Nismo zemlja košarke

„Sad si uz’o trofej Paspalje“ bila je jedna od sportskih himni devedesetih. Možda i prva „pesmica“ spevana nekom našem košarkašu, tadašnjem kapitenu, koji je u Atini 1995. podigao pehar prvaka Evrope. Za mnoge i najdraži, bio je to prvi uspeh koji smo ostvarili dok smo još bili pod sankcijama.

U godinama koje su usledile, „uzimanje“ trofeja je postala redovna pojava. „Sve je to normalno“ govorio je Miroslav Nikolić dok su Saša Đorđević, pa Dejan Bodiroga, iz godine u godinu dizali pehare namenjene najboljoj reprezentaciji u Evropi i na svetu. Nažalost, to više nije tako. Trofeje ne osvajamo već 20 godina, srebro je bilo naš maksimum u nekoliko navrata. Velike nade polagali smo u „orlove“, koje su u Pragu i Berlinu predvodili Vasa Micić i Nikola Jokić. Nije se desilo, italijanska trojkaška kanonada nas je ostavila u predvorju snova, pa ćemo pričekati na novo zlato. Žarko Paspalj, jedan je od onih što ne izbegavaju da istupe kada je loše, kao što nije „izbegavao“ da bude sjajan na terenu kada je trebalo. Ekskluzivno, za „Vesti“, govori o razlozima novog neuspeha Srbije na velikim takmičenjima.

Katastrofa u Berlinu

Da li vas neuspeh u Berlinu podseća na 2005, ako gledamo kroz prizmu očekivanja i razočarenja?

– I jedno i drugo mi je palo mnogo teško. Bliža mi je 2005, jer sam bio sportski direktor reprezentacije, pa mi je dobro poznata situacija koju smo tada imali, a koja, svakako, nije povezana samo sa tom godinom, već vuče korene od ranije. Znam mnoge stvari koje su se tada dešavale zbog kojih je došao neuspeh, a sada ne znam detalje, osim što mogu da kažem da se rezultatski desila katastrofa. I pre početka prvenstva sam rekao da, ako ne dođemo do finala, to će biti neuspeh. Možda moje mišljenje nije objektivno, ali tako ja vidim. Katastrofa. Svi smo verovali imamo jak tim.

Da li smo bili dovoljno spremni za EP?

– Prvi put posle dugo vremena ekipa je imala 30 dana priprema, imali smo i skoro kompletan tim. Bili smo u dobroj grupi u prvoj fazi EP, gde smo imali priliku da se na pravi način uvedemo u takmičenje, dodatno podignemo formu i provedemo još vremena zajedno, kao tim. To je sve trebalo da nam pomogne za ono što nas je čekalo u eliminacionoj fazi.

Imali smo i igračke veličine koje su garantovale uspeh?

– I kada gledaš čisto „papirološki“, vidiš da imaš u timu čoveka koji je najbolji igrač NBA lige, drugi je najbolji u Evroligi i dosta drugih igrača koji nose svoje timove gde god da su po Evropi. U celini – vrlo pristojan tim sposoban za najveće domete na ovom EP.

Gde je zapelo protiv Italije, da li smo ih potcenili?

– Ne postoji u sportu ta priča o potcenjivanju. Postoji manja ili veća motivacija, ili neka kalkulacija igrača, umor, ali to treba da bude procena trenera, ko je spreman da odgovori zahtevima u datom trenutku, a ko nije. Možeš da potceniš nekoga koliko hoćeš, ti moraš da ga dobiješ. Zatim, imali smo više svežih primera igranja protiv ovog tima Italije. Desila nam se „grdna“ epizoda protiv njih prošlog leta u Areni, kada su nas „izbacili“ sa Olimpijskih igara. Tada je sve urađeno da odemo na OI, a odigrali smo jednu od najgorih utakmica ikada.

Psihički nespremni

Sastali smo se sa azurima i na turniru u Hamburgu nedavno?

– I tu su oni u većem delu utakmice bili mnogo bolji, i igrali su isto kao sada u Berlinu. Tu smo ih dobili zbog nekih njihovih gluposti, a ne zato što smo odigrali nešto posebno. Ono što je, po meni, najvažnije, imali smo tri dana pauze između grupne faze i Italije. Došli smo iz Praga u Berlin, imali tri treninga, sigurno je bilo i video analiza. Morali smo da budemo spremniji za njih imajući sve to u vidu, ali nismo bili. Očigledno je da ekipa nije bila psihički pripremljena za jednu tako važnu utakmicu. Gde nam je bila želja za pobedom, koja bi trebalo da bude dominantna? Protiv Italijana je nismo videli.

Da li smo taktički mogli bolje da reagujemo u toku utakmice? Oni su svo vreme igrali sa pet igrača koji šutiraju, uvek je neko bio sam, a mi nismo umeli da se prilagodimo?

– Moraš da trčiš, da se boriš, da se „pobiješ“, moraš da pokažeš želju, a ta želja je jedan od faktora koji slama protivnika. Ne sumnjam da je stručni štab dao ekipi sve potrebne „upute“, ne mogu da verujem da nisu videli šta je najveća snaga protivnika i da nisu znali da postave igru u skladu sa tim.

Da li je „problematična“ bila i Jokićeva mala minutaža?

– Neću da govorim o minutaži, ali navešću nešto drugo. Posle nas, protiv Italije su igrali Francuzi i tamo smo mogli da vidimo kako „ludi“ Gober trči za Melijem, koji je inače „sve i svja“ u tom timu, preko njega otvaraju i zatvaraju, vraćaju lopte, rade pikove. I onda vidiš veliku želju Gobera i ostalih. Takvu želju mi nismo imali.

Utisak je da smo, pre svega, na bekovskim pozicijama izgubili bitku?

– Ne bih ja to tako izdvajao, da li su bekovi, krila ili centri, oni igraju zajedno. Opet kažem, nismo pokazali dovoljno volje, a rekao bih i da nije bilo dovoljno pameti. Zbog svog sportskog ega ne smeš da dozvoliš da ti utakmica izmakne tek tako. I kada izađeš napolje da igraš basket sa drugarima, ne puštaš da te bilo ko lako pobedi. Zašto su oni toliko puta bili sami na šutu, meni je neobjašnjivo. Jer, kad kreneš da pogađaš, posle ubacuješ i teške šuteve. Ekipa treba da se sprema za utakmicu tako da rival ne uđe u pozitivan ritam, i ne dobije tako veliko samopouzdanje. Ne želim nikoga da izdvajam kao krivca, ceo tim je morao bolje.

Ne bežati od stranca

Mića Berić je rekao da nam je falio bolji šuter, pomenuo je Danila Anđušića?

– Čuo sam za to, ali ne delim taj stav. Imali smo, na primer Vanju Marinkovića, koji je odigrao super za prostor koji je dobio. E sad, da li je tu Anđušić ili Marinković, nisam siguran da to čini neku veliku razliku. Naš problem je „četvorka“, ona nam hronično fali već godinama i mi taj nedostatak ne uspevamo da kompenzujemo na pravi način. Vreme je da se zapitamo kako to da rešimo.

Još pre početka prvenstva pominjali ste stranca kao moguće rešenje na toj poziciji. Da li vam je rasplet u Berlinu dao za pravo?

– Mene strašno nervira što mi apriori odbacujemo neke ideje. Smeta mi taj nacionalistički pristup. Mi mnogo volimo Srbiju, a ovi ostali valjda ne vole svoju zemlju, pa imaju strance. Ili, recimo, kada kažu „mi smo zemlja košarke“. E, to kad mi neko kaže, onda znaš da pričaš sa kompletnim diletantima. Moraš da imaš uspostavljen sistem, ali, isto tako, važno je da znaš kako da prevaziđeš eventualni krizni period koji nekada naiđe. Pre sedam godina sam prvi put pomenuo stranca, i svo vreme se pitam kako je moguće da mi to uopšte ne razmatramo kao mogućnost. Nećemo ni da razmišljamo o tome. A dobro „pogođen“ košarkaš sa strane itekako može da pomogne, svedoci smo tome već dugo. Ipak, umesto da razmišljamo kako da pomognemo sebi, mi se godinama „mučimo“ sa Birčevićem, Kuridžom itd. Svaka čast tim momcima, ali to nije taj nivo. Zato kažem, „majstore, uzmi stranca i završi posao“.

Ženska reprezentacija odavno ima strankinje?

– I niko je ne pominje u negativnom kontekstu, pamti se samo da smo osvojili nekoliko zlatnih medalja. A tu „neku“ Pejdž i Anderson niko i ne zna. Pamtiće se samo uspeh koji je postignut – zaključuje Paspalj.

Fali vizija

Naš najmlađi igrač na EP bio je Vanja Marinković, koji ima 25 godina?

– A ko je od mlađih mogao da bude tu? Deset godina pričam kako mi ne stvaramo igrače, poslednji pravi kojeg smo napravili je Bogdan Bogdanović. I to nije slučajno. Od nacije koja je od talenata pravila čuda, došli smo do toga da uzdižemo prosek. Pokojni Duda Ivković je još pre 15 godina na svoj prepoznatljiv način govorio kako se ovde ništa ne radi. Potrebni su nam želja, vizija i ljudi sa znanjem. Srećom, sa parama nemamo problem, jer je finansiranje od strane države izdašno u poslednjih nekoliko godina. U Berlinu smo neslavno završili, a ne stojimo dobro u kvalifikacijama za SP, tako da nam preti opasnost da propustimo dva velika takmičenja, da nas nema nigde do 2025. To bi bila katastrofa.

Znači, niste optimista?

– Nisam već dugo. Još dok smo postizali uspehe pre 20 godina video sam da idemo u lošem smeru.

Sa Teodosićem moralo drugačije

Zbog neuspeha u Berlinu, opet se nameće Miloš Teodosić kao tema. Da li bi sa njim bilo bolje?

– O tome ćemo da pitamo trenera i to će on da nam objasni, kada bude radio analizu. Na to, prosto, mora da se odgovori. U ozbiljnoj organizaciji postoji red i kada je dobro i kada nije. Nikome se nije dopao način na koji je Teo precrtan, ali niko nije želeo preterano da govori o tome, ne bi li se sačuvao mir, a ekipa u dobrom raspoloženju otišla na EP. Ipak, nema sumnje da je to urađeno na loš način, da je tajming bio loš. Treneru niko ne može da određuje viziju, on sam zna kakav tim želi da ima, ali neki red mora da se zna i poštovanje mora da postoji. Takođe, mora da bude obostrano. I igrača prema treneru, ali i trenera prema igračima, a posebno prema Teodosiću. To je bilo nepotrebno stvaranje negativne energije oko tima.

Precenjujemo NBA

Nismo jedini favorit koji je „stradao“ u ranoj fazi takmičenja. Nisu se proslavili ni Grci, Slovenci…?

– Biće da smo svi mi precenili moć NBA lige. Izgleda da se u Evropi još uvek igra „neka“ košarka. Evropski način igre ne poznaje to što nudi NBA, a da bi napravio rezultat i osvojio nešto, moraš „pristojno“ da se oznojiš. Ne jedan igrač, nego svih 12. Na ovom takmičenju imali smo četiri aktivna ugovora koji vrede milijardu dolara (Jokić, Dončić, Janis, Gober) i veličina svih tih igrača treba da bude sposobnost da se podrede reprezentaciji. Nije bitno šta ti radiš u reprezentaciji, bitno je da ekipa dobije.

Problematično suđenje

Šta mislite o kvalitetu košarke na EP?

– Dopalo mi se, moglo je da se gleda. Utakmice su interesantne i bilo je dosta iznenađenja, što daje draž prvenstvu. Sudije su malo problematične, zbog nedostatka osećaja za igru i sa te strane možemo da imamo zamerke. Posebno prvih dana dok nismo shvatili u kom pravcu to ide, jer njima je važnije da drže „šatro“ disciplinu nego da se bave košarkom. Ne treba da pokazuješ veliko sudijsko umeće kroz sankcionisanje igrača za bilo šta.

Koje ekipe su vam privukle pažnju?

– Nemci su mi se dopali, oni imaju sve ono o čemu sam pričao. Imaju ogromnu energiju, nije to neka super ekipa, ali željom nadoknađuju manjak kvaliteta.

Trenerska vrteška

Na poslednja tri takmičenja, vodila su nas tri različita selektora. Da li ih prebrzo trošimo, na primer Kokoškova?

– Nije mi se dopadalo kako smo izgledali pod vođstvom Kokoškova. To je bilo vrlo neozbiljno pripremanje, samim tim se i ekipa tako ponašala. Igor je dobar momak i on dobro funkcioniše u nekim drugim uslovima.

Ali sa Slovenijom je uspeo?

– Živa istina, desilo se. Kod nas nije.

Povratak Partizana u EL

Posle osam godina vaš bivši klub će ponovo igrati na velikoj sceni. Šta očekujete?

– Srećan sam zbog toga. Vidi kolika je želja i radost navijača, prodato je preko 10.000 sezonskih karata. I svi oni očekuju da vide Partizan koji se bori, koji igra pristojnu košarku. Niko od Partizana ne traži da osvoji Evroligu, ali mora da pokaže lepo lice koje će se svideti navijačima.

Bodiroga, prvi čovek Evrolige

Šta očekujete od reprezentativnog saigrača, Dejana Bodiroge, na čelu Evrolige?

– Ne znam koja mu je vizija, o čemu razmišlja, ali svakako je dobro za našu košarku da on bude tu. Isto kao što je dobro što se Željko Obradović vratio. Videćemo, možda Dejan napravi Evroligu koja će da zarađuje pare, što do sada nije bio slučaj. Prethodno rukovodstvo Evrolige je sedelo tamo 20 godina, a nisu pravili novac. Na koju „foru“ su oni mogli tako dugo da vode takmičenje, uopšte mi nije jasno. Kako je to takmičenje bilo postavljeno, to je da umreš od smeha. U Americi Evroliga ne postoji, to treba da se promeni. Liga mora da počne da zarađuje. Moraju timovi da se stimulišu, da postoje velike nagrade za uspeh. Real, koji je 2018. bio prvak Evrope, od Evrolige je tada dobio ukupno tri miliona evra. To je samo jedna desetina njegovog budžeta.