Planina miriše na sreću

Jedna od retkih porodica koja se odlučila da iz vojvođanske ravnice dođe u planinsko selo Donje Gare, na granici između dve opštine, Vlasotinca i Crne Trave, i na nadmorskoj visini od 650 metara, je petočlana porodica Stefanović. Ivan, njegova supruga Bosiljka i troje dece, značajno su izmenili život u proteklom periodu.

– Došli smo i udomili se u porodičnoj kući mojih dalekih predaka, koji su ovo imanje na kome se nalazimo kupili daleke 1937. godine. Moj otac Budimir rođen je ovde 1941. godine a sada kao 83-godišnjak živi kod brata blizanca u Novom Sadu. I tako, tek sagrađenu kuću mog pradede Bugari su u ratu 1943. godine zapalili, da bi je moji preci posle nekoliko godina obnovili. Mnogo muka i problema bilo je u ovom selu zbog bugarskih okupatora u ratnim godinama – upoznaje nas domaćin Ivan Stefanović sa događajima na ovom području.

– Moji su od 1975. do 1997. godine živeli u Mladenovcu, ja sam rođen u Beogradu, pošto u Mladenovcu nije bilo porodilišta. Potom smo se odselili u Rumenku, 1982. godine, gde je moj otac imao plac. Ja sam posle Rumenke bio jedno vreme u Beču gde sam počeo da studiram, da bih posle bio u Bosni, gde sam upoznao moju veliku ljubav, ovde prisutnu suprugu Bosiljku, sa kojom sam se oženio pre deset godina – ističe Ivan.

– Doselili smo se 6. decembra 2021. godine sa naše dvoje dece, da bi se potom ovde rodio naš sin Lazar, što se desilo prošle godine. Ja sam inače bio ovde pre petnaestak godina i jako mi se svideo ovaj kraj, što je i osnovni razlog da dođemo u Donje Gare. Selo ima četrdesetak meštana, koji dobar deo godine ne žive ovde, već rade širom Srbije, budući da su i dalje nenadmašni neimari i građevinci – kaže Ivan.

Stefanović kaže da su srećni zbog ambijenta u kom žive. – Ja i moja supruga smo prezadovoljni. Ovakvog mira i tišine nema nigde, a tek sve ovo zelenilo i čist planinski vazduh prosto vam daje novu snagu. Zaista nam je prelepo i kad to kažemo, mnogi misle da nismo normalni, ali je zaista tako – ističe Ivan.

On kaže da prethodne zime nisu bile toliko jake kakve umeju da budu u ovom delu zemlje.

– Nije za sada bilo previše snega, ali kada je pretilo da bude problema, naišli smo na razumevanje onih koji održavaju ovaj put do naše kuće. Uz pomoć dobrih ljudi je sve lakše – kaže Stefanović.

Pomoć komšija

– Imamo veliku pomoć komšija. Tu pre svega mislim na sveštenike vlasotinačke crkve, kao i ljude iz manastira u Zavidincu. Ima puno ljudi koji su nam pomogli i mi smo im zahvalni na tome. Za troje dece od strane države dobijamo dečje dodatke u visini propisanih novčanih iznosa. Dobili smo i beskamatni kredit u iznosu od 250.000 dinara, od toga 50.000 dinara bespovratna pomoć opštine Vlasotince – veli Ivan.

Stado ovaca

– Imamo jednu kravu, i ona uskoro treba da se oteli, tako da će nam se za jedno tele povećati stočni fond krupne stoke. Imamo i kokoške, a neko vreme čuvali smo stado od 27 ovaca. Imali smo i kozu, ali su nam je ukrali. Ovde ima puno pašnjaka i našim kultivatorom i ručno kosimo travu spremajući seno za zimske dane. I dok mnogi letuju na moru, mi „letujemo“ u livadama ovog prelepog kraja – kazuje naš domaćin.

Ljudi dobre volje

U današnje vreme skoro da je nezamislivo da jedna porodica u svom domu nema struju. Zbog nekih ranijih dugovanja, ova porodična kuća je isključena i ne može da koristi struju. Uz pomoć ljudi dobre volje obezbeđena su i uplaćena novčana sredstva i ovih dana trebalo bi stigne struja u dom petočlane porodice Stefanović. – Ja i moja porodica smo do neba zahvalni ljudima dobre volje koji su nam donirali novčana sredstva u iznosu potrebnog duga od 126.400 dinara, koje smo uplatili na žiro račun elektrodistribucije i sada se svakog dana nadamo da budemo priključeni kao potrošači na električnu energiju. Za sada koristimo panel ploče, ali se nadamo i pozivamo nadležne da nam priključe struju, koju ne koristimo od kako smo ovde stigli, a to je nešto više od dve i po godine – kategoričan je naš domaćin.