Za Dianu znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci. Jedan od njih, pisac Leonardo Rašica, praunuk Diane Budisavljević, javio se "Novostima“ iz Brazila, u želji da o Diani, njenom radu i deci koju je spasla sazna što više ljudi, dok prašina zaborava potpuno ne zatrpa i njeno herojsko delo, ali i zločin protiv koga je ustala.
Istorija za Dijanu kaže ovo: Dijana Budisavljević (rođena Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, organizovala je veliku akciju spasavanja oko 12.000 dece iz ustaških logora smrti. Ta činjenica se navodi u mnogim publikacijama koje su se bavile stradanjem dece u NDH.
U zvaničnim publikacijama, kao i na sajtu Spomen-područja "Jasenovac“, ime Diane Budisavljević nalazi se pod odrednicom "Spasavanje dece“. "Akcija koju je ona organizovala bila je po svom obimu, broju učesnika i broju spasene dece (više od 10.000) jedna od najsloženijih i bez sumnje najhumanija akcija takve vrste tokom rata, kako na području NDH, tako i u čitavoj okupiranoj Evropi“, stoji na sajtu.
Iz Dnevnika
A Dianin dnevnik govori sve. Tu čitamo kako je odlazila, sama ili sa saradnicima (među kojima su bili profesor Kamilo Bresler, tada zaposlen u Ministarstvu socijalnog staranja NDH, sestra Crvenog krsta Dragica Habazin, arhitekta Marko Vidaković, Jana Koh, Tatjana Marinić), u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak – pa čak i u Jasenovac – i odatle "otimala“ od ustaša izgladnelu i bolesnu decu. Baš u uvodu "Dnevnika“, u prvom od 388 zapisa, ona objašnjava šta ju je navelo da pomaže Srbima. Slučajno je od rođake saznala da uopšte postoje koncentracioni logori u kojima su pravoslavne žene sa decom. "Jevrejska opština pomaže svojim članovima u koncentracionim logorima. Za progonjene pripadnike pravoslave vere ne postoji nikakva akcija pomoći“, piše Diana. |
U Hrvatskoj, o Diani je pisala prof. Mirjana Ajduković sa Filozofskog fakulteta (pominje je kao "utemeljivača socijalnog rada u Hrvatskoj“), pa istoričar i teolog Josip Kolanović. Dok je Kolanović bio na čelu Hrvatskog državnog arhiva, ova institucija objavila je, 2003. godine, "Dnevnik Diane Budisavljević“, potresno svedočanstvo o spasavanju dece potkrepljeno dokumentima i fotografijama, spiskovima mališana i fotokopijama dela kartoteke od 12.000 dece koju je Dijana uredno vodila, ne bi li mališanima sačuvala identitet.
Iz zaborava je "Dnevnik“ – dragoceni istorijski dokument – izronio gotovo šest decenija posle oslobođenja i to zahvaljujući Dianinoj unuci, Silviji Sabo. Uprkos svemu tome, za Dianu nikada nije čuo ni najveći broj dece, danas odraslih ljudi, koji su preživeli ustaške logore.
Ova žena nije slavljena kao heroj, nijedna ulica, škola ni u Hrvatskoj, ni u Bosni ne nose njeno ime. Ne pominje se ni u jednom udžbeniku istorije. O njoj nije napisana nijedna knjiga niti snimljen film, ima je tek u retkim novinskim tekstovima.
"Razloga za to ima više“, objašnjava Milan Koljanin, iz Instituta za savremenu istoriju. "Posle rata, insistiralo se da je KPJ sve organizovala, da je stajala iza svega. U tu se "šemu“ nije uklapala nezavisna akcija Diane, koja nije bila član partije. Uz to, ona je bila buržujka, Austrijanka, pripadala je zagrebačkoj društvenoj eliti, sarađivala i sa Nemcima da bi spasavala decu. Sumnjiv je bio i njen muž: kako je, kao Srbin mogao da preživi u Zagrebu? Takva je, nažalost, bila logika zbog koje se o Diani sada vrlo malo zna. Ni Dianin "Dnevnik“ objavljen pre šest godina, koji je vođen na nemačkom, od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. i koji predstavlja neprocenjiv istorijski izvor, nije priču o ovoj izuzetnoj ženi proširio dalje od uskih stručnih krugova. Ne samo zbog toga što teme Drugog svetskog rata više nisu u žiži interesovanja, već i zato što je štampan u samo 700 primeraka. Tako, recimo, u Beogradu postoji – samo jedna kopija", priča Koljanin.
Kartoteka"Za svu decu Dijana je pedantno vodila kartoteku, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da pronađu mališane“, objašnjava Leonardo Rašica. Ali, svu dokumentaciju, i sve fotografije, morala je da preda 1947. godine, po naređenju Ozne. Ta konfiskacija predstavljala je za nju "smak sveta“, jer, to je značilo da neće uspeti da neku decu vrati svojim pravim roditeljima. Posle rata Diana nikome, pa ni porodici, nije mnogo govorila o onome što se događalo tokom postojanja NDH. I kasnije, kada se vratila u svoj Insbruk, ostala je ćutljiva. Znala je da kaže: "Uradila sam šta sam mogla i šta je trebalo, i to je to.“ "A možda je mislila da je mogla da spasi još dece“, kaže Leonardo Rašica. |
Zapis Diane Budisavljević
10. jul 1942, Stara Gradiška: "Neka deca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su delimično tamo, a delimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena deca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet meseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju negovano i odgajano, a onda – Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im decu, pustite ih da propadnu; kakva neizmerna tuga, kakva bol“ (…)„Pre podne je došao i Luburić. Bio je besan što mora da preda decu. Kazao je da ima dovoljno katoličke dece koja u Zagrebu rastu u bedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet pretio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora“.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
