Minska polja na ruskoj međi

Nekoliko evropskih zemalja planira da postavi minska polja na granici sa Rusijom i Belorusijom. Cilj im je da tako zaštite istočno krilo NATO-a od mogućeg ruskog napada. Ali, to ima ozbiljne posledice.

Od početka ruske agresije na Ukrajinu, u februaru 2022. godine, teško da postoji važnije pitanje za NATO od toga kako može bolje da se odbrani njegovo istočno krilo. Finska, Estonija, Letonija, Litvanija i Poljska su pet od ukupno šest država-članica NATO-a koje se graniče sa Rusijom i Belorusijom.

Od 2022. godine te države su mnogo investirale u to da obezbede granice, na primer, izgradnjom ograda i nadzornih sistema. Sada se pak pojavio i novi plan za zaštitu granica, kao što je antitenkovskim i protivpešadijskim minama.

Povlačenje iz Otavskog sporazuma

Poslednjih meseci tih pet zemalja NATO-a neprestano je najavljivalo povlačenje iz tzv. Otavske konvencije – sporazuma koji je zaključen 1997. godine, a stupio na snagu dve godine kasnije. Njime se zabranjuju protivpešadijske mine širom sveta i njihova upotrebu, proizvodnja i distribucija.

Ta vrsta mina umnogome je problematična, između ostalog i zato što od njih neselektivno mogu da stradaju i vojnici i civili. Pored toga, zaostale mine ostaju dugoročna pretnja i nakon okončanja sukoba.

Samo u 2023. godini u svetu je poginulo ili ranjeno gotovo 6.000 ljudi, 80 odsto žrtava bili su civili, među kojima su i deca. S druge strane, deminiranje i raščišćavanje tih eksplozivnih naprava je opasno, skupo i izuzetno dugo traje.

Na njivi vreba smrt

Povlačenje tih pet država iz sporazuma trebalo bi sada da bude ozvaničeno, samo Norveška, koja takođe ima granicu s Rusijom dugu skoro 200 kilometara, ne želi da odustane od sporazuma.

Od kraja godine, tih pet zemalja-članica NATO-a mogle bi ponovo da počnu da proizvode i skladište protivpešadijske mine u blizini svojih granica, koje bi potom, u ozbiljnim situacijama, trebalo brzo i masovno koristiti.

Ukupno 164 zemlje širom sveta potpisale su Otavsku konvenciju, ali 33 nisu. Pored velikih sila, poput Sjedinjenih Američkih Država i Kine, u tu grupu spada i Rusija.

U stvari, ta zemlja raspolaže daleko najvećim zalihama protivpešadijskih mina na svetu – procenjuje se da ih ima oko 26 miliona. Mnoge od njih koriste se u Ukrajini.

Milioni mina u šumskim područjima?

Do danas, prema podacima nevladine organizacije Hendikep internešenal, 58 zemalja i drugih područja kontaminirano je minama, uprkos činjenici da su se sukobi u nekim od tih zemalja događali i decenijama unazad.

Tome bi, u najgorem slučaju, u nekoliko narednih godina mogle da budu dodate nove velike površine.

Granica pet država NATO-a s Rusijom i Belorusijom, od finske Laponije na severu, do poljske pokrajine Lublin na jugu, duga je oko 3.500 kilometara. Veliki deo tih područja slabo je naseljen i gusto pošumljen, što otežava potpuni nadzor graničnog područja.

Ali, tamo sada vlada velika zabrinutost zbog eventualnog ruskog napada na teritoriju NATO-a. Toliko velika da bi te zemlje sada mogle da pribegnu upotrebi oružja koje je svet zapravo želeo da zabrani i ukine.

Prema izveštaju britanskog lista Telegraf, stručnjaci NATO-a već analiziraju koja bi to područja bila pogodna za moguće miniranje.

Cilj zemalja-članica Alijanse jeste maksimalno odvraćanje: zajedno s drugim merama obezbeđivanja granice, taj minski tepih bi u veoma kratkom vremenskom roku, u slučaju ruskog napada, trebalo da nanese toliko velike gubitke neprijatelju, da bi Moskva morala da se uzdrži od daljeg rata.

Nova „Gvozdena zavesa“

Ali, da bi se ta duga granica efikasno zaštitila, bilo bi potrebno nekoliko miliona mina i eksplozivnih zamki. Velike površine decenijama bi morale da ostanu nenaseljene, a moguće štete po ljude i životnu sredinu bilo bi teško predvideti.

Nekadašnja „zelena granica“ postepeno se zatvara: Finska nije jedina zemlja koja je poslednjih godina mnogo uložila u proširenje ograda, tehnologije za nadzor i sistema ranog upozoravanja

O eksplozivnoj „Gvozdenoj zavesi“ već je pisao David Bler, dopisnik Telegrafa, aludirajući na strogo čuvanu granicu između NATO-a i država Varšavskog pakta tokom Hladnog rata.

Paralelno s mogućim postavljanjem mina, istočnoevropske države-članice NATO-a pokrenule su i mnoge druge mere. Granične ograde i zidovi su već podignuti ili ojačani, ugrađeni su savremeni nadzorni i sistemi za rano upozoravanje, a povećan je i broj trupa.

Neke od tih država planiraju da duž granice koriste i sisteme za odbranu od dronova, da prodube sisteme za navodnjavanje kako bi se oni u vanrednim situacijama mogli iskoristiti kao rovovi ili da posade drveće na važnim putnim komunikacijama, kako bi obezbedili manju vidljivost, a time i zaštitu civila i vojnika.

Nužnost ili neodgovornost?

Posebno ranjiva članica na istočnom krilu NATO-a je Litvanija. Tamo, između ruske eksklave Kalinjingrad na zapadu i Belorusije na istoku, prolazi tzv. Suvalkski koridor, uska kopnena veza od samo 65 kilometara između Baltika i ostatka teritorije NATO-a.

Vlada velika zabrinutost da bi mogući ruski napad mogao prvo da se dogodi baš tamo. Sama Litvanija zbog toga u narednim godinama namerava da uloži oko 800 miliona evra u proizvodnju novih mina.

Ministar odbrane te zemlje, Dovile Šakalijene, opravdavao je te planove „egzistencijalnom opasnošću“ za njegovu zemlju. Pored toga, kako naglašava, Rusija je u zadnje vreme proizvodila sve više nagaznih mina, dok je Evropa, u skladu s Otavskom konvencijom, svoje zalihe uništavala.

Eva Marija Fišer, koja je na čelu pravne službe u organizaciji Hendikep internešenal Nemačka, u razgovoru za Dojče vele aktuelne planove ocenjuje kao opasan i zabrinjavajući razvoj događaja.

„Naravno, zabrinutost za bezbednost istočnoevropskih država u trenutnom nestabilnom međunarodnom kontekstu može biti opravdana“, rekla je Fišer još u martu, kada je prva od tih pet zemalja objavila svoje planove.

Fošetova kaže da, međutim, trajna bezbednost ne može da se izgraditi na oružju koje ubija neselektivno, ostaje u zemlji dugo nakon završetka sukoba i nastavlja da sakati civile i uništava osnovne resurse za život

„Postoje druge alternative za odbranu zemlje. One se možda čine skupljim, ali nisu, kad se uzmu u obzir ogromni naknadni troškovi upotrebe protivpešadijskih mina“, zaključuje Eva Marija Fišer .