Ruske rakete koje Pentagon ne može da prati

Ministarstvo odbrane Rusije nastavlja da obnavlja nuklearnu trijadu. Plan je da do 2024. godine raketne jedinice strateške namene prekinu sa korišćenjem balističkih raketa RT-2PM „Topolj“ koje su u upotrebi od 1988. godine. Otkrivamo, čime će biti zamenjene.

Amerika je sredinom 1970-ih godina počela da koristi interkontinentalne balističke rakete „Minitmen 3″ koje su preciznije gađale – odstupanje nije bilo veće od 200 metara. Amerikanci su mogli da gađaju silose sovjetskih interkontinentalnih balističkih raketa (IBR) čije su koordinate bile dobro poznate zahvaljujući moćnim satelitima. SSSR bi tada, u slučaju rata, rizikovao da ostane bez nuklearnog arsenala. Moskva je osetila pretnju i dat je nalog Ministarstvu odbrane da reši problem.

Moskovski tehnološki institut je počeo da razvija nov kompleks na osnovu trostepenih interkontinentalnih balističkih raketa. Plan je bio da se one smeste ne u stacionarne silose već u mobilne lansere. Proračun je bio jednostavan – protivnik nikako nije mogao da odjednom prati maršrute desetak platformi. Tražiti mobilni sistem „Topolj“ u šumama Urala ili u tajgama Sibira je bilo isto što i tražiti iglu u plastu sena.

Specijalnu mašinu, koja može da izdrži tešku raketu, su razvijali Minska fabrika tegljača i proizvodno udruženje „Barikade“. Tada se pojavio kamion MAZ-7917 koji ima šasiju na sedam osovina i motor od 710 konjskih snaga. Mogao je da se kreće brzinom od 40 kilometara na čas i bio je u mogućnosti da pređe 400 kilometara bez punjenja gorivom.

Testiranje interkontinentalnih balističkih raketa je počelo 1982. godine i trajalo je do 1984. godine. Za to vreme je bilo 12 lansiranja. U oblastima gde je vršeno lansiranje su napravljena skloništa. U julu 1985. godine je stupio na dužnost prvi „Topolj“ u gradu Joškar-Ola u Rusiji. Zvanično je deo vojnog naoružanja postao 1. decembra 1988. godine.

Garancija odmazde

„Topolj“ ima težinu veću od 45 tona. Inercijalnim sistemom upravljanja se kontroliše let, priprema i lansiranje. Raketa se smešta u hermetički transportno-lansirni kontejner dužine 22,3 metra. U unutrašnjosti kontejnera se održava stalna temperatura i vlaga. U ovim uslovima se može čuvati desetak godina.

Rakete koriste čvrsto gorivo, brže se priprema za start, nego tečno gorivo, jednostavnija je za eksploataciju i ekološki je bezopasnija. Monoblokovska termonuklearna glava je opremljena brzom borbenom jedinicom od 500-800 kilotona.

„Topolj“ može da pogodi cilj na rastojanju od 11.000 kilometara, tačnije, može da pogodi bilo koju tačku kontinentalnog dela Amerike.

Raketne jedinice strateške namene su do 1999. godine imale više od 360 ovih sistema. Masovno raspoređivanje raketa ovog tipa je Rusiji garantovalo mogućnost da uzvrati udarac čak i u slučaju da bude uništena većina interkontinentalnih balističkih raketa koje se nalaze u stacionarnim silosima.

Smena veterana

Krajem 1990-ih godina je počela serijska proizvodnja modernizovanih raketnih kompleksa „Topolj-M“ koji su imali savremeniju IBR RS-2PM2. Ona je bila veća i teža od prethodne, pa je potrebno bilo i tegljač da se modernizuje. Dobio je i osmu osovinu.

Stručnjaci procenjuju da je snaga monobloka jedna megatona. Modernizovana raketa je preciznija i teže je mogu primetiti protivvazduhoplovni sistemi. Ona ima mogućnost da manevriše u letu i otporna je na elektromagnetne impulse. Pored toga, svaka RS-2PM2 sa sobom nosi i komplet lažnih ciljeva kako bi na još jedan način zbunila protivnika.

„Topolj-M“ je prestao da se proizvodi početkom 2010. godine. Proizvodnja je bila usredsređena na novi kompleks RS-24 „Jars“, koji će vremenom zameniti sve sisteme „Topolj“. Njegova glavna prednost je to što raketa odjednom može da ponese četiri borbena bloka od kojih svaki ima snagu od 300 do 500 kilotona.

Povećan je i domet koji iznosi 12.000 kilometara. Pored toga, „Jars“ ima sistem koji mu omogućava da lansira raketu iz bilo koje pozicije na kojoj se nalazi i da se ne vezuje za ranije naznačene pozicije.

RS-24 „Jars“ je postao glavna udarna snaga Raketnih jedinica strateške namene ruske vojske, koje imaju više od sto ovakvih kompleksa. Uskoro će se pojačati potencijal kopnene nuklearne trijade interkontinentalnom balističkom raketom RS-28 „Sarmat“ teške klase. Prva lansiranja su planirana za jesen.

Taktičko-tehničke karakteristike sistema „Sarmat“ su prvi put otkrivene na međunarodnom forumu naoružanja „Armija 2019″.

On može da dobaci do rekordnih 18.000 kilometara, a dužina rakete je 35,5 metara, dok je dijametar tri metra. U mogućnosti je da ispali na cilj do 15 bojevih glava. RS-28 je napravljen za hipersonične komplekse „Avangard“ i mogu da dostignu brzinu do 15 Maha, što ih čini neranjivim za bilo koji postojeći i perspektivni protivvazduhoplovni sistem.