Sahranio oca posle 78 godina

Na seoskom groblju u takovskom selu Ljutovnica, nedaleko od Gornjeg Milanovca, u prisustvu sveštenika, mnogobrojne rodbine, komšija, kumova i prijatelja porodice i po svim pravoslavnim običajima, Miloš Otašević je posle 78 godina sahranio posmrtne ostatke oca Radivoja koji je nestao u ratnom vihoru 1942. godine.

– Celog života sam pokušavao da saznam kakva je bila sudbina mog oca Radivoja i nadao se, bar u mladosti, da će se odnekud pojaviti, ili bar da saznam gde mu se nalazi grob. Posle toliko godina, moja želja i želja moje sestre Gordane i naše dece se napokon ispunila. Kad nešto toliko želiš, onda su čuda moguća, jer sam, iako i sam u godinama, konačno uspeo da saznam istinu i da oca kao sin ispratim onako kako dolikuje. Jeste prošlo mnogo vremena, ali i otkrivanje istine o sudbini, mestu gde je dosad počivao moj otac, i prilika da ga sahranimo kao čoveka, za nas Otaševiće je bilo od velike važnosti – istakao je za „Vesti“ Radivojev sin Miloš Otašević (80).

Odveli ga Nemci

O Radivoju Otaševiću, zanatliji iz takovskog sela Ljutovnica, porodica ništa nije znala od 1942. kada su ga kao 26-godišnjaka i pripadnika četničkog pokreta u njegovoj rodnoj kući uhapsili Nemci. Od tada mu se gubi svaki trag. Iza Radivoja su ostali sin Miloš, rođen 1941, i ćerka Gordana rođena 1942, samo jedna fotografija sa njegove zanatske knjižice i velika tajna šta se dogodilo sa domaćinom koji se iz čisto nacionalnih i iskrenih rodoljubivih pobuda opredelio za četnički pokret.

Decenijama su Otaševići bezuspešno pokušavali da saznaju istinu o sudbini Radivoja, a onda se, kao u stihu pesme „zaklela se zemlja raju da se sve tajne saznaju“, pojavio tračak nade da se, ipak, sazna njegova sudbina. Najveći doprinos u saznavanju istine o stradanju Radivoja i još tridesetak Srba dao je Miladin Mićun Gavrilović, tada upravnik Zadužbine kralja Petra na Oplencu, na čiju je inicijativu i insistiranje otpočelo otkopavanje zajedničke grobnice streljanih rodoboljuba. Gavrilović, nažalost, nije doživeo kraj iskopavanja jer je u međuvremenu preminuo.

Osim svedočenja savremenika streljanja zarobljenih Srba na Oplencu iz Topole, dodatni podaci o mestu gde su sahranjeni streljani dobijeni su iz ratnog dnevnika izvesnog Slovenca Alberta Čopa, nađenog posle rata, koji je u to vreme bio na službi u štabu 714. nemačke divizije čiji je štab bio na Oplencu. Na osnovu tog ratnog dnevnika i sećanja Topolaca nađeno je grobno mesto streljanih Srba koje je bilo obeleženo gotovo neprimetnim zarezanim krstom na hrastu pored mesta egzekucije.

Od tuge do olakšanja

Otkopavanje grobnice streljanih započelo je 2006. godine i taj mukotrpan, mučan i komplikovan posao potrajao je gotovo deset godina, a Otaševići o tome nisu ništa znali. Za Miloša Otaševića je bilo veliko iznenađenje kada je 2015. dobio poziv da da uzorak za DNK analizu uz obrazloženje da postoji mogućnost da se među streljanima na Oplencu nalazi i njegov otac Radivoje.

– Stvarno sam bio zatečen, ali dao sam uzorak za DNK analizu. Tek posle dve godine, 16. juna 2017, od Tužilaštva za ratne zločine sam dobio dopis kojim sam obavešten da je među streljanima na Oplencu i moj otac Radivoje Otašević. Kako mi je u tom trenutku bilo, ni sam ne mogu da objasnim. S jedne strane tuga što je otac završio život u tako ranoj mladosti, što je streljan samo zato što je voleo svoju zemlju, što ga ni ja ni sestra Gordana nismo zapamtili, do olakšanja što smo posle toliko godina konačno saznali istinu o njegovom stradanju i što ćemo biti u prilici da ga sahranimo na našem seoskom groblju gde počivaju svi njegovi preci – ispovest je Radivojevog sina Miloša Otaševića.

Potomci će čuvati sećanje

Nakon obaveštenja koje je primio Miloš Otašević, opet je proteklo dosta vremena da se posmrtni ostaci sa VMA u Beogradu dopreme do Ljutovnice i da budu sahranjeni onako kako dolikuje srpskom domaćinu, makar i posle toliko decenija.

– Sudbina našeg oca jeste tragična, ali, eto, na kraju smo doživeli da saznao istinu. Sahranili smo ga kako dolikuje, misterija je rešena, a sećanje na Radivoja i njegovu sudbinu čuvaće naši unuci i praunuci Goran, Katarina, Viktor, Mina, Nikola i Nevena. I to je nešto važno za nas potomke Radivoja Otaševića – reči su Miloša Otaševića.

Potkazao ga komšija

Otaševićima je trebalo 78 godina da saznaju istinu o Radivojevom stradanju i grobnom mestu, ali u međuvremenu su saznali da je njihovog oca Nemcima potkazao jedan od prvih komšija.

– To za nas više nije bitno. Nama je najvažnije da smo saznali istinu, a oni koji su potkazivali Nemcima svoje komšije imaju možda i veću brigu od nas koji smo skoro osam decenija tragali za ocem. Svako ima svoj krst i neka ga nosi onako kako mora – izričit je Miloš Otašević