Srce bliže zavičaju

Kada je Zorica Ivanović Marković iz Dražmirovca nadomak Jagodine 1976. godine završila srednju školu, a potom upisala studije u Beogradu, nije ni slutila da će njen život krenuti nekom sasvim drugačijom putanjom.

U Beogradu je upoznala supruga Milisava, sa kojim je 1978. godine otišla za Grenobl. Milisav je dobio posao u centru za nuklearna istraživanja, dobili su kćerku Anu, pa otišli prvo za Nemačku, pa za Belgiju, a onda i na ostrvo Reinion kod Madagaskara, gde su proveli dve najlepše godine života. Drugu kćerku, Marinu, dobili su 1992. godine.

– Ana je u školi na Madagaskaru bila jedino dete bele rase. Tamo smo imali potpuno drugačiji način života. Onda smo došli u Pariz, gde smo i danas. U inostranstvo nismo išli „trbuhom za kruhom“, kao što je tada odlazila većina Srba, već smo krenuli u avanturu. Proputovali smo ceo svet, ali bismo, kada se naredne godine penzionišem, voleli da se vratimo u Srbiju. Želela bih da na svom imanju pronađem sebe i da motivišem decu da se vrate pravim vrednostima – kaže za „Vesti“ Zorica, koja je u francuskoj prestonici, zbog izuzetnih rezultata, postala ambasador za Dolče gusto kafu.

Njen san je, kaže, da organizuje školu starih zanata (štrikanje, heklanje), ali i kreativne radionice, da osnuje hor ili pevačku grupu. U sećanju joj je ostalo druženje iz detinjstva kada su svi bili jedna porodica, pa bi volela da se na njenom imanju deca druže, pevaju, štrikaju i prave sedeljke. Zato je podigla letnjikovac gde je dve godine organizovala radionice na kojima su mališani farbali jaja i učili srpske običaje. Još je, kaže, renovirala dedine čeze, postavila ih u garaži, u kojoj je od starih predmeta napravila mini-muzej.

– U Francuskoj bi mi to bilo lakše jer poznajem mnogo više ljudi, ali bih zbog unuka više volela da takav način druženja organizujem u Srbiji, naročito zbog unuka Teodora. Pošto su kćerke Ana i Marina odrasle u Francuskoj, želja mi je da Teodor nađe sebe u Srbiji, bez obzira na to da li je to sport, muzika ili neka druga delatnost – dodaje Zorica.

Dok ne ostvari san, naša sagovornica se sa Teodorom bavi humanitarnim radom. Štrika odelca za pse, pravi svilene marame i nakit, pa organizuje prodajnu izložbu, na kojoj je Teodor njena desna ruka. Sav novac daje Školskom centru u Ženevi, koji njen unuk pohađa. Svoje radove poklanja i jednoj crkvi u Parizu, koja zaradu daje u dobrotvorne svrhe.

Snovi kao putokaz

Zorica veruje da snovi često mogu da budu putokaz čoveku kroz život. Sedamdesetih godina prošlog veka sanjala je Bogorodicu, koja joj je savetovala da pomaže ljudima, da se ubogima ne podsmeva. Potom ju je progonio san o nepoznatoj devojčici. U Kulturnom centru u Parizu na projekciju jednog filma, na bioskopskom platnu videla je lik koji je sanjala, a Zorica priča:

– To je bila Olivera Lazarević, kćerka kneza Lazara koja je, prema predanju, Bajazitu prodata baš na našem imanju. Dražmirovac je tako i dobio ime – draži mir, nego kćer. Bog mi je zato dao do znanja da na tom mestu treba da napravim neko spomen-obeležje. Želja mi je da napravim crkvicu, da bih smirila dušu.

Misterija zlatnika

Dok je 1973. godine kao srednjoškolka kopala njivu na porodičnom imanju u Dražmirovcu, Zorica je našla zlatnik neprocenjive vrednosti. Bojeći se da bi došli i prekopali mu imanje, njen otac nije smeo da ga preda nekom muzeju. Učinio je to mnogo godina kasnije. „Odneo ga je u Narodni muzej i rekao da ga je našao u očevom kovčegu. Dali su mu malu nadoknadu i rekli da bi voleli da vide gde je taj sanduk. Kada sam jednom prilikom otišla u Narodni muzej, kupila sam knjigu u kojoj su prikazani svi novčići, ali tatinog zlatnika nije bilo. Njemu se izgubio svaki trag. Nikada nisam prežalila što ga je odneo. Srećom, srebrnjaci koje je tata kasnije našao, a ja ih poklonila Zavičajnom muzeju u Jagodini, još se čuvaju u ovoj ustanovi kulture“, kaže Zorica.

Ćerke uspešne

Obe Zoričine ćerke su uspešne. Marina je u Parizu završila studije menadžmenta, a master u Španiji. Radi kao menadžer, a udata je za Španca Mikaela Garsiju i žive u okolini Pariza. Ana je takođe završila postdiplomske studije za menadžment, radi kao menadžer u jednoj francuskoj firmi i sa sinom Teodorom živi u Ženevi.