Pomama izgradnje hramova na Balkanu (2): Crkve pune samo za Uskrs

U Srbiji samo osam odsto vernika svih konfesija ide jednom do dva puta mesečno na molitve

 

Kako komentarišete opšti trend naglog povećavanja broja verskih objekata u Srbiji?
– Crkveno graditeljstvo u Srbiji je zaista fenomen koji nameće mnoga kulturološka, društvena pa i moralna pitanja. Teško je razumeti činjenicu da je u najsiromašnijim opštinama izgrađen veliki broj velelepnih crkvenih zdanja. Na primer, u opštini Kuršumlija aktivno je oko 60 crkava a polovina je izgrađena u poslednjih desetak godina, četiri je izgradila turistička organizacija Planika na temeljima srednjovekovnih crkava verujući da će privući turiste jer su za ove crkve vezane brojne legende i predanja. Crkve se inače grade sredstvima iz različitih izvora. Ako su vernici ili donatori motivisani i žele da sagrade crkvu ili doniraju novac za obnovu i izgradnju, to je njihov lični izbor. U okolini Knjaževca, gde sam istraživala, postoje primeri obnove seoskih crkava donacijom samih vernika, često najviše od donacija onih koji i ne žive više u tim selima. Međutim, smatram problematičnim ako crkve grade opštine, odnosno, ako to finansira država iz budžetskih sredstava koje izdvajaju svi građani Srbije. U jednoj demokratskoj i sekularnoj državi nisu dužni svi građani da finansiraju ovakve projekte, već samo deklarisani vernici određene konfesije. Pitanje je koliko bi se građana Srbije izjasnilo u popisu kao vernici kada bi bili dužni da kroz porez finansiraju svoje verske organizacije kao što je to slučaj u mnogim zemljama Evrope.
 

Imate li podatke o broju izgrađenih hramova?
– Za po­sled­njih 20 go­di­na, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva ob­no­vi­la je i po­di­gla 500 no­vih hra­mo­va, od to­ga preko 200 hra­mo­va se nalazi u Sr­bi­ji, a još stotinak hra­mo­va je u iz­grad­nji. Evidentno je da cr­kve­no gra­di­telj­stvo i u ar­hi­tek­ton­skom smi­slu da­nas ne pra­ti po­tre­be ver­ni­ka i ne pri­la­go­đa­va se vre­me­nu u kojem živimo. Kao da postoji neko nepisano pravilo da i nove crkve moraju da ko­pi­ra­ju sred­njo­ve­kov­ne, tako da gotovo sve li­če na Gra­ča­ni­cu i Stu­de­ni­cu. Neverovatno je koliko smo skloni da kao građani tolerišemo i ćutimo o onome što se danas dešava. Sigurna sam da su mnogi zapazili da mo­nu­men­tal­nost novih crkava neret­ko pre­la­zi u ne­u­kus, iskreno, to smatram i uvredom ako paralelno gledamo u medijima u kakvim sve uslovima žive deca bez roditeljskog staranja ili deca sa posebnim potrebama u domovima, u kakvim se uslovima školuju deca u nekim mestima, gledali smo nedavno da u 21. veku koriste poljski toalet i slično. Kao da se po­je­din­ci – do­na­to­ri i kti­to­ri – takmiče u tome ko će više i veće da izgradi, iako je glav­ni in­ve­sti­tor za­pra­vo Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva, pošto se cr­kva gra­di sa­mo uz oba­ve­zni bla­go­slov epi­sko­pa epar­hi­je. Neprihvatljivo je, takođe, da se po­je­di­ne cr­kve pri­li­kom ob­na­vlja­nja pre­pra­vlja­ju u do­mi­nant­no pri­hva­ćen vi­zan­tij­ski stil. Na pri­mer, ne­ke ba­rok­ne cr­kve gra­đe­ne u vre­me Ma­ri­je Te­re­zi­je, pre­pravljaju se u vi­zan­tij­ski stil, ne­kim cr­kva­ma se do­da­ju ku­po­le, iako ku­po­la ni­je oba­ve­zan ele­ment pravoslavne cr­kve kao gra­đe­vi­ne (primer je Sa­bor­na cr­kva u Be­o­gra­du).

Da li taj zamah graditeljstva prati i povećanje broja vernika?
– Upravo je u tome problem ali odgovor ni malo nije jednostavan. Do oži­vlja­va­nja re­li­gi­je dolazi u gotovo svim zemljama u Is­toč­noj Evro­pi, činjenica je da u svim zemljama bivše Jugoslavije, dolazi do re­tra­di­cio­na­li­za­ci­je i re­ko­lek­ti­vi­za­ci­je. Nekoliko so­ci­o­lo­ških is­tra­ži­va­nja religioznosti je obavljeno u Srbiji, poslednje veće istraživanje, na primer, 2010. godine, takođe, značajno je pomenuti da je Srbija uključena u Evropsko istraživanje vrednosti 2008. Međutim, to su veoma kompleksni rezultati koji zahtevaju detaljnija tumačenja. Evidentno je po­ve­ća­nje bro­ja re­li­gi­o­znih, na osno­vu raz­li­či­tih in­di­ka­to­ra re­li­gi­o­zno­sti, od oko 60% re­li­gi­o­znih u Sr­bi­ji kra­jem de­ve­de­se­tih godina XX veka do 85% u 2010. go­di­ni. Do obnavljanja religije najpre dolazi u javnoj sferi, možemo da kažemo da je prisutna sa­kra­li­za­ci­ja jav­ne sfe­re kroz or­ga­ni­zo­va­nje ver­skih pro­sla­va pra­zni­ka, sa­hra­na jav­nih lič­no­sti i dru­gih ver­skih ma­ni­fe­sta­ci­ja i sve­ča­no­sti. Sve to pri­vla­či i mo­bi­li­še ve­li­ki broj gra­đa­na, međutim, u vreme sva­ko­dnev­nih, pa čak i ne­delj­nih, li­tur­gi­ja­ cr­kve su po­lu­pra­zne ili go­to­vo pra­zne. Uzi­ma­ju­ći u ob­zir is­tra­ži­va­nja, ko­ja po­ka­zu­ju da ve­o­ma ma­li broj ver­ni­ka re­dov­no po­se­ću­je cr­kve, ključ­no pi­ta­nje ko­je se mo­že po­sta­vi­ti je: za ko­ga se, on­da, hramovi gra­de? Po naj­no­vi­jem pomenutom is­tra­ži­va­nju, na ne­delj­nu li­tur­gi­ju/mi­su/su­bot­nju slu­žbu/kla­nja­nje džu­me/ša­bat, jed­nom do dva pu­ta me­seč­no od­la­zi sa­mo 8% ver­ni­ka; u Be­o­gra­du, na pri­mer, 22%. Po­tre­be ver­ni­ka su oči­gled­no mno­go ma­nje od već po­sto­je­će po­nu­de cr­kve­nih gra­đe­vi­na. Po sve­mu su­de­ći, oprav­da­nje za po­ve­ća­no cr­kve­no gra­di­telj­stvo se je­di­no mo­že na­ći u velikom broju pre­vas­hod­no pra­znič­nih ver­ni­ka.

Lidija Radulović

Kada se radi o vernicima kakva je tu slika Srbije?
– Pitanje je šta podrazumevao pod istinskim vernicima? Is­tra­ži­va­nja po­ka­zu­ju da su pra­vo­slav­ni ver­ni­ci u Sr­bi­ji, i dalje "ob­red­ni ver­ni­ci" kako ih je sociolog Dragoljub Đorđević nazivao u studijama iz osamdesetih, za­pra­vo, veći broj ver­ni­ka (36%) od­la­zi u cr­kvu sa­mo u vreme ve­li­kih pra­zni­ka. Kod vernika je najprisutniji tra­di­ci­o­nal­ni ob­li­k re­li­gi­o­zno­sti, to znači da učestvuju u religijskoj praksi kr­šte­nja, ven­ča­nja, sahrane po­koj­ni­ka, kr­snoj sla­vi, sla­vlje­nju ver­skih pra­zni­ka, uz­dr­ža­va­ju se od ra­da za vre­me pra­zni­ka i po­se­duju re­li­gij­ske sim­bo­le. Če­sto je upražnjavanje tradicionalne religijske prakse kon­for­mi­stič­kog ka­rak­te­ra. Na drugoj strani veoma mali broj odlazi na li­tur­gi­ju, pri­če­šćuje se, is­po­ve­da­ ili mo­li­. Za pra­vo­slav­ne ver­ni­ke u Sr­bi­ji, čak i po­sve­ćene ver­nike, ve­ći zna­čaj i zna­če­nje ima­ju ho­do­ča­šća ne­go pri­su­stvo na ne­delj­noj li­tur­gi­ji, ve­ro­va­nja i po­što­va­nje sve­ta­ca, Bo­go­ro­di­ce, ču­da i ču­de­snih do­ga­đa­ja, ne­go po­zna­va­nje i po­što­va­nje pra­vo­slav­nih dog­mi i ka­non­skih pro­pi­sa. Kon­fe­si­o­nal­nu pri­pad­nost ver­ni­ci, kao što je po­zna­to, ne po­ve­zu­ju nu­žno sa lič­nom re­li­gi­o­zno­šću, ta­ko da se u is­tra­ži­va­nji­ma po­ka­zu­je ve­ći broj kon­fe­si­o­nal­nih od re­li­gi­o­znih ver­ni­ka. Reč je, dakle, o nominalnim i deklarativnim vernicima koji pripadaju u konfesionalnom smislu pravoslavnoj i drugim tradicionalnim religijama i verskim zajednicama ali ne ispoljavaju niti žive u skladu sa onim što one propovedaju. Konfesionalnu pripadnost izjednačavaju sa kulturnom tradicijom i etničkom pripadnošću pa se čak mogu samoidentifikovati po pitanju religioznosti kao nereligiozni pravoslavci ili pravoslavni ateisti i agnostici.
 

Ipak, povećan je njihov broj.
– Povećan je broj religioznih, ali je reč o različitim tipovima religioznosti. U Srbiji je možda pravilnije govoriti o revitalizaciji narodne pobožnosti i narodnog pravoslavlja jer mnogi vernici tek sada uče da budu pravoslavni vernici. Trebalo bi da imamo u vidu specifičnost društvenih i političkih promena devedesetih godina, koje su u najvećoj meri uticale na povećanje broja onih koji se izjašnjavaju kao vernici. Zanimljiv je, na primer, slučaj Slo­ve­ni­je koja je prva proglasila nezavisnost, u od­no­su na pe­riod s kra­ja osam­de­se­tih, do­šlo je do po­ve­ća­nja pro­cen­ta ka­t­o­li­ka sre­di­nom de­ve­de­se­tih godina, da bi u po­pi­su iz 2001. go­di­ne taj pro­ce­nat opao sa 71,1% na 57%. Pitanje je da li se nešto slično može očekivati i u drugim bivšim republikama kada prevaziđu tranziciju i priključe se EU.
 

Ako imamo u vidu da u Srbiji iz godine u godinu drastično opada natalitet, da talas emigracije ne prestaje, ima li ekspanzija gradnje verskih objekata svrhe za budućnost?
– Mislim da nema ni svrhe ni smisla jer je pitanje kako će se razvijati odnos prema religiji i crkvi u budućnosti. Danas su u Evropi mladi manje religiozni od svojih roditelja, kod nas bi trenutno moglo da se kaže, na osnovu broja učenika koji su se opredelili za veronauku, kako SPC želi da pokaže i često ističe, da su mladi religiozniji od svojih roditelja. Međutim, istraživanjem motivacije i odnosa mladih prema religiji i crkvi pokazalo se da je reč o različitim tipovima religioznosti, veoma slično kao i u opštoj populaciji, ne opredeljuju se za veronauku mladi vernici niti veronauka od mladih pravi vernike. Možemo da pretpostavimo da će se u bližoj budućnosti sve više razvijati re­li­gij­ski in­di­vi­du­a­li­zam, on se ogleda pre svega u sna­žnoj mo­ti­va­ci­ji po­je­di­nih ljudi da iz­ra­ze in­di­vi­du­al­na ose­ća­nja ve­re i od­no­sa sa Bo­gom, da pronalaze Boga u sebi, a za to im nije potreban posrednik u vidu institucije crkve niti crkveni objekat. Religijski individualizam i duhovnost sve više će se razvijati kao koncepti odnosa prema transcendentnom pod uti­ca­jem do­mi­nant­nog evrop­skog mo­de­la re­li­gi­o­zno­sti.

U šta bi trebalo ulagati?
– Bilo da je reč o verskoj zajednici ili samo zajednici svakako smatram svrsishodnijim ulagati u kvalitet života, obrazovanje, zdravstvenu kulturu i svaki drugi vid kulture nego u "zidine". Crkvu čine njeni vernici a ne velelepni objekti. SPC bi trebalo da radi više na socijalnim i humanitarnim aktivnostima i da na taj način brine o svojim vernicima, ako želi da ih zadrži, a čini mi se da postoje pozitivni pomaci u tom pravcu.

Sutra – Pomama izgradnje hramova na Balkanu (3): Palate s pogledom na bedu