Podmukli manevar Prištine: Evo kako Albanci žele da prevare UNESKO

Falsifikovanje istorije konstanta je kosovske i velikoalbanske ideologije i političke, odnosno pseudonaučne prakse. Takav pristup je podmukliji od fizičkog uništenja srpske kulturne baštine, kaže profesor Darko Tanasković povodom zahteva Prištine da se četiri srpska manastira isključe iz kategorije ugroženih spomenika i da im se promeni zemlja porekla.

Cilj je, upozorava Tanasković, da se potre eminentno srpski karakter najznačajnijeg dela kulturnog nasleđa na KiM i da se ono uklopi u nekakav veštački, sintetički kulturni identitet „države Kosovo“, istorijski naravno nepostojeći.

Profesor Tanasković, bivši ambasador Srbije pri Unesku, ovako komentariše pismo koje je Priština uputila ovoj organizaciji sa zahtevom da se četiri spomenika koja su navedena na Uneskovoj listi svetske baštine (manastir Visoki Dečani, Pećka patrijaršija, manastir Gračanica i crkva Svete Petke u Prizrenu) uklone iz kategorije „u opasnosti“, kao i da se da se promeni zemlja porekla gde su spomenici zavedeni.

Priština hoće da „prevari“ Unesko

Profesor Tanasković kaže da ovaj zahtev privremenih prištinskih vlasti ne može uopšte biti realizovan, jer „Kosovo“ nije član Uneska, pa ne može službeno ovoj organizaciji ni ispostaviti bilo kakav zahtev u pogledu tematike vezane za kulturno nasleđe.

– Zatim, i kad bi na neki način preispitivanje statusa naših kulturnih i duhovnih dobara na listi kulturnih dobara u opasnosti eventualno došlo na dnevni red Uneska, o njemu bi, na osnovu mišljenja nezavisnog stručnog savetodavnog tela (ICOMOS), trebalo da se izjasni Komitet za svetsko nasleđe Uneska. S obzirom na sve realne okolnosti, teško je pretpostaviti da bi države članice Komiteta u dovoljnom broju imale sluha za ovaj zahtev iz Prištine, pogotovo u vreme kad je jedna ugledna međunarodna nevladina organizacija, kao što je EUROPA NOSTRA, uvrstila manastir Dečani među sedam najugroženijih spomenika kulture u Evropi. Čak i politički pokrovitelji Prištine u međunarodnoj zajednici upozoravaju kosovske vlasti da moraju poštovati odluku sopstvenog Ustavnog suda o vraćanju uzurpiranog zemljišta tom srpskom manastiru. Da ostanemo samo pri ovim argumentima, a ima ih još mnogo, i pravnih i suštinskih – objašnjava on.

Profesor Tanasković kaže da nije obavešten da su prištinske vlasti formalno obnovile zahtev iz 2015. godine za prijem u Unesko.

Pripremaju teren za novi zahtev

– Oni za sada u pismu koje su, povodom svetskog Dana kulturne raznolikosti, razaslali na adrese članica Uneska, samo lamentiraju zbog neuspeha u prethodnom pokušaju, izražavaju nadu da se taj fijasko „neće pretvoriti u dugoročnu kaznu za Kosovo“ i izražavaju spremnost da postanu „deo velike Uneskove porodice“, što jeste jedan od strategijskih prioriteta Prištine. Ovaj korak bi se pre mogao shvatiti kao pripremanje terena za približavanje Unesku, gde inače nema preteranog raspoloženja za politizaciju rada ove specijalizovane agencije UN za obrazovanje, nauku i kulturu kroz bavljenje kosovskom problematikom – dodaje on.

Tanasković primećuje da i u ovom obraćanju članicama Uneska najviši zvaničnici iz Prištine izjavljuju da veruju „u univerzalnost kulturne baštine i kao takvu u njen objedinjavajući potencijal“, čime se zapravo providno nastoje obmanuti Unesko, kroz afirmisanje kriterijuma „univerzalnosti kulturne baštine“, bliskog viziji ove organizacije i „etatizovanjem“ celokupne kulturne baštine na KiM kao kulturnog nasleđa „države Kosovo“, bez obzira na kulturno-nacionalnu pripadnost.

– Takav pristup je podmukliji i opasniji od fizičkog uništavanja naše kulturne baštine i/ili pokušaja njenog albanizovanja – mišljenja je Tanasković.

Razlog zbog čega je Priština uputila ovakav zahtev Prištini je, dodaje on, više nego jasan i logičan.

Manevar da dokažu da su „bezbedna država“

– U Prištini se uporno drže priče da srpsko kulturno i duhovno nasleđe na „Kosovu“ nije ugroženo, iako ceo svet vidi da je upravo suprotno. U stvari, ovaj potez najviših zvaničnika „Kosova“ u skladu je sa odabranom linijom ponašanja administracije u kojoj dominira netolerantno i ultranacionalističko „Samoopredeljenje“, odnosno nešto što bi se neformalno moglo nazvati doslednim bezobrazlukom. Ovakva oštra antisrpska retorika i inventar nerazumnih i drskih zahteva (optužba za navodni genocid, zahtev za isplatu ratne štete, insistiranje na izvinjenju Srbije, traženje da se „Kosovu“ vrati „opljačkano“ kulturno blago, marginalizovanje dijaloga sa Beogradom, sem ako mu prethodi priznanje nezavisnosti „Kosova“ itd.) treba da stvori privid nekakvog proaktivnog nastupanja, za razliku od prethodne vlasti, kojoj su zamerali pasivnost i preteranu sklonost povlađivanju interesima Srbije. Kao da ne žive u regionalnoj i široj realnosti ili veruju da će se ta realnost iznenada volšebno izmeniti u njihovu korist. Bez obzira na sve, valja pažljivo pratiti i analizirati ponašanje nosilaca funkcija u Prištini i na njihove ispade smireno, bez panike, ali odlučno i argumentovano reagovati – napominje profesor Tanasković.

Priština je u pomenutom pismu navela i da su se bezbednosne okolnosti na Kosovu potpuno promenile od 2006. godine kada su ovi spomenici ocenjeni kao ugroženi, i zatražila da se promeni, kako kaže, zastarela terminologija u izveštajima i dokumentima Uneska i gde se i dalje dalje pominje „Autonomna pokrajina Kosovo“. Od Uneska je zatražen i početak procesa za promenu države stranke odgovorne za ova četiri spomenika, uklanjanjem Srbije i stavljanjem Kosova.