Podzemni grad ispod Lucerna

Grad Lucern je nekada bio samo „poklopac“ iznad Zonenberga, tada najvećeg civilnog bunkera na svetu. U tom podzemnom skloništu sa sedam spratova bilo je dovoljno prostora i uslova za smeštaj 20.000 osoba ukoliko bi došlo do atomskog rata. To je saopšteno 1976. godine kada je zvanično završena izgradnja tog grada u utrobi zemlje. I danas se taj gigantski građevinski poduhvat delimično koristi, ali samo u slučaju prirodnih katastrofa, navode novinari portala Svisinfo.

Međutim, zaoštravanje situacije u svetu podstaklo je novo interesovanje za ovaj već zaboravljeni svet bunkera u zemlji koja odvajkada uživa u lagodnom miru i blagostanju stvorenom na tlu, iznad betonskih tunela i soba u podzemlju.

Ulaz u negdašnje tajno sklonište nalazi se usred stambenog bloka, nedaleko od dečjeg igrališta, dobro kamufliran i skrovit od radoznalih očiju. Vrata za ulazak u taj prostor za preživljavanje atomskog rata su teško uočljiva, ugrađena su u betonski zid koji deli taj bunker od spoljnog sveta i krije istoriju postojanja dugu više decenija.

Novinarima je vodič otškrinuo teška čelična vrata i uveo ih u hladni, sivi tunel koji vodi dalje u dubinu zemlje.

Daleke 1963. godine, u jeku Hladnog rata koji je upravo dostizao svoj vrhunac, Švajcarska je sledila politiku garantovanja mesta svakom građaninu u bezbednim podzemnim skloništima. Bunkeri su građeni ispod stambenih zgrada ili čitavih blokova u naseljima, a vlasnicima kuća je nalagano da plaćaju poseban porez lokalnim vlastima kako bi se od tih sredstava pravila javna atomska skloništa.

Zanimljivo je da kroz bunker Zonenberg ispod grada prolaze dva tunela na trasi autoputa A 2, ali da bi u slučaju neke ratne opasnosti oni namah bili zatvoreni i pretvoreni u podzemno sklonište za pomenute desetine hiljada stanovnika Lucerna.

U jednom delu tih tunela, nazvanom Kaverna (pećina) i danas se nalazi logistička i tehnička centrala iz koje se upravlja celim kompleksom.

Ovaj bunker u svom istočnom delu ima tri dizel agregata koji proizvode dovoljno struje za ceo podzemni grad, dok se u zapadnom krilu nalaze prostorije u kojima bi moglo da radi oko 700 ljudi, a tamo su i zatvorske ćelije (koje danas povremeno koristi tamošnja policija), bolnica, kuhinja, vešernica i centralno komandno mesto.

Zanimljivo je da je samo 1987. godine održana do sada jedina vežba („Operacija mravi“) u kojoj je bunker isproban za slučaj eventualnog korišćenja u ratnim uslovima. Proba je potrajala nedelju dana, a jedan deo bunkera je za tu priliku bio opremljen krevetima i toaletima. Pokazalo se da tunel baš zbog tih kreveta nije bio lako prohodan i to je uračunato u nedostatke ovog čuda od skloništa.

Za turiste je ovaj bunker otvoren i nudi im se dvočasovno razgledanju u pratnji vodiča. Reklama za to je pravi magnet: „Doživite nekada najveće civilno sklonište na svetu u sred Lucerna! U tom spektakularnom svedoku Hladnog rata ima dosta toga zanimljivog oko straha od atomskog udara, ali i oko sadašnjeg korišćenja bunkera“.

Smanjen 2006. godine

Umesto predviđenih 20.000 mesta za smeštaj građana u slučaju rata, bunker je posle renoviranja 2006. godine i prelaska iz vojnih u civilne ruke desetostruko smanjen i sada u njemu ima mesta samo za 2.000 osoba.

Ne rade telefoni

Razumljivo je što pod zemljom ne funkcioniše mreža mobilne telefonije, ali ni ugrađeni fiksni telefoni nisu dobro radili, pa je sva komunikacija morala da se obavlja – šetnjom i trčanjem kroz tunele.

Vrata na šinama

I danas ulaz u bunker čuvaju masivna čelična vrata koja se kreću na šinama. Debela su metar i po, a teška 350 tona. Na vežbi iz 1987. godine pokazala su svoje nedostatke jer su se teško otvarala i zatvarala što ne čudi obzirom na njihovu masu. To bi inače bio veliki i opasni minus u slučaju rata, kažu domaćini.