Oružje koje je spasilo Moskvu od nuklearnog udara

„Nuklearne cigarete“ su osiguravale bezbednost SSSR-a tokom najtoplijeg perioda Hladnog rata. Pre 40 godina, 17. decembra 1980. godine, u upotrebu su istovremeno ušle tri napredne interkontinentalne balističke rakete — RS-16B, RS-18B i RS-20B.

Tih godina je Ronald Regan došao na vlast u Sjedinjenim Državama i odredio kurs za direktnu konfrontaciju sa Moskvom. Međutim, pojava novih IBR u SSSR-u je ohladila glave vlastima u SAD. Po čemu je specifično ovo oružje?

Može sravniti sa zemljom bilo koji grad

Najveća interkontinentalna balistička raketa u istoriji Strateških raketnih snaga RF je RS-10 koja je u upotrebu ušla krajem šezdesetih. Ona je mogla da spusti laku bojevu glavu (0,5 megatona) na 10,5 hiljada kilometara ili tešku (1,1 megatona) bojevu glavu na 5 hiljada kilometara, ali su Sjedinjene Države već imale protivraketne sisteme koji su bili sposobni da presretnu pojedinačne bojeve glave. Postalo je jasno da jedan nosač treba da ima nekoliko bojevih glava.

Prva raketa sa više glava je RS-16A. Po veličini je bila slična R-10 i nije bilo potrebna izgradnja novih lansera. Bojeva glava je bila opremljena sa četiri bloka kapaciteta od 0,5 do 0,75 megatona. Tako bi sovjetske strateške raketne snage jednim lansiranjem mogle da prirede 200 „hirošima“ neprijatelju. Domet je 10-11 hiljada kilometara. RS-16A je „dobacivala“ do bilo kog američkog grada. Međutim, bilo je i nedostataka, konkretno — ne baš najbolja preciznost.

Razvoj modernizovane R-16B sa poboljšanim karakteristikama započet je 1976. godine. Spolja se malo razlikovala od svog prethodnika, ali je za jedan i po ili dva puta prevazilazila njegove sposobnosti. Tačnost se udvostručila, imala je nove bojeve glave i kompleks za razdvajanja bojevih glava. Kontrolni sistem je autonomni inercijalni, sposoban da promeni cilj tokom pripreme pred lansiranje.

Kompleks R-16B je bio opremljen autonomnim vazdušnim sistemom za ciljanje „Meridijan“, koji je omogućavao da se raketa pokrene i nađe svoju putanju čak i nakon nuklearne eksplozije u blizini mesta lansiranja. Ovo je ozbiljno povećavalo preživljavanje IBR u slučaju prvog udara potencijalnog neprijatelja. Osamdesetih godina je izgrađeno ukupno 150 kompleta RS-16 obe modifikacije.

Nosač „Avangarda“

Prvi pukovi sa IBR RS-18A su stupili na borbenu dužnost sredinom ’70-ih. Raketa je već nosila šest bojevih glava, od kojih je svaka bila kapaciteta po 750 kilotona, kao i kompleks sredstava za prevazilaženje protivraketne odbrane. Domet je deset hiljada kilometara. Čak i jedna RS-18A kada probije neprijateljsku odbranu, mogla bi da nanese kolosalnu štetu. Pentagon je ovo video kao jednu od glavnih pretnji za američku bezbednost.

Modifikacija RS-18B je konstruktivno pojednostavljena, dobila je pouzdanije motore, poboljšane sisteme za upravljanje i borbenu opremu. Strateške raketne snage su započele prelazak na ove komplekse 1980. godine, a ukupno je 360 raketa bilo u službi.

Zanimljivo je da je ovo oružje i dalje aktuelno. Upravo RS-18B nosi najnovije hipersonične bojeve glave „Avangard“. Prema podacima Ministarstva odbrane RF, jedan od raketnih pukova je već u potpunosti opremljen „Avangardima“.

„Ovaj kompleks je s punim pravom prvi u avangardi stvaranja novih vrsta oružja, otvarajući eru strateškog hipersoničnog oružja“, izjavio je nedavno komandant Strateških raketnih snaga RF Sergej Karakajev.

Važan argument

Teška dvostepena raketa na tečno gorivo RS-20A je ušla u upotrebu u decembru 1975. godine. Široj javnosti je poznatija pod nazivom „Satana“ (po terminologiji NATO-a). To je bila najmoćnija IBR na svetu.

Oružje je bilo namenjeno za uništavanje svih vrsta ciljeva koji su zaštićeni savremenim protivraketnim sistemima, a proizvodilo se u tri verzije: monoblok sa punjenjem kapaciteta 8 megatona i dometom leta 16 hiljada kilometara, monoblok sa bojevom glavom kapaciteta 20 megatona i dometom od 11 hiljada kilometara, kao i sa višestrukom bojevom glavom (osam blokova od kojih je svaki kapaciteta 1,3 megatone).

Uprkos ionako prekomernoj snazi nove rakete, rad na njenoj poboljšanoj verziji je ubrzo počeo da se povećava. RS-20B je već mogla da nosi deset bojevih glava od kojih je svaka imala kapacitet jednu megatonu, i da pogađa male ciljeve koji su bili veoma čvrsti, na primer, zaštićeni podzemni bunkeri i komandna i kontrolna mesta. Modernizovana verzija je bila tačnija, pouzdanija i lakša za proizvodnju. Od svoje prethodne verzije se razlikovala novom fazom razdvajanja bojevih blokova, koja je omogućila pokrivanje mnogo većeg područja.

Posebno vredi istaći metod baziranja i lansiranja rakete. Postavljena je u lanser direktno u transportno-lanserni kontejner, napunjena gorivom i tada je bila u borbenoj pripravnosti. Vreme pripreme za lansiranje je nešto više od minuta. Iz lansera raketu RS-20B je izbacivao akumulator pritiska na praškasti naboj. Motor se uključivao već u vazduhu.
Sledeći razvoj je RS-20V. Ona je preciznija, povećalo se područje za razdvajanje bojevih blokova, a vreme pripreme za lansiranje se smanjilo. RS-20B su i dalje u službi, a trebalo bi da ih zamene napredne teške rakete RS-28 „Sarmat“. Očekuju ih u trupama sledeće godine.