Pisanjem leči nostalgiju

Silvija Otašević, autorka dva romana za decu koje je „najveći i najiskreniji žiri“ sastavljen od nekoliko stotina beogradskih osnovaca proglasio za najbolje, ali i dobitnik prve nagrade Matice iseljenika za dečju književnost, kaže da je joj je bila velika želja da učini sve kako bi „očajnim malim piscima“ pomogla i oslobodila ih straha od pisanja domaćih zadataka iz srpskog, pa je u tom cilju uporedo sa završavanjem nove knjige pokrenula i besplatni sajt Caka za đaka.

– Veoma mi je važno da našim najmlađima u Srbiji, regionu i dijaspori na praktičan način pokažem da uvek postoje putevi koji prevazile prepreke, pa tako i u pisanju i da nikada više ne kažu ja ovo ne znam ili ne mogu – počinje ona svoju priču za „Vesti“.

Naglašava da nikada nije želela da njen rad stiže samo do dece koja vole da čitaju, već joj je izazov bio da dopre do onih koji imaju otpor i da im pomogne da u sebi otkriju iskru ljubavi prema pisanoj reči, da je rasplamsaju, jer kako kaže „ko voli i zna da piše radoznao je i prema pisanju i znanju drugih“. Prema rečima naše sagovornice, čitanje je magija koja može da nas zabavi, uteši i inspiriše i sa lakoćom pokrene nove svetove, a deca koja vole da gledaju u otvorene stranice knjige poput ptice su raširenih klila, spremna da osvoje i najviše visine.

Strah od praznog papira

Šta je Vas pokrenulo da budete pisac?

– Mislim da je za to glavni „krivac“ Branko Ćopić. Kada sam bila mala, u školi u kojoj su tata i mama predavali gostovao je „najveći i najhrabriji pisac našeg vremena“. Tada sam možda bila suviše mala da bih nešto shvatila, ali na nekom nesvesnom nivou ,“kocka je bila bačena“ a tu moju odluku da postanem pisac, zapečatile su i nagrade koje sam osvojila kao osnovac – velika monografija Nadežde Petrović i knjiga „Doživljaji Nikoletine Bursaća“ Branka Ćopića.

Kako ste došli na ideju da pokrenete sajt Caka za đaka i kakvim zanimljivostima je dopunjen?

– U Americi živim od 2000. Tamo je godinama vođena kampanja „nijedno dete ne sme da bude ostavljeno da kaska za ostalima“ i zato sam pokrenula sajt Caka za đaka i kreirala Kreativnu prečicu za očajne male pisce posebno znajući kroz šta sam prolazila kao dete kada se ispred mene nalazio prazan papir. Prazan list me navodio da gledam u sto drugih interesantnijih pravaca – nije me inspirisao, blokirao me je i plašio i zato sam želela da nijednom detetu više srce ne zadrhti pred praznim listom, da im pružim „prvu pomoć“ kada zataji primena opštih pravila kao što su uvod, razrada i zaključak. U četiri jednostavna poteza vodim ih do cilja kroz povezivanje reči, a to „putovanje“ koje liči na domaći zadatak potrkrepljeno je svakodnevnim porodičnim zavrzlamama obogaćenim asocijacijama na najveće pomorce, prvu ženu koja je preletela Atlantik i druge velike podvige koji deci pokazuju da je sve moguće ako se želi.

Dugo godina već živite u SAD, da li vam je spoj najlepšeg iz dva sveta, našeg i američkog, pomogao u osvajanju dečjih srca, i kako izlazite na kraj sa nostalgijom?

– U SAD, gde sam se selila od Njujorka, preko Prinstona do Majamija, počela sam polako da ostvarujem davnašnji san da sa našom decom delim pričice o stvarima koje su i meni tada bile nove – od bolnica za lutke, preko lajgera i dečjih muzeja do Hemingvejevih mačaka čuvenih po šapama sa šest prstiju. Sve su to sitnice koje odraslima nisu bile interesantne i koje bi prevideli čak i kada su se obraćali najmlađima. Pisanjem lečim nostalgiju, zbog toga radnju uvek smeštam u Beograd, iako inspiraciju nalazim u Americi.

‘

Dositejevo pero

Prvi ste dobitnik nagrade Rastko Petrović za dečju književnost pokrenutu povodom sedam decenija Matice iseljenika, a koja se već četvrt veka dodeljuje piscima u rasejanju u još tri kategorije. Šta vam ona znači?

– Da, ta važna nagrada koja nosi ime našeg književnika i diplomate, brata slikarke Nadežde Petrović, pripala mi je za knjigu „Olimpijski san“, objavljenu uz podršku Olimpijskog komiteta Srbije. To je roman inspirisan pričom roditelja plivača Majkla Felpsa i problemom zbog kojeg su ga upisali baš na plivanje. Tim romanom želela sam da ohrabrim tinejdžere da ne odustaju od snova. Zato smo zamolili sportiste od „krvi i mesa“ da podrže knjigu (Milorada Čavića, Davora Štefaneka). Aleksandar Šapić i Nađa Higl knjigu su obogatili predgovorom i pogovorom podsećajući da odustajanje nije opcija i da put do cilja nije lak, da prepreke nisu tu da ih obeshrabre već da ih ojačaju i nauče da razmišljaju kao da ih pobede.

Dobili ste i Dositejevo pero za knjige „Plurkini musketari“ i „Olimpijski san“, nagrade o kojima odlučuje „najveći i najiskreniji dečiji žiri“. Možete li nam reći nešto više o tom konkursu ustanovljenom 1997. na osnovu povelje UN koja najmlađima daje pravo da odlučuju o onome šta je za njih napisano?

– Prvo Dositejevo pero, za mlađi uzrast dobila sam za „Plurkine Musketare“, tada je nagrada za stariji uzrast pripala Jasminki Petović za „Ovo je najstrašniji dan u mom životu“. U konkurenciji su bila 22 naslova domaćih autora. Kasnije, kada je „Olimpijski san“ proglašen za najbolji odlučivalo se između 47 romana i drugu nagradu su podelile tri knjige „Ovčarsko-kablarska bajka“ Raše Popova, „Nemanjići dva orla“ Vladimira Kecmanovića i Dejana Stojiljkovića i „Ludvig van Mocart“ Vesne Aleksić, dok je treća pripala Gradimiru Stojkoviću, autoru čuvenog „Hajduka iz Beograda“, za roman „Na bregu kuća mala“.

‘

Upućen vam je i kompliment od jednog od najtraženijih dečjih pisaca Uroša Petrovića da su ga „Plurkini musketari“ po snazi utisaka podsetili na one koje je imao kada je čitao „Vlak u snijegu“ Mate Lovraka, knjige koju su starije generacije nekada rado čitale. Koliko vam je to značilo?

– Sve te lepe reči i priznanja poput Zlatne značke koju dodeljuju Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture, za doprinos širenju kulture, inspirišu i obavezuju i upravo to je dodatni razlog zašto sam napravila Caku za đaka i zašto želim da uz novu knjigu pokrenem akciju Udaraj ritam, a ne druga koja bi iz još jednog ugla, rešavanje vršnjačkog nasilja pomerila iz domena teorije i jačanja svesti u konkretnu sferu.

Vuk samotnjak iz Njujorka

Kažete da ste upravo zaršili novu knjigu o čemu je ona?

– Njen radni naslov je „Vuk samotnjak iz Njujorka“, između ostalog reč je o dečaku koga je duboko potresao razvod roditelja, on ne priča, samo igra igrice, jede brzu hranu i krije se ispod kapuljače tri broja veće dukserice. Roditelji ga zbog toga šalju da se pridruži vršnjacima iz Beograda iz škole za super talente koji to leto provode na moru, gde su nakon lepota Uvca i Visokih Dečana imali prilku da vide i Perast. Zbog male „nepažnje“ glavnih junakinja njihovo letovanje dobija novu dimenziju…

Koji vam je bio cilj i kakvu ste poruku želeli da pošaljete?

– Cilj mi je da deca svet posmatraju širom otvorenih očiju i bez predrasuda, da budu nesavršena i da ne podležu pritiscima društvenih mreža, pritiscima zbog kojih bi trebalo da svi ispadnu iz nekog nerealnog savršenog kalupa ka kome svako mora da teži. Moje knjige ukazuju i na to da život ne čini samo borba za „velike snove“, paralelno se osvrćem na sve dečje probleme, u svakoj postoji i neko koga treba zaštiti, kao i mali ekolog koji čini sve da „vazduh i voda, od kojih zavisi ceo život, ne budu više globalane kante za đubre“, kao što već jesu, po tvrdnjama Žaka Kustoa.

Moderna bajka za predškolce

Pored pomenutih knjiga, Silvija Otašević je i autorka knjige „Gradić Pufnastog Sunca“, moderne bajke kojom je želela najmlađima da pomogne da se ne boje mraka.

‘

Teslinim stazama

Silvija je rođena u Doboju, od četvrte godine je živela u Zemunu, a već 22 godine je u Americi. Pre odlaska u Ameriku bila je, kaže, novinar u najtraženijem magazinu za tinejdžere velike Jugoslavije, magazinu „Ćao“, a radila je i za „Osmicu“. Jedna od lepših strana života u Americi, prema mišljenju naše sagovornice je ta što ta zemlja pruža mogućnost da se lako upoznaju različite kulture i da se shvati koliko se ljudi ne dele po tome odakle su već kakvi su.

– U tom šarenilu nacija, a samo u Njujorku ljudi govore 800 različitih jezika, lako se uočava da u svakoj kulturi postoji nešto pred čim će kaplitulirati i najveći cinik pun predrasuda. Srećna sam što sam živela u gradu koji je odabrao i Nikola Tesla, što sam mogla da vidim sobe u hotelu Njujorker u kojima je ovaj genije živeo, kao i njegovu jedinu preostalu laboratoriju na Long Ajlendu. Upravo mi je zato i dragocena uspomena iz Meksika gde su mi se mladi u kostimima drevnih Maja, videvši me u majci sa likom Tesle obratili sa „Hi Nikola“. Baš zbog te univerzalne magije i značaja koji Tesla nosi u novom romanu sam iskoristila priliku da podsetim na brdo Volujicu, odakle je emitovan prvi radio signal, i naglasim da je to zahvaljujući Tesli, a ne Markoniju i ukažem na tvrdnju ruskog eksperta Dmitrija Kruka da su Tesli kolege prisvajanjem petenata ukrale i 37 Nobelovih nagrada!

Preporuka vladike Amfilohija

– Kada sam 2000. krenula za Njujork, tamo nisam nikoga poznavala. Jedino što sam imala bila je preporuka vladike Amfilohija da se za pomoć obratim našoj crkvi Svetog Save na Menhetnu. Preporuku sam dobila, jer je tatina porodica pomagala Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) – kaže Silvija i navodi da je njena porodica pomogla i projekat izgradnje velelepne crkve koja danas krasi centar Bara, a da su 1932. crkvi poklonili veliko zvono po koje se moralo čak u Split. Bilo je to jedno od četiri zvona koja su pre tri godine u periodu od „Uskrsa do Vaskrsa“ ukradena iz barskih crkava.

U Americi Silviju je dočekao brat drugarice njene sestre, Vladimir kojeg nije poznavala, i koji je tada bio student i zvanično jedan od 100 najboljih na istočnoj obali.

– Vladimir i ja se nismo uopšte poznavali, ali mu je sestra naredila da me primi kad dođem i tako je počela naša priča koja traje – kroz osmeh kaže Silvija i dodaje da joj je on pomagao i u kreiranju Cake za đaka.