Pali na kućnom pragu

Baza podataka Dokumentaciono-informacionog centra Veritas čuva istinu o sudbini oko 8.500 lica stradalih tokom rata u Hrvatskoj, od kojih su 38 odsto civili ubijeni i masakrirani na kućnom pragu samo zato što su Srbi, a ubice u najvećem broju slučajeva nisu procesuirane, rekao je direktor Veritasa Savo Štrbac za „Vesti“.

Zločini bez krivca

On kaže da je Branko Katić, prijavljujući slučaj majke Anđe (73), ubijene na kućnom pragu u Otišiću kod Sinja 16. jula 1993, rekao da je jedan od ubica bio Tihomir Armada zvani Mirko (23) iz Hrvaca. Armada je, kaže, kada je Anđa upisana u bazu Veritasa u februaru 2001. još nekažnjen živeo u Hrvacu. On i nepoznati saučesnik bili su pod komandom Ante Kotromanovića, koji je u vladi Zorana Milanovića bio ministar odbrane.

– Kad su ubili Anđu i odsekli joj uši, koje su poneli kao suvenir – kaže on.

Prvoupisani u bazu podataka bio Dragiša Vranješ iz Cetine, koji je početkom rata iz Švajcarske, gde je živeo, krenuo u zavičaj, ali su ga Hrvati su ga legitimisali kod Slavonskog Broda, izvukli iz autobusa i prebačen u Rijeku, pa u Šibenik. Štrbac je tada sa kolegom Radomirom Kužetom vodio advokatsku kancelariju u Benkovcu i kada ga je porodica je obavestila o nestanku, uključio se u slučaj. U julu 1991, jedan od tada razmenjenih je ispričao da je slušao jauke u ćeliji do njega i razabrao da se zove Dragiša sa Cetine.

Tuga i ljutnja

– Pošto su Srbi iz Cetine u Drugom svetskom ratu bili četnici, u zatvoru prema Vranješu nisu imali milosti. Izvodili su nekoliko dana po šibenskim ulicama i nosio je tablu „Ja sam četnik sa Cetine“, a prolaznici su ga udarali nogom u zadnjicu, pljuvali i vraćan je u ćeliju. Razmenjeni je noću čuo jauke i onda je to prestalo – priča Štrbac koji je kazao da je sve je išlo preko kancelarije koju je vodio sa kolegom i prva ubistva, nestancii prve razmene.

Zajedno su počeli, a Štrbac je, objašnjava, tome kasnije posvetio život.

– Kada su Hrvati prilikom razmene tražili jednog mladića rekli smo može ali za Davora mora biti razmenjen Dragiša. Bilo je natezanja, govorili da ne znaju ništa o Dragiši, da nije kod njih, a mi njima da je naša policija rekla da ne predajemo Davora dok imamo informaciju da je Dragiša kod njih. I jedne noći faksom je došlo da je Dragiša umro od srčanog udara.

Sa kolegom i pogrebnikom sam preuzeo leš, ali je bilo mučno, jer telo „četnika“ niko nije hteo ni da otkopava ni da natovari – ispričao je Štrbac. Kaže da Vranješevi srodnici, kada su podigli zapečaćeni sanduk, nisu verovali da je Dragišino telo unutra.

– Došlo ih je 20 ljutito su rekli da su podvalili, jer je Dragiša bio silan momak, a ovo je lagano – naveo je Štrbac.

Da se ne zaboravi

Savo Štrbac je ukazao da od te razmene, kada su preuzeli telo Dragiše Vranješa, kreće faza žestokih sukoba, a posledice su da u Hrvatskoj gotovo više i nema Srba. U knjizi Zvona sudbine jednu priču je Štrbac posvetio upravo tom čoveku kako ne bio zaboravljen, jer ono što nije zapisano nije se desilo.

Monstruozna opklada

O svireposti ubistva Anđe Katić za Srnu je svedočio meštanin Otišića (51), koji je želeo da ostane anoniman iz straha bezbednost.

– Hrvatski vojnici, dve grupe su se opkladili da će u sred bela dana ući u selo i odseći „četničko uho“. Upali su u kuću Katića u kojoj su zatekli staricu i nožem joj prvo odsekli uho a potom je zaklali – naveo je on.

Pre upada u kuću Katića zločinci su, kako se meštanin priseća, posmatrali satima kretanje srpskih civila u tom delu sela i čekali priliku da većina ode da skuplja letinu. Kaže da za zločin niko nije odgovarao.

Selo bez ljudi

Otišić se nalazi između Vrlike i Sinja, pod planinom Svilaja na jugoistoku i akumulacionog jezera Peruća na severoistoku, a na njegovom obodu je magistralni put Knin-Vrlika-Sinj-Split.

Selo je na prostoru površine 51 kilometar kvadratni sa 13 zaselaka.

Tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, gotovo sve kuće u selu su zapaljene.

Pre rata je imalo 1.200 stanovnika i bilo je najveće selo sinjske opštine, a danas u ovom srpskom selu živi svega nekoliko desetina žitelja.