Ove svetinje su žive i pripadaju Srbima

„Bože, što je lepa ova kiša!”, govori jedna članica Simfonijskog orkestra iz Niša. Blizu je ponoć, a ona kaže: „Ajde da nastavimo koncert, pa neka pada!” Publika je stisnuta ispod kestena u dvorištu Gračanice i uzvikuje: „Bis, bis!” dok s velike nadstrešnice pada voda na vladiku novobrdskog Ilariona. „Divni su, divni su”, ponavlja. Počinje Vidovdan u Gračanici. Ovde i na Gazimestanu održavaju se najvažnije novovekovne proslave Vidovdana. To su postale centralne tačke vidovdanskog praznovanja i hodočašća, one svaki put privlače različite ljude, s raznih strana. Već sa svitanjem se u Gračanici okupljaju oni koji su putovali celu noć i spavali po okolini, oni koji su prvi put tu odmah se primete jer su puni pitanja kojima pobeđuju strahove i predrasude.

Piše: Živojin Rakočević za Politiku

Vernici iz Republike Srpske, Makedonije, centralne Srbije i Vojvodine, 250 ljudi iz svih krajeva Crne Gore, zvaničnici, raseljeni, umetnici, novinari… Prvu besedu održao je mitropolit zahumsko-hercegovački Dimitrije o kontekstu u kojem se razvijala Srbija iz Kosovskog boja, rekavši da je „u Lazarevoj Srbiji sve bila crkva” kao i da je on dao svoj život za svoje bližnje i da je danas jako teško govoriti pred kosovskim Srbima. Iako su stigli svi s različitih krajeva sveta, i preksinoć uoči Vidovdana i juče u Gračanici i na Gazimestanu osećao se nedostatak jedne ličnosti – patrijarha srpskog Porfirija. Njegova osnovna poruka svih ovih godina bila je da je svuda stranac sem na Kosovu i da dolazi u očev dom. Zamonašen u Dečanima, prvi čin je primio u Manastiru Svete Trojice kod Suve Reke, uvek s legitimacijom čoveka Kosova i Metohije on ne može da uđe i otvori vrata svoga doma i svoje Pećke patrijaršije i Gračanice. Zato je ove godine ispred Gračanice vladika Teodosije poručio: „Oni koji misle da će time nešto postići – pokazuju ko su i šta su i kakva je njihova kultura. Istakao je da su naše svetinje žive i da nama pripadaju: nikakva deklaracija, rezolucija, ništa napismeno ne može biti jače od onoga što je sada ovde prisutno u porti manastira Gračanice – sveta liturgija i mi sabrani na njoj time pokazujemo da ove svetinje nama pripadaju i da se nećemo odreći ni naših svetinja ni našeg Kosova i Metohije.” Tenzije oko Vidovdana se podižu posebno od trenutka samoproglašenja nezavisnosti Kosova jer vlasti u Prištini i javnost imaju osećaj da se tih dana nekako istopi njihov suverenitet i da su to dani kada se mora pokazati i dokazati vlast i moć. Naročito je važan obračun sa simbolima i natpisima na ćirilici koje policajci većinom ne razumeju pa su se najbezazlenije i duhovite poruke tumačile kao pretnja, majice su oduzimane, zastave bacane, a Gazimestan je često ličio na plažu sa ljudima golim do pojasa. Zato je ove godine bilo malo zastava, malo poruka na majicama, a policija je gotovo svakom muškarcu na ulazu u Gazimestan zadizala majicu ili košulju da vidi da li se ispod nje krije neka skrivena poruka. U Gračanici je jedna gospođa iz Herceg Novog jedina mahala zastavom, a ispred spomenika kosovskim junacima na Gazimestanu neko je prošvercovao zastavu Republike Srbije i trobojku iz doba Kraljevine Crne Gore na kojoj velikim slovima piše Zeta. Poruka s Gazimestana uvek ima posebnu težinu i uvek se čeka kakav će glas odatle da se čuje.

„Kosovo i Metohija, iako je raspeto, ima silu vaskrsenja, ono je naša Sveta zemlja, naš Jerusalim, naše i zemaljsko i nebesko carstvo”, rekao je u besedi mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije. On je ustvrdio da nije čuo nijednog hrišćanina koji kaže da je Kosovo izgubljeno: „Oni koji tako govore biće da su izgubljeni u vremenu i prostoru i da su vezani samo za zemaljsko, a zaboravili Carstvo nebesko i zavet kneza Lazara.” On je prekidan aplauzima pozvao na mudrost i na nadu koja se polaže u nove mlade generacije što za centar svog duhovnog i nacionalnog života uzimaju Kosovo i Metohiju. „Najglavniji sporazum, tapija koja je ispisana krvlju, postignut je 1389. godine i potpisao ga je Sveti knez Lazar”, zaključio je mitropolit Joanikije.

„Uhapsiše nam dete”, javlja uzbuđenim glasom sveštenik Aleksandar Našpalić iz Babinog Mosta, sela nadomak Gazimestana. Svake godine neko mora da se uhapsi, a nekoliko njih je u kosovskim zatvorima provelo gotovo godinu dana. Ulazak kroz špalir policajaca i brižljivo praćenje od strane tajne službe i policije u civilu uvek rezultira nekim hapšenjem. Na parčetu zemlje koje je ograđeno žicom, izolovano od pogleda i ostatka sveta ti mladi ljudi zapravo nikome i ne mogu poslati poruku, to je pesma ili poruka unutar žice upućena više sebi nego drugima. Uhapšeni Nemanja Mićalović je odveden u stanicu Sever negde u Prištini. Gorčina i sati čekanja. Taj glas i strah su munjevito prošli po selima oko Gazimestana, jer ta deca svoju slobodu i svoj dan slobode upravo vide na Gazimestanu.

„Pustili su Nemanju. Upravo. Hvala Bogu!”, piše otac Aleksandar. Kraj je dana, stotine policajaca se razilaze, Kfor i Euleks policija odlaze, iza njih ostaju strahovi, trpljenje i vera da posle svega mora doći sloboda i da stisnuta pesnica na Gazimestanu ima svoj duboki smisao.