Nastavnica osvojila Ande

Leskovčanka Jelena Spasić može da se pohvali da je na svet gledala sa 6.057 metara nadmorskevisine, koliko je visok vrh vulkana Čačani u Peruu. Ova nastavnica engleskog jezika bila je deo ekspedicije koju je činilo desetak osoba sa ovih prostora i provela je dvadesetak dana u ovoj južnoameričkoj zemlji krajem prošle godine.

– Tamo smo bili u oktobru, kada je kod njih proleće. Stigli smo upravo u trenutku kada su oni ponovo otvorili granice za turiste zatvorene zbog korone. Kod njih je, recimo, na ulici i javnim mestima obavezno nošenje dve maske. Policije ima na svakom koraku, čak znaju da vas zagledaju i opominju ako nemate dve maske ili ih ne nosite kako je propisano. Ali, sve te opomene su veoma ljubazne – ističe Spasićeva.

Visinski izazovi

Sam uspon na Čačani jeste zahtevan, ali ne traži neke posebne pripreme, najveći problem je razređen vazduh, a nalazi se u delu Perua koji ima mnogo lokalnih znamenitosti koje vredi videti, kaže Jelena.

– Dobra stvar je što ste stalno na nekoj nadmorskoj visini, stalno se penjete i polako se privikavate. Opet, to privikavanje je strogo individualna stvar. Ja sam to teže podnela, a opet bilo je ljudi koji nisu imali smetnje.

Mi smo se peli na vrh u periodu kada nema snega. Ali zato ima puno vulkanske prašine, pa si stalno prašnjav i prašina ti ide u lice, pa se nose i maske.

Zbog velike nadmorske visine vazduh je proređen, pa morate da se krećete usporeno. Meni je to bio problem u početku, s obzirom na to da smo se mi postepeno peli kako smo obilazili razne lokalitete Perua, kao što su, recimo, Kusko ili Maču Pikču koji su na velikim nadmorskim visinama. Nemate neki poseban osećaj da vam nešto smeta, ali mene recimo zaboli glava, dobijem vrtoglavicu, ali ako požurite onda se u sekundi strašno zadišete, kao da ste istrčali na peti sprat… Taj redak vazduh je zaista opterećenje dok se malo ne priviknete. Sećam se da kad smo sleteli u Kusko, koji je na 3.000 metara nadmorske visine, čim sam izašla iz aerodroma već mi je bilo malo čudno.

Odemo u hotel, smestimo se u sobe, ja strčim do recepcije jer sam nešto zaboravila, a kada sam htela da se popnem nazad već sam imala lupanje srca, kratak dah… Samo telo vam kaže da usporite, ali dok ne pronađete neki svoj ritam i utvrdite koliko je to sporo, ta visinska bolest može da bude veoma teška, a u težim slučajevima dolazi do povraćanja, dezorijentisanosti, glavobolje, pospanosti – sumira utiske ova Leskovčanka.

Uspon na -10

Polazna tačka za uspon na Čačani je na nekih 5.000 i više metara nadmorske visine.

– Onda ispešačite tu visinsku razliku do 6.057 metara, koja je nekih otprilike pet kilometara. Idete lagano jer imate ranac s obzirom da vam trebaju stvari za uspon i za noćenje, jer se spava u kampu. Ali, nije to pravo spavanje s obzirom na nadmorsku visinu ili uzbuđenje. Onda izađete iz šatora, pogledate zvezdano nebo koje nikad ne možete videti takvo kada ste u gradu. Kod nas su dolazile i tamošnje lisice, jer su osetile hranu. U ponoć se kreće na uspon, treba deset sati do vrha. Ide se polako, a noću i padne temperatura, bila je oko minus 10, bilo je hladnije nego što se očekivalo.

I vidiš vrh koji se nikako ne približava. Dobro je bilo što smo svi uspeli da dođemo do cilja, onda vidiš okolne vrhove koji su niži, a jedna od najlepših pojava na planini je što si iznad oblaka. Onda sledi odmor, neizbežno slikanje na vrhu, nešto prezalogajiš i kreće spust koji opet traje nekih 5-6 sati do kampa – priseća se Jelena.

Zemlja suprotnosti

Peruanci govore španski i gotovo ništa od nekog drugog jezika.

– Na engleskom mogu da kažu zdravo i kako si, i onda počnu da pričaju na španskom. Lokalno stanovništvo izgleda zanimljivo, svi su niži rastom i slični. S leđa ćete ponekad teško razlikovati muškarca i ženu. Imaju dosta dece, na ulicama je gužva, ali su veoma pristupačni, spremni da odgovore na svako pitanje. Kao i svuda, imate veoma siromašne i ekstremno bogate. Lima, koja je glavni grad, je dosta urbana. Imaju očuvano staro gradsko jezgro gde su gradski trg, katedrale, muzeji, stare zgrade…

Postoji i novi, moderni deo gde su visoke zgrade od stakla, neboderi, gde su ušle strane kompanije koje su izgradile puteve i sve ostalo…

Ali, imate i delove koji su kao ono što mi zovemo „karton-siti“. Po Peruu možete da putujete autobusima i idete malo autoputem, malo zemljanim putem, jer asfalt nije svuda dobacio. Zanimljivo je videti ljude koji žive oko Maču Pikčua, na plantažama voća, gde svi žive u jednoj kućici i tu pored puta prodaju voće, piće, čaj, praktično žive od turizma. Tu u blizini nema nikakvog grada, a pošto ja radim u prosveti, interesovalo me je kako ta deca idu u školu. Rekli su mi da su pre korone išli u školu tako što autobus jedne nedelje ide, pa ne ide mesec dana, pa je nastava onlajn, pa je nema Čini mi se da u tim zabačenim predelima školstvo nije još stiglo. U svakom slučaju, Peru je zanimljiv, ima mnogo toga da se vidi i preporučujem svima da, ako budu u prilici, posete ovu zemlju – preporučuje Spasićeva.

Uživanje u prirodi

Jelena je pojasnila i zašto voli planinarenje, rekavši da u je principu oduvek volela odlaske u prirodu, da vozi bicikl, skija…

– Tako je i planinarenje došlo kao nešto prirodno, kada nema snega, a treba otići negde i prošetati. Krenulo se sa okolnim planinama, Radan, Kukavica, Suva planina… Bilo je lepo, a nedavno mi je jedna koleginica rekla da kada ona ode na planinu to joj je kao da meditira. To i jeste neki vid meditacije, vi ste na planini sami, iako ima drugih ljudi oko vas, ali nije nužno da se tu odvija neka priča, s obzirom da usponi znaju da budu i naporni. Ali, zato imate vremena da prosto uživate u okolini i da razmišljate sami sa sobom. Tu je i čist vazduh, a možete i da isprobavate sami sebe, što je meni veoma značajno, s obzirom da se bavim i visokogorstvom, odnosno penjanjem na planine koje su više od 2.000 metara.

Dugina planina i Naska linije

Jelena je oduvek maštala o Peruu, prvenstveno zbog Maču Pikčua, svetog grada Inka i Naska linija.

– Naska linije su ogromni crteži koji su na zemlji, a mogu se videti samo iz vazduha. Malim avionima letite iznad tih linija i gledate crtež e koji su yinovski, dužine i po nekoliko kilometara, i pitate se kako je neko to uspeo da nacrta. Imate slike mačke, psa, astronauta, a neki kažu da su to vanzemaljci crtali ili da su to uradili ljudi da umilostive bogove. Dugine planine su neobične, sa sedimentima u različitim bojama, a otkrivene relativno skoro, kada su ljudi krenuli na ekspedicije po Peruu. Kažu da neće još dugo postojati, jer zbog kiše, vetra i snega te se boje ispiraju.

Vodič obavezan

– Preporučujem svima da se bave planinarenjem, ali i savetujem da se obavezno ide sa nekim vodičem, osim ako to nije neki predeo koji vam je poznat. Može doći do raznih neprijatnosti, da padne kamen, odlomi se stena, iznenada se spusti magla, pa se izgubite…

Danas u vreme mobilnih telefona je to sigurnije, ali, opet, morate voditi računa i da li imate domet, a, na primer, ako ste blizu Bugarske da ne upadnete u roming iako ste na teritoriji Srbije – savetuje Jelena.

Fulbrajtov stipendista

Ono što Jelena ne priča o sebi ali zato ističu njene koleginice i kolege, jeste da je dobila Fulbrajtovu stipendiju za nastavnike.

Tu stipendiju dobije četvoro nastavnika godišnje iz Srbije a ona je jedina koja ju je dobila ikada iz ovih krajeva. Piše i priče na enleskom i srpskom, ima i objavljenih. Pobedila je na konkursu za najbolju priču napisanu na engleskom za pisce kojima engleski nije maternji jezik. Napisala je i komad za decu na engleskom koji je izvođen nekoliko puta u Americi. A o njenoj posvećenosti svemu što radi govori i ono što su nam, takođe, prenele njene kolege. Krajem oktobra je držala sa kolegama radionicu za decu u Beogradu, spakovala se i odmah vratila u Leskovca da bi trčala maraton sa svojim učenicima.