Ruski ekspert: Evo zašto smo zabrinuti zbog širenja NATO

Nije na meni kao Rusu da Srbima objašnjavam da NATO nije ni ekološko udruženje, niti klub filatelista – dovoljno je otići do Tašmajdana i videti zgradu porušenu u bombardovanju i zato imam neka pitanja za one koji kažu da NATO donosi mir, kaže u intervjuu za Sputnjik ruski politikolog Sergej Markedonov.

Ovaj ekspert, inače predavač na prestižnom ruskom univerzitetu MGIMO, na Balkan je stigao radi učešća na međunarodnoj konferenciji u Trebinju „Balkanski dijalog“ u organizaciji Fonda Gorčakova koja traje do 6. juna, a okuplja naučne radnike, studente istorije i stručnjake za međunarodne odnose iz balkanskih i evropskih zemalja. Kako kaže, još od devedesetih godina prati dešavanja i krize na Balkanu iz kojih je Rusija mogla da izvuče brojne pouke.

Posle ratova za jugoslovensko nasleđe verovatno nisam jedini koji ima neka pitanja o prirodi NATO, ističe Markedonov, napominjući da je za Rusiju nedopustivo širenje ovog bloka, jer ne uzima u obzir mišljenje Rusije.

“Možete se ne slagati sa Rusijom. Nisam naivan da mislim da svi treba da nas vole. Ne morate da nas volite, ne slažete se s nama — u redu. Ali barem stavite naš stav na sto i hajde da razgovaramo o tome šta to Rusiju toliko brine. Verovatno se mora razumeti da NATO nije organizacija za zaštitu ljudskih prava, ni klub filatelista, ni ekološko udruženje. To je vojno-politički savez koji se širi i koji u tome ne stavlja tačku. Može da se širi svuda i uvek, a počeo je da zamenjuje iinstitucije međunarodnog prava — UN, OEBS. Uz to igra na kartu sile, kad god za to postoji prilika”, upozorava profesor.

Dogovoriti pravila igre u Evropi

Kada kažu da je Rusija nuklearna sila pa zato NATO njoj nije pretnja niko ne pominje, primećuje Markedonov, da pokušavaju da oko nje formiraju neprijateljski sanitarni kordon, a u tom svetlu treba posmatrati i sukob u Ukrajini.

„Zato kad se govori o rešavanju ukrajinskog konflikta pored pitanja koje oblasti gde treba da pripadaju moramo da postavimo i pitanje evropske bezbednosti. Ako to ne uradimo, šta ćemo videti? Ne bih da budem Kasandra, ali šta će se desiti? Javiće se neki problem u Pridnjestrovlju…A šta će reći naši zapadni partneri? Reći će – govorili smo da se Putin neće zaustaviti! Evo vidite Pridnjestrovlje, evo vidite Abhaziju! I niko neće pominjati da je u Abhaziji bilo sukoba još 90-ih godina, da je u Pridnjestrovlju konflikt bio 1992. godine, kada Putin uopšte nije sedeo u Moskvi, već je radio u Peterburgu. Ali pričaće da se Rusija nije zaustavila. E da takvih priča ne bi bilo, da ne bi bilo optužbi — hajde da se dogovorimo o nekim pravilima igre u Evropi”, poručuje sagovornik Sputnjika.

On podseća da osamdeset posto stanovništva Rusije živi u njenom evropskom delu te da je Moskva i dalje najveći evropski grad a retorički postavlja pitanje da li to neko na Zapadu hoće da kaže da tih 90 miliona stanovnika evropskog dela Rusije nema pravo na evropsku bezbednost ili da ga ima manje nego, recimo, 10 miliona stanovnika Belgije.

U tom ključu, ističe Markedonov, treba rešavati i ukrajinsko pitanje, kao deo šire evropske bezbednosti.

Ukrajinci ne vole SSSR ali vole sovjetske granice

U osvrtu na istanbulske pregovore Rusije i Ukrajine i predloge za mirovni sporazum koji su dve strane tamo iznele Markedonov ocenjuje da se svakako u tom procesu ne može prihvatiti doskora vrlo popularna ukrajinska koncepcija da se treba vratiti na granice iz 1991. godine.

„Tu se odmah javlja niz pitanja: vi, momci, toliko ne volite Sovjetski Savez ali iz nekog razloga volite granice koje je uspostavio taj Sovjetski Savez. Ne pokušavate da postavite ni pitanje odgovornosti – dobijete nezavisnost i kao da se to podrazumeva. A to uopšte nije činjenica. Mnogi su različito gledali na perspektive bivših sovjetskih republika. Zašto, recimo, Ukrajina ili Moldavija imaju automatski po definiciji više prava nego Rusi koji žive na tim teritorijama”, opet retorički pita profesor.

On podseća da su dvostruki aršini dobro poznati Srbima na prostoru bivše Jugoslavije.

„Dobro sećam početka 90-ih, kada je nemački kancelar Helmut Kol govorio: „U porodici muž i žena mogu da se ne vole, čak da se mrze. Dešava se. Pa zašto ih onda držati zajedno?“ Kol je govorio o Hrvatskoj i Srbiji. Ali zbog nečeg kad su se muž i žena mrzeli u Bosni svi su rekli – ne, hajde Bosnu da sačuvamo. Republika Srpska hoće u Srbiju? Ne može. Treba da postoji jedinstvo. Onda se pojavilo Kosovo. Rekli su, čekajte, muž i žena se opet svađaju. To je jedinstven slučaj. Zato su Albanci u Makedoniji pomislili i rekli – a zašto da i mi ne probamo tako nešto. E njima su rekli – sad više ne može. Doći će vam evropski komesar, potpisaćete Ohridske sporazume 2001. godine. Kad su potpisivani Ohridski sporazumi, Vladimir Putin je rekao – u Ohridu su se dogovorili da ako Albanaca ima 35 odsto u gradu nek zauzimaju 35 odsto mesta u policiji, organima vlasti, ali čekajte, u Rigi ima 40 odsto Rusa, možda i za njih da to važi. Rekli su mu – a ne. To je drukčije“, navodi primere Markedonov.

On zaključuje da ako tako budemo pristupali međunarodnim odnosima, pa ih vrtimo kao što kaže ruska poslovica – „zakon ti je kao kola, gde ih okreneš tuda će i da idu“ – onda se ne treba čuditi konfliktima, te da bi možda upravo ukrajinska mogla da nas nauči da odredimo bar neke kriterijume.