Srbin strah i trepet za pirate

Na dnu moreuza Bab el Mandeb, između Afrike i Azije, poznatog kao Vrata suza, nalaze se hiljade brodova koje su somalijski pirati potopili tokom istorije. Napadi pirata koji otimaju robu i zarobljavaju posadu kako bi dobili otkup nisu samo daleka prošlost. I danas se dešavaju, doduše znatno ređe, a uspešni su za pirate samo ako brod nema privatno obezbeđenje. Jedan od onih koji radi kao čuvar brodova je naše gore list, njegovo ime je poznato redakciji, ali iz mnogo razloga neće biti napisano. To je ujedno bio njegov jedini uslov da podeli svoje iskustvo sa nama – da se ne otkrije njegov identitet. Zato ćemo našeg sagovornika zvati Miki, a njegovo lice, kao i njegovih kolega, biće sakriveno.

– Radim kao privatno naoružano obezbeđenje protiv pirata u britansko-izraelskoj firmi koja čuva prekookeanske teretne brodove jedne brodske kompanije. Šta prevoze, nas se ne tiče. Naše je da brod bezbedno stigne od tačke A do tačke B – počinje Miki priču za „Vesti“.

Rizične tačke

Objašnjava da kontejneri s robom iz Azije najbrže stižu do Evrope pomorskom rutom pored Somalije (tzv. Rog Afrike), kroz Indijski okean, Adenski zaliv i Suecki kanal do Sredozemnog mora.

– Ruta drastično smanjuje cenu transporta, a u pitanju su milioni, pa zato brojne svetske kompanije ne odustaju od nje. To je čini idealnom za somalijske pirate, pa je zato i najopasnija – ističe Miki.

Prema izveštaju Međunarodnog pomorskog biroa o pirateriji, u 2019. su zabeležena 162 oružana napada, 2020. – 195, dok ih je prošle godine bilo „samo“ oko 100. Mnoge ozbiljne kompanije i dalje uzimaju obezbeđenje za teretnjake, tankere i kruzere koji plove kroz Indijski okean i Adenski zaliv, odnosno kroz „visokorizične“ zone gde su zabeleženi napadi pirata.

– Otkad brodovi imaju obezbeđenje, nijedan nije otet. A bilo je pokušaja jer pirati ne znaju koji brod ima obezbeđenje, a koji ne. U 99 odsto situacija odustaju kad vide da smo mi tu, jer znaju da je nemoguće da se ukrcaju pored nas – napominje naš sagovornik, koji kao obezbeđenje broda radi godinu i po dana.

Tokom jedne ture prošli su pored čak 14 zemalja, a inače se ide pored Indije, Pakistana, Emirata, Kenije, Somalije, Saudijske Arabije, Šri Lanke…

– Na brifinzima od firme dobijemo procenu rizika na osnovu rute i karakteristika broda. Najrizičnije tačke svakako su Vrata suza i prolaz između Somalije i ostrva Sokotra, jer su s jedne strane Jemen i njihovi teroristi i pirati, a sa druge pirati iz Somalije i Džibutija. Jedna od najrizičnijih tačaka je i prolaz pored grada Ejla u Somaliji koji se smatra prestonicom pirata. Odatle je bilo najviše napada i uspešnih otmica. Tu celo mesto od pirata živi – priča Miki.

Stroga procedura

Komandni lanac na brodu funkcioniše strogo, kao u vojsci. Zavisno od procene, u obezbeđenju budu dvojica ili četvorica od kojih je jedan tim-lider, plus 25 članova posade, dok je kapetan bog na brodu. Posao su mu, kaže Miki, dežurstva na komandnom mostu, odakle ima pregled situacije, a u slučaju napada imaju strogu proceduru. Pirati uglavnom napadaju u svitanje ili sumrak, iz pravca sunca jer su tada teško uočljivi zbog prelamanja svetlosti. Zato nose taktičke naočare sa UV zaštitom.

– Kada krenu na nas, obučemo pancir, uzmemo puške i uključimo „pro go“ kameru na kacigi, jer svaki napad i naš odgovor moraju biti dokazani video-snimcima. Potom lider traži dozvolu kapetana za delovanje. Dvaput ispaljujemo signalnu raketu kojom ih obaveštavamo da je na brodu obezbeđenje. Ako nastave da se približavaju, podižemo oružje iznad glava. Ako ni tad ne promene pravac kretanja, pucamo u vazduh, pa dva-tri rafala pored, a zatim i ispred njih. Posao je dobro urađen ako oni odustanu jer shvate da nemaju šanse zato što smo mi na visini od 30-40 metara, ne vide nas, plus smo zaštićeni ogradom i pancirima, a oni su na otvorenom moru, u čamcu koji leluja, dok mi plovimo mirno – objašnjava Miki.

Otkriva nam da je imao dva bliska susreta s piratima, kod luke Kismail (južni deo Somalije) i na Vratima suza.

Bliski susreti

– Teško je raspoznati pirate od ribara, jer koriste iste čamce, samo brže. Video sam grupu od 30-ak čamaca. Stoje. Kroz dvogled vidim da bacaju mreže i imaju štapove za pecanje. Iznenada se iz grupe izdvajaju dva čamca sa po četvoro ljudi. Oni kreću na brod, mi s procedurom i odustali su kad su videli da brod ima obezbeđenje. Drugi pokušaj je bila čudna situacija. Pratila su nas tri čamca, a pet ih je kružilo oko nas. Postoji razdaljina do koje ne reagujemo, a oni su počeli da provociraju. Zalete se na brod do dozvoljene tačke, pa skrenu, pa opet. Tim-lider je odlučio da im pokažemo oružje, a oni nama pokazaše dva kalašnjikova, kao „imamo i mi“. Posle nekog vremena, kao da je neko dunuo u pištaljku, svi su se okrenuli i otišli ka nekom tankeru. Sve je to trajalo 40 minuta – priča Miki.

Razlog da se upusti u ovako opasan posao je najviše novac, jer su „uslovi i plata odlični, a troškovi skoro nula“. Kako kaže, bukvalno možeš sve da pošalješ kući i da ti ništa ne fali. On, međutim, ima trošak – cigarete.

Ne možemo da ne pitamo da li se, kad povuče crtu, isplati toliki rizik.

– Meni se isplati, verujem i većini. Imam u planu neke privatne stvari i poslove za koje treba određena suma. Radiću dok ne skupim novac, dok ne ispunim ciljeve – kaže Miki pred polazak na novu turu na kojoj će biti tim-lider i s koje se, bože zdravlja, vraća na leto.

Slepi putnici

Sagovornik „Vesti“ dodaje da brod obezbeđuju i kada je u luci. Prate ko je kad izašao i vratio se, a pre isplovljavanja proveraju da nema slepih putnika.

Italijan pomogao

U Mikijevoj kompaniji radi više od 100 Srba, ali i Grka, Ukrajinaca, Južnoafrikanaca, Španaca… Mahom su to bivši vojnici i policajci, jer su slične opreme i procedura za odbranu.

– Nije navedeno da mogu i oni s odsluženim obaveznim vojnim rokom od godinu dana, jer to mnoge zemlje nemaju, uz iskustvo u fizičko-tehničkom obezbeđenju na tlu, najmanje dve godine. Kao vojnik sam bio u Kopnenoj zoni bezbednosti 2003. do 2004, odmah posle oružanih sukoba, što se vodi kao visokorizična zona. Uz to, dve godine (2018-2020) sam radio u obezbeđenju. Za ovaj posao sam saznao od poznanika Italijana koji je, inače, bio u Kforu na Kosovu. Rekao mi je za nekoliko firmi, a ja sam izabrao ovu u kojoj sam sada jer je jedna od najboljih u pogledu uslova i plaćanja. Konkurisao sam kada su objavili da im trebaju ljudi – priča Miki.

Prošao je dva intervjua i ozbiljan zdravstveni pregled.

– Nije bitna fizička već mentalna snaga, ali neophodan je odličan sluh, vid, zdravo srce. I da si spreman na napor, da sve vreme stojiš tokom dežurstva, a to je od tri do pet i po sati u cugu, šta zavisi od broja ljudi u timu. Kad nas je više, onda su dežurstva kraća, ali i opasnija. Jedan od glavnih uslova je dobro znanje engleskog jezika, i govora i pisanja.

Islamski fanatici

Za razliku od predaka, današnji pirati nisu neobrazovani varvari, imaju skupe radare i komunikacijske veze, znaju procedure „bezbednjaka“. Ali cilj im je isti – da otmu ceo brod.

– Kapetana nateraju da otera brod do Somalije, gde ga usidre i zarobe posadu za koju traže veliki otkup, a brod i robu prodaju. To rade somalijski pirati – kaže Miki.

On ističe da se piratstvom bavi šest grupa, a najjača je Al Šabab, koja je bila povezana sa Al Kaidom i Islamskom državom. Većina njihovih pirata je na severu i severoistoku Somalije.

– U pitanju su radikalni islamisti. Jesu pirati, ali su i teroristi. Nemaju stalni izvor prihoda za terorističke radnje koje su zamislili, pa ga nalaze u piratstvu – objašnjava Miki.

S druge strane, Jemen ima teroriste koje uopšte ne zanimaju otmice i otkupi, odnosno pare. To su fanatici koji napadaju brod zato što plovi pod određenom zastavom zemlje koju oni mrze ili protiv koje su i idu na to da potope brod i pobiju ljude. Oni su u principu opasniji, pogotovo otkad imaju podršku Islamske države. Trenutno nisu jer ni Islamska država nije jaka.

Na internetu postoje video-snimci napada terorista sa zoljama na teretne brodove. Pitali smo našeg sagovornika kako se bore protiv ručnog raketnog bacača.

– Procedura je ista, ali to je vrlo klizav teren jer oni mogu da dignu zolju tek da nam je pokažu. To nije namera upotrebe. Ali stavljanje zolje na rame i nišanjenje je klasična namera upotrebe. Zato pucamo direktno u čoveka, ali samo ako je tim-lider 100 odsto siguran da će ovaj pucati – naglašava Miki, uz napomenu da je „koristan“ domet zolje najviše 250 metara.

Ima straha

Pitali smo Mikija da li ima straha.

– U trenutku napada ne. Nemaš vremena da razmišljaš, jer moraš da se skoncentrišeš, da uspešno odradiš posao. Kad se završi, onda postaneš svestan šta je moglo da se desi. Kad krećeš tamo, znaš da svesno rizikuješ život tako da svako ko ti kaže da nema dozu straha, laže – smatra Miki.

Ne prija indijska hrana

Vreme na brodu sporo prolazi, pogotovo kad nisi na dežurstvu. Gledaju filmove i igraju igrice na laptopu, a brod ima i stoni fudbal, tenis, plej-stejšn, karte…

– Društvo je okej. Imaš one koji se zavuku u kabine i ne izlaze van dežurstva ili jela, neki sve vreme spavaju, a neki jedva čekaju da pričaju i druže se. Ako mi je do priče ja pričam, ako nije stavim slušalice i isključim se iz svega. Nedostaju porodica i prijatelji, a ne oskudevamo ni u čemu. Kafe i čaja ima u neograničenim količinama, a hrana zavisi od nacionalnosti posade. Meni je najbolja kad je ukrajinska, ruska ili crnogorska posada. Tada jedem kao kod kuće. Indijska hrana mi ne prija zbog začina, pa zamolim kuvara da mi ih ne stavlja.

Kruzeri najzahtevniji

Najzahtevnije je, kaže Miki, obezbeđivanje kruzera, a najopasnije zaštita tankera.

– Tankeri su najpogodniji za napade jer su spori i paluba im je niska. Osim toga, naftu je najlakše prodati jer nema serijski broj, dok za otkup posade ili drugog tovara treba vremena. Kruzeri su komplikovani zbog velikog broja ljudi na njemu. Oštrija disciplina, stroža procedura, više potencijalnih tačaka napada koje treba pokriti tokom dežurstva.