Niko nije dobio rat protiv Boga

Jedan od najuvaženijih crnogorskih intelektualaca i publicista, Jovan Markuš, nekadašnji je predsednik opštine Cetinje i autor izložbe „Crna Gora – narod, jezik, crkva, kroz istorijska dokumenta“ koja je početkom ove godine „uzdrmala“ ovu državu.

U razgovoru za „Vesti“ ocenjuje da će crnogorske vlasti pokušati da prolongiraju razgovore sa predstavnicima SPC oko izmena Zakona o verskim slobodama za period posle izbora najavljenih za jesen.

Markuš upozorava i da su litije širom Crne Gore samo sredstvo da se „vlast dozove pameti da ne mogu gaziti elementarna ljudska prava pravoslavnih vernika“.

Narod protiv bezumlja

Kakva je trenutna situacija u Crnoj Gori. Da li su se strasti smirile?

– Strasti se nisu smirile, one su se prividno primirile u očekivanju nastavka pregovora između Pravoslavne crkve i države tj. između SPC i Vlade Crne Gore.

Očekujete li da se taj dogovor postigne pre izbora ili će upravo to biti tema o kojoj će narod u Crnoj Gori odlučivati?

– Ne očekujem da će se dogovor postići pre izbora jer aktuelnoj vlasti odgovara da to pitanje drži otvorenim. Evo, trideset godina aktuelni režim vlada na raznim podelama, a verske i nacionalne podele su teme koje im uvek najviše odgovaraju uoči izbora. Nažalost, zbog evidentnog uskraćivanja ljudskih prava po pitanju veroispovesti i nacionalne pripadnosti koja se ne mogu prećutati, opozicija nije u stanju da nametne aktuelne ekonomske probleme i da vlast stalno zapitkuje: „Đe su pare ???“ U stvari, trebalo bi da promovišu program „Kriminal i korupcija fraj“, jer i to su teme koje razaraju biće Crne Gore.

U slučaju da to pitanje bude „referendumsko“, a Đukanović opet pobedi, znači li to i da će vlast u Crnoj Gori dobiti legitimitet za Zakon o verskim zajednicama?

– To ne znači da se može dobiti legitimitet za Zakon o verskim zajednicama. Ovde je reč o pokušaju klasične otimačine crkvene imovine i vraćanje u stanje verskih prava, ne u komunističko vreme, već u vreme starog veka pre Milanskog edikta 313. godine. Sama činjenica da su protiv ovog bezumlja izrazili protivljenje ne samo pravoslavne crkve širom sveta, već i poglavar Rimokatoličke crkve kao i značajne ličnosti iz islamskog sveta dovoljno govori. Oni mogu glasačkom mašinerijom doneti i zakon da nema klimatskih promena, iako svi u svetu vide da one postoje. Mogu napisati u zakonu da o crkvenoj imovini presuđuju u katastru Paja Patak i Miki Maus, ali to ne znači da su oni sudije. Odnos prema ovom bezumlju najbolje je iskazao narod, ne samo u Crnoj Gori već na svim meridijanima gde ima pravoslavnih vernika.

Erupcija mržnje

Plašite li se da bi događaji ponovo mogli da se otrgnu kontroli. Čini se da je dovoljna i varnica, grešimo li?

– Uopšte ne grešite. Povodom događanja vezanih za pandemiju, a posle pozivanja u policiju i tužilaštvo mitropolita Amfilohija i nečovečnog hapšenja vladike Joanikija stvari su postale složenije. Drsko obraćanje predsednika Đukanovića povodom Dana državnosti 21. maja, koje se najviše odnosilo na pretnje crkvi i neselektivan odnos vlasti prema crkvenim i državnim proslavama samo su još više dolile ulje na vatru.

Ni Crkva im nije ostala dužna. Nisu li prejake tvrdnje da je položaj Srba u Crnoj Gori kao u doba NDH?

– Kada kažete da ni Crkva nije vlastima ostala dužna, ne mislite valjda da verske neznalice treba da drže predavanja o verskim i etičkim pitanjima umnim crkvenim velikodostojnicima. Kada se poređaju činjenice, nije teško doneti zaključak da li su prejake tvrdnje da je položaj Srba u Crnoj Gori kao u doba NDH. Ne znam da li mnogi vide, ali Crna Gora se danas nalazi na raskršću kojim putem će ići, da li putem Petrovića Njegoša ili putem Pavelića. Crnogorski separatisti prema tuđim i davno projektovanim planovima, zajedno sa fašistima su krenuli u promenu bića Crne Gore 1941. propagirajući narodonosnu individualnost i prihvatajući fašističku ideologiju. Tada su se pozivali na hiljadugodišnju kulturu i državnu nezavisnost ističući da imaju “svoju književnost, jezik, veru, umetnost, svoje genije, svoje simbole i svetinje, svoju zastavu i svoje narodno ime“. Tvrdili su tada da se etnički formirao posebni “crnogorski narod“, odnosno da Crnogorci nisu Srbi nego da su nastali stapanjem Dukljana i Ilira. Nesporne činjenice pokazuju da aktuelni režim baštini navedeni program i ništa drugo se nije moglo ni očekivati osim mržnja, ali ne samo prema Srpstvu već i prema pravoslavlju.

Najavljene su nove litije širom Crne Gore. Ipak, one nisu rešenje. Vidite li ga?

– Litije su sredstvo da se vlast dozove pameti i shvati da se se ne mogu gaziti elementarna ljudska prava pravoslavnih vernika. Rešenje koje podržavaju i međunarodni faktori je da se započeti pregovori koje je korona prekinula nastave i dogovore izmene spornih članova zakona. Sve drugo vodi do daljeg komplikovanja sa neizvesnim posledicama. Istorija nas uči da niko nije dobio borbu protiv Boga.

Izbori, pa popis

Zbog čega je ovo borba za veru, a ne pravno pitanje?

– Samo naivni ne vidi da su ova pravna pitanja samo uvod u ostvarenje dugoročnih ciljeva na razaranju pravoslavlja, kao neprekinutom vezivnom tkivu država i naroda „od Jadrana do Japana“. Ko pogleda geografsku kartu stvari mu postaju jasnije. Razaranjem pravoslavlja kao posledicu bi imalo razaranje hrišćanstva kao vere naših praotaca i zato je ovo borba za veru, a ne pravno pitanje.

Slažete li se sa ocenom da je u Crnoj Gori zapravo sve podređeno predstojećem popisu stanovništva?

– Sada je sve podređeno izborima, a potom popisu 2021. Jer, ako pobede na izborima onda će krenuti sa pritiscima kako bi se smanjio procentualno broj Srba i onih koji govore srpskim jezikom, a njih je mnogo više od onih koji se nacionalno izjašnjavaju kao Srbi.

Kakav je trenutno položaj Srba u Crnoj Gori?

– Deklarativno, za aktuelnu vlast Srbi su ravnopravni, a u stvarnosti oni su građani „drugog reda“. Dovoljno je pogledati zvanične državne podatke o zastupljenosti Srba u svim državnim institucijama i sve će vam biti jasno. Na delu je svojevrsni „aparthejd“ na dukljansko-montenegrinski način.

Ovo vas pitamo i zato što živite na Cetinju koje važi za Đukanovićev bastion?

– Nažalost, aktuelna Đukanovićeva neokomunistička vlast sa novim ideološkim kleptokratskim projekcijama od brojčano malog Cetinja je stvorila političku eksperimentalnu „pozornicu“ čije konce i dalje povlače iz nekadašnjeg Titograda, a današnje Podgorice, a mlade i nedovoljno informisane usmeravaju protiv svoje braće i svoje Crkve. Ne znam da li dobro vide moji Cetinjani da im je od Đukanovićeve vlasti dodeljena uloga političke i „verske“ pozornice od koje lične koristi ubiraju vlastodršci van Cetinja. U gradu praktično ništa ne radi jer je privreda potpuno uništena, novca nema i grad tavori, dok se riskantne političke i „verske“ avanture velikodušno prepuštaju našim Cetinjanima.

Brutalno falsifikovanje

Autor ste izložbe „Crna Gora – narod, jezik, crkva kroz istorijska dokumenta“. Čija je Crna Gora?

– Prema istorijskim dokumentima ona je nesporno bila jedna od srpskih država. Dolaskom komunista na vlast, ona je militantnim etničkim inženjeringom postajala sve manje srpska, a danas je to otišlo predaleko kada se pokušava brutalnim falsifikovanjem izbrisati svaka veza sa Srpstvom a, čini mi se, i sa pravoslavljem.

Tvrdite i da su u vašem posedu dokumenta koji nedvosmisleno pokazuje da crkve i manastiri nisu državna, već imovina SPC?

– Na osnovu dokumenta koji posedujem, u vreme nezavisne države Kraljevine Crne Gore pre Balkanskih ratova, ni jedan pravoslavni ni rimokatolički hram nije bio državno vlasništo, kao ni islamska bogomolja tj. džamija. Ako neko tvrdi drugačije, neka pokaže dokument tj. spisak objekata koji su bili u tom vremenu državno vlasništvo. Sve ostalo su političke spekulacije o vlasništu države nad svim crvenim objektima do 1918.

Nemoguće je da vlast ne zna za takve dokaze? Šta je onda prava pozadina Zakona o verskim zajednicama?

– Da zna, ona bi to od 1945. do danas ponudila javnosti. Najkraće rečeno, prava pozadina Zakona o verskim zajednicama je da ono što nisu otele komunističke vlasti otmu njihovi naslednici a da se to „provuče“ kroz ovaj Zakon, iako je ta imovinska materija regulisana drugim zakonima. Ne zaboravite da se u Crnoj Gori od 1945. do danas nije promenila vlast.

Politika zatvorila granice

Srbima je trenutno zabranjen ulazak u Crnu Goru. Da li je reč o „zdravstvenim“ ili političkim razlozima?

– Samo potpuno neinformisani ili naivni može pomisliti da se radi o „zdravstvenim“ razlozima. Razlozi su isključivo politički uvijeni u oblandi navodne brige za zdravlje građana. U stvari, reč je o strahu vlasti od nastavka litija i bojazan da bi u njima mogli učestvovati i državljani Srbije koji će doći na letovanje u Crnu Goru. Krajem leta ili početkom jeseni su izbori i jasno je da se radi o političkim razlozima.

Mogu li se državljani Srbije u takvoj situaciji osećati bezbedno?

– Mislim da mogu da se osećaju bezbedno koliko i građani koji žive ovde, a posebno ako se ima u vidu da primorje živi od turizma.

CPC kao nebuloza

Đukanović kao alternativu preti stvaranjem „crkve nacionalnih Crnogoraca“. Šta to znači?

– To su njegove nebuloze, kojima samo pokazuje elementarno nepoznavanje vere. Ta takozvana CPC, koja je svojevremeno 2000. registrovana u policijskoj stanici, samo je sredstvo pritiska vlasti na SPC, da joj se ne samo ne vrati imovina koju je posle rata otela komunistička vlast, već i da se otme postojeća tj. preostala imovina. Ta takozvana CPC jednostavno nema vernika i to što se ponekad prikupi na navodno verskim skupovima to se radi po političkim ili nekim drugim direktivama a ne iz verskih potreba.

Prepev pesme

Dokazujući jasno „koketiranje“ ustaštvom iz periodom Drugog svetskog rata, Jovan Markuš navodi da je maj 1941. godine za crnogorske separatiste bio značajan mesec u kome su. kako navodi, preimenovali i staru crnogorsku narodnu pesmu “Oj, junaštva svijetla zoro“ u “Oj, prekrasna majska zoro“.

– Ova popularna rodoljubiva pesma “Oj, junaštva svijetla zoro“ prvi put je javno otpevana 1863. godine, a njen tekst štampan u “Liri“ 1884. godine, autentično je glasila:

„Oj, junaštva svijetla zoro oj!

Majko naša Crna Goro!

Na tvojim se vrletima, oj!

Razbi sila dušmanina.

Jedina si za slobodu, oj!

Ti ostala srpskom rodu.

Dat’ će Bog i sveta mati oj!

Da se jednom sve povrati.“

Ponosan što je Srbin

Smete li Vi ili vaši prijatelji, poznanici da se javno izjašnjavate kao Srbi i kakve reakcije izaziva takvo izjašnjavanje?

– Koliko ljudi toliko ćudi. Ja se na svakom mestu sa ponosom izjašnjavam da sam nacionalno Srbin, državljanstva crnogorskog i cetinjske lokalne pripadnosti. Ako su Sveti Petar Cetinjski, Njegoš i kralj Nikola bili u zabludi, neka i mojoj malenkosi to bude dozvoljeno. Obično na takvo moje izjašnjavanje nema reakcija, ne zbog tolerancije već zato što sagovornici znaju da sam u pravi. Kako komentarišu kada nisam tu, uopšte me ne interesuje.

Ustaška tradicija

Jovan Markuš kaže da su tokom Drugog svetskog rata za sve one u Crnoj Gori koji su javno odbili da prihvate fašističko i separatističko nacionalno preimenovanje Srba iz Crne Gore u „klonirane Crnogorce“sledile kazne.

– Tako je bivši načelnik upravnog odeljenja Zetske banovine i bivši sreski načelnik Vojislav Pekić rodom iz Drobnjaka, otac poznatog pisca Borisava Pekića, posle izjave pred italijanskim vlastima da on ne priznaje takvo crnogorstvo i da se on tako ne oseća, ekspresno proteran iz Crne Gore. Povodom ovog slučaja list “Zeta“ je predložio i sledeće: „Njegovim stopama trebalo bi poslati i sve one ostale terazijske liži sahane kako bi se Crna Gora oslobodila ovakvih rodoljuba“. Radi disciplinovanja naroda da prihvati teorije o “novim Crnogorcima“, separatisti su pripremili spisak od 200 najviđenijih građana iz Crne Gore sa namerom da ih ubiju kao poznate borce za srpsko nacionalno jedinstvo. Nije teško uočiti skoro istovetnost separatističkog i ustaškog projekta – ističe Markuš i dodaje da su iz NDH stigle i vođe tadašnjeg crnogorskog separatističkog poretka: od Sekule Drljevića do Savića Markovića Štedimlije.

– Štedimlija se istakao propagirajući stare “teorije“ o promeni ukupnog identiteta Crnogoraca, etničkog i verskog, želeći da ih prevede u “Crvene Hrvate“ i rimokatolike. Štedimlija je u ustaškom pokretu bio zadužen da radi na zbližavanju Hrvata, Albanaca i “Crvenih Hrvata“ (Crnogoraca) i da ih konfrontira protiv Srba (Crnogoraca, Hercegovaca, Bosanaca, Srbijanaca…). Nije teško zaključiti da sve Štedimlijine “teorije“ vuku svoju genezu od ustaške Hrvatske stranke prava Anta Starčevića iz 1868. godine, koja je lansirala svoju “teoriju“ o Crnogorcima kao mešavini “Crvenih Hrvata“ i starih Ilira. On je zapravo, po zadatku, samo proučio i prezentovao ideje ove stranke, koja je propagirala rasizam pedeset godina ranije nego je nastao fašizam u Italiji i nacizam u Nemačkoj – kaže naš sagovornik i dodaje da je za promenu bića Crne Gore trebalo da se pobrine i „Autokefalna unijatska crnogorska Crkva“.

– Upravo Štedimlija je bio njen glasnogovornik. Po uzoru, na „Autokefalnu Hrvatsku pravoslavnu crkvu“, koja je završila kao i njen osnivač Ante Pavelić, trebalo je stvoriti „Autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu“. Inače, Štedimlija je bio urednik „Glasa pravoslavlja“, organa “Autokefalne Hrvatske pravoslavne crkve“ i faktički administrator ove silom ustaške vlasti promovisane „crkve“ – podseća Jovan Markuš.