Ranjeno srce srpskog junaka

Nema Čačanina koji ne zna gde se u ovom gradu nalazi čuvena kafana „Car Lazar“, ali malo je onih koji znaju da se samo stotinak metara od kafane, u istoj ulici, nalazi kuća u kojoj je 25. maja 1882. godine rođen Dragutin Gavrilović, major srpske vojske koji je u istoriji Srba ostao upisan kao komandant 2. bataljona 10. kadrovskog puka koji je bio poslednja odbrana Beograda pred austrougarskom vojskom.

Uoči same bitke u odbrani Beograda, u noći između 6. i 7. oktobra 1915, pre 105 godina, na Dorćolu, ispred kafane Jasenica, obratio se vojnicima ovim rečima:

„Junaci, tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti našim silnim jurišom, razneti našim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao! Vojnici, junaci, Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate, dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje. Zato, napred u slavu! Za kralja i Otadžbinu! Živeo kralj! Živeo Beograd!“

Neravnopravna bitka

Mnogi su u Srbiji čuli za majora Gavrilovića, ali, po rečima Radivoja Bojovića, istoričara čačanskog Muzeja i daljeg rođaka generala Bojovića, malo je onih koji znaju kakav je bio dalji životni put hrabrog majora.

– Nakon ovog govora, u zakazano vreme, otpočela je neravnopravna bitka koju je preživelo svega nekoliko srpskih vojnika, a major Gavrilović je teško ranjen u boju preživeo zahvaljujući tome što su ga telima štitili njegovi vojnici – objašnjava Radivoje Bojović.

Iako danas mnogi misle da je hrabri major Bojović poginuo u odbrani Beograda, nije bilo tako.

– Major Gavrilović je i sa teškim ranama uspeo da pređe Albaniju, a kada se oporavio, hrabro se borio na Solunskom frontu. Zbog iskazanog herojstva vojvoda Petar Bojović ga je predložio za viši čin, ali je vojvoda Stepa Stepanović odbio predlog uz obrazloženje da je previše mlad. Zapravo, bilo je poznato da major Gavrilović nije bio omiljen među srpskim oficirima jer nije pripadao nijednoj tajnoj vojnoj organizaciji, niti partiji. To je, verovatno, bio i razlog što kasnije, 1930. godine, nije položio generalski ispit zbog čega je, uvređen, odbio da ispit polaže drugi put. Još kasnije, pred početak Drugog svetskog rata, 27. marta 1941, general Simović je, tada već pukovniku Gavriloviću, ponudio generalski čin i mesto ministra što je Gavrilović odbio uz obrazloženje da je neumesno tako nešto predlagati vojniku. Drugi svetski rat ga je zatekao u Sarajevu gde je zarobljen i poslat u logor u Nirnbergu gde je dočekao i kraj rata – deo je životnog puta majora Gavrilovića o kojem je Radivoje Bojović prikupio mnogo podataka.

Kobna šetnja

O životnom putu majora Gavrilovića, njegovoj porodici, kući i njegovim herojstvima dobro je upoznat i novinar i publicista iz Čačka Rodoljub Petrović.

– O životu majora Gavrilovića u Beogradu i njegovoj smrti ima mnogo proizvoljnih priča. Po jednoj, a moguće je da je tako bilo, major je po povratku iz zarobljeništva jednom prikom imao želju da prošeta Beogradom, ali kako nije imao drugu odeću, obukao je uniformu kraljeve garde što su nadobudni beogradski skojevci shvatili kao provokaciju i krvnički ga pretukli na ulici ne znajući koga tuku. Da li zbog batina ili zbog bolesti, Dragutin Gavriloviće je ubrzo, 14. jula 1945. godine, preminuo i sahranjen je skromno obučen, gotovo bez odeće, na groblju gde su počivali i njegovi ratnici iz vremena herojske odbane Beograda – objašnjava Rodoljub Petrović, koji se kao novinar dugo bavio prikupljanjem podataka o životu majora Gavrilovića.

Ostala samo spomen-ploča

Danas u Čačku nema živih potomaka heroja odbrane Beograda, a kuća u kojoj je rođen je više puta do sada preprodavana, ali i renovirana, iako je već nekoliko decenija pod zaštitom države, zbog čega se ne može reči da je u potpunosti autentična. No, kažu sagovornici „Vesti“, dobro je i to što postoji i što je na njoj spomen-ploča čime je bar na neki način obeleženo da je u toj kući rođen veliki vojnik koji je svojim herojstvom zadužio srpski rod.

Potomci u Americi

Prema podacima Rodoljuba Petrovića, koji je svojevremeno drugovao sa Marijom Vukomanović, unukom majora Gavrilovića, Dragutin je u braku sa Darinkom izrodio ćerke Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju i sina Dragoša. Sve ćerke su bile udate za kraljevske oficire koji su, sva četvorica, umrli u nemačkim logorima. Sin Dragoš bio je kapetan Jugoslovenske vojske, preživeo je zarobljeništvo nakon čega je emigrirao u Ameriku gde je umro 1973. godine. Za sobom je ostavio sina Dragutina koji živ ili je živeo u Čikagu, a Dragutin ima sina koji se, takođe, zove Dragutin. Međutim, sin, unuk i praunuk majora Gavrilovića su retko dolazili u Srbiju, ali, sudeći što se ime Dragutin nastavlja iz generacije u generaciju, znači da su veoma ponosni na majora Gavrilovića i da na taj način čuvaju sećanje na velikog heroja, ali i stradalnika majora Dragutina Gavrilovića.