Sanjam “Bože pravde” u Parizu

Stevan Andrija Mićić je šampion sveta u rvanju! Zlato osvojeno u Štark areni u kategoriji do 57 kilograma je prvo najsjajnije odličje za našu zemlju u rvanju slobodnim stilom. Stevan je dete srpskih emigranata. Rođen je u Mesi (Arizona) 4. aprila 1996. U mlađim kategorijama Mićić se nadmetao u dresu SAD, a zatim je odabrao zemlju predaka i 2018. prigrlio srpsku trobojku. Nije mnogo vremena prošlo da bi ovaj „transfer“ počeo da se isplaćuje našem rvanju.

Dan posle fantastičnog uspeha zlatni rvač se odazvao pozivu „Vesti“ i prokomentarisao dešavanja na SP. Razgovor smo vodili na engleskom, pošto još nije dobro savladao jezik predaka.

Kakvi su vam utisci posle osvojenog zlata u Beogradu?

– Vau, bilo je ludo – počinje Mićić priču za „Vesti“. – Još sam u neverici da se to zaista dogodilo. Ovo je nešto o čemu sam sanjao otkad sam počeo da se bavim rvanjem kao dete. I, sada, kada se konačno desilo deluje nadrealno. Tek posle prespavane noći postao sam svestan da sam prvak sveta i osećaj je fantastičan. Bio je to divan dan koji ću pamtiti zauvek. Znam da je ovo prvo zlato za Srbiju u slobodnom stilu – kaže Stevan kroz suze.

Zlato uliva dodatnu nagu

U finalu ste savladali japanskog takmičara posle velike borbe?

– Rei Higuči je sjajan, bio je svetski prvak prošle godine u kategoriji iznad ove, tako da je izuzetno snažan. Bio sam veoma nervozan pre početka. Ipak, napravili smo dobar plan i bio sam taktički spreman za borbu. Prethodni dan je bio uspešan za mene. Imao sam odlične borbe u četvrtfinalu i polufinalu, što mi je ulilo samopouzdanje i verovao sam da je „momentum“ na mojoj strani. Tokom turnira dešavaju se različite situacije koje vas testiraju, važno je ostati smiren i skoncentrisan. Dao sam maksimum, ceo svoj život sam stavio na strunjaču u tom trenutku, sve što sam radio svih ovih godina bilo je na ispitu.

Sledeće veliko takmičenje su Olimpijske igre 2024?

– Ne krijem da mi je najveći san da na pobedničkom postolju u Parizu slušam „Bože pravde“. Imao sam dva cilja u životu – da postanem svetski i olimpijski šampion. Jedan sam ostvario, ostaje ovaj drugi. Posle uspeha u Beogradu deluje da je sada i zlato u Parizu blizu, ali neće biti lako jer na OI takmičari dolaze sa posebnom motivacijom. Sada svi znaju za mene i „loviće“ me. Ali svakako da će ovo zlato biti veliki podstrek i uliće mi dodatnu snagu da se spremim što je najbolje moguće.

Velika pomoć RSS

Sada imate „formulu“ uspeha?

– Lako je izgubiti fokus na takmičenju, mnogo stvari vam odvlači pažnju, ali rezultati koje postižem mi pokazuju da znam formulu, mada sam svestan da ću morati da napravim određena prilagođavanja. Ceo proces rada i priprema je uzbudljiviji kada vas prate dobri rezultati, tada znate da ste na pravom putu. Ipak, važno je ostati „gladan“. Želim još i još, stalno da pomeram granice i izvlačim najviše od sebe. Vrhunski sport nije samo borba sa protivnikom, već i sa samim sobom.

Da li ste zadovoljni saradnjom sa Rvačkim savezom Srbije i uslovima koje imate?

– Prezadovoljan sam. Rvački savez je bio neverovatan prema meni, podržavaju me iz sve snage, pomažu mi oko svega što mi je potrebno, da bih ostao na ovom nivou. To je dodatna obaveza – da postignem najviše što mogu, ne samo za zemlju, nego i za savez koji se toliko trudi. Više puta sam naglasio koliko sam ponosan na svoje srpsko poreklo i presrećan sam zbog toga što sam dobio priliku da nosim srpski dres. Svi zajedno smo na istom zadatku – da podignemo rvanje u Srbiji, postižemo dobre rezultate, ali i da zainteresujemo što više mladih za ovaj sport.

Čovek na misiji

Srpsko rvanje je u ekspanziji, kakva nam je perspektiva?

– Definitivno je dobra, imamo dosta rvača za koje će se tek čuti. Pre svega, moram da istaknem da sam presrećan zbog uspeha Hetika Cabolova, koji je osvojio bronzu na SP, to je njegova prva medalja za Srbiju. On mi je veoma blizak, oduvek sam se ugledao na njega kada sam bio mlađi. Mnogo smo trenirali zajedno u prethodnom periodu. Znam da je u Srbiji drugačije nego u Americi. Ovde su popularni kolektivni sportovi, dok su u Americi pojedinačni mnogo više praćeni i podržani. Ipak, na nama je da uspesima napravimo što više „buke“. Rvanje slobodnim stilom je tek u povoju u Srbiji i potrebno je dosta rada da bi se videli rezultati. Zato sebe vidim kao čoveka na misiji, kao nekoga na koga će se ugledati buduće generacije i zato osećam još veću odgovornost – zaključuje Mićić.

Popraviti utisak iz Tokija

Imate li dugoročne planove, ili je sve usmereno samo na naredne Igre?

– Razmišljaću samo o Parizu narednih 11 meseci, to je kratko vreme i brzo prođe, pa svaki dan treba dobro iskoristiti. Nisam se proslavio u Tokiju na prošlim Igrama. Bio sam bolestan i imao sam problema sa težinom, ali sada želim sve da ispravim. U Parizu ću imati 28 godina, biću na vrhuncu, ali to neće biti kraj. Trudiću se da i kasnije ostanem na ovom nivou fizički, mentalno i da zadržim motivaciju, pa da se i u Los Anđelesu borim za srpski grb. Posle Pariza planiram i da promenim kategoriju, da se nadmećem u konkurenciji do 65 kilograma, ali za sada ne želim da gledam tako daleko, misli su „zaključane“ samo za naredno leto.

Ponosan na srpsko poreklo

Prve uspehe ste ostvarili takmičeći se za SAD, Srbija je došla kasnije?

– Rođen sam i odrastao u Americi, bilo je prirodno da počnem da se takmičim za selekciju SAD i zahvalan sam im, jer su mi usadili fundamente. Osvajao sam medalje na juniorskim šampionatima za Ameriku. Ipak, tada sam doneo krupnu odluku zbog mog imena, nasleđa i brojne familije koju sam imao u Srbiji. Svi oni su želeli da postanem srpski reprezentativac i u velikoj meri su mi pomogli da presečem i obavim tu tranziciju. Sada mogu slobodno da kažem – to je najbolja odluka koju sam doneo u životu.

Navijač Totenhema i Zvezde

Ko je Stevan Mićić privatno?

– Uvek se trudim da budem pozitivna osoba i neko ko tretira ljude onako, kako oni žele da budu tretirani. Okrenut sam Bogu i želim da budem dobar hrišćanin, brat, sin i komšija. Pratim i ostale sportove, veliki sam ljubitelj fudbala i strastveni navijač Totenhema. U Srbiji navijam za Zvezdu, ali ne smem ovo glasno da kažem, nadam se da me neće čuti moji brojni prijatelji „partizanovci“ – kroz smeh kaže Stevan.