Milan Ždrale: Od Pelea do Ajnštajna i atomskih otkrića

Da je njegov život naslov novinskog članka, napisao bi ga kao: „Verovali ili ne“. Sa podjednakim žarom govori i piše o Nikoli Tesli i Peleu, Albertu Ajnštajnu, Maradoni i Džajiću, a njegovo znanje o atomskim otkrićima, fizici, najvećim naučnicima, i biografijama čuvenih fudbalera, malo ko može da isprati na „ravnoj nozi“.

Čuveni novinar i knjiženik Milan Ždrale prošao je čitav svet baveći se onim što najviše voli, pa tako i ne čudi što je napisao više od 50 knjiga i sarađivao sa više od 20 jugoslovenskih listova. I pored toga što je studirao na tri fakulteta, ostao je skroman.

Sada već vremešni učitelj, fizičar i sportski novinar pun je entuzijazma. Kako znanje nesebično deli sa drugima, pristao je da za „Vesti“ ispriča kako je sve počelo…

– Počeo sam u „Oslobođenju“ 1973. godine. U autobusu sam, u novinama, pročitao da se traže mladi novinari da dođu na testiranje. Sećam se, bilo je to 16. avgusta 1973. godine. Bilo nas je 350 na testiranju, a primalo se samo troje. Ja sam primljen jer sam imao najbolje rezultate. Pitanja su bila iz nauke, književnosti, sporta i ja sam odgovorio na svih 10 i prošao sam. Urednik koji nas je testirao je rekao „da je neko intervenisao, ne bi bio primljen“. Bio sam spreman – počinje priču Ždrale i pojašnjava otkud 3 fakulteta.

-Bio sam u Učiteljskoj školi. Tada je učiteljska škola bila jača nego učiteljski fakultet. Sećam se da sam profesorku pitao da li mogu da polažem fiziku za sve četiri godine. Ona se nasmejala i rekla da je niko do sada niko to nije pitao. Kada sam to završio, počeo sam da radim, a odmah sam upisao i fiziku. Kasnije, završio sam i žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka u Sarajevu gde sam položio 35 ispita i 5 kolokvijuma.

„Sarajevo ljubavi moja“ – O Čoliću, Indeksima, Kemalu…

O „onom“ nekadašnjem Sarajevu ispevane su najlepše pesme, i to ne slučajno. Jedan od razloga je što je jugoslovenski „pevački krem“ stvarao tamo, a drugi je što su uz njih rame uz rame bili glumci, sportisti, umetnici. Tako se o nezvaničnoj kulturnoj prestonici bivše države sa setom seća i Ždrale koji je kao mladi novinar osetio taj dug tog Sarajeva.

-Tu je bila generacija ljudi koji su posebni u svakoj oblasti. Tu je bio jedan Kusturica, Zdravko Čolić, Duško Trifunović, Safet Sušić, Mirza Delibašić… To Sarajevo je jedino i neponovljivo. Toga danas nema. Mi smo se družili u čuvenoj „Park“ kafani u centru Sarajeva. Od „Oslobođenja“ je bila na 20 metara. Svi su tu dolazili i Raša Radovanović, Žarko Varajić i Goran Bregović, glumica Seka Avdić… Svi su bili jako mladi, a već velika imena. Sećam se da sam tada objavio tekst o Zdravku Čoliću. On je bio golman. Bio je na terenu Sarajeva, gde je dolazio da trči i tu smo pričali. On se 1973. godine takmičio na Evroviziji, trenirao je na Koševu. Napravio sam jako lep tekst. Pričao je kako je počeo kao golman, a uzor mu je bio Milutin Šoškić. Da nije postao pevač, postao bi golman, stigao je i do prvog tima Željezničara. On je jedna izvanredna ličnost, završio je Ekonomski fakultet. Ne može se to vreme porediti sa ovim – kaže Ždrale i niže anegdote iz tog perioda:

– U Park kafanu su svi dolazili i glumci i pevači i fudbaleri. Sarajevo je tad bilo grad u kojem su živeli i Srbi i Hrvati i Muslimani, iz te velike mase, dolazio je kvalitet. Davorin Popović je posebno voleo fudbal. Kada je Radmilo Mihajlović hteo da dođe u Željezničar, niko ga nije hteo, bio je iz Foče. Trenirao je, kao dete sa sela, po parkovima. Davorin Popović ga je video i preporučio i tako su ga primili.

– Bio je tu i Kemal Monteno, koji je navijao za Sarajevo. Njegov otac je radio na stadionu. Kemo je kao mali tu odrastao i tako je zavoleo sport. Vladimir Savčić Čobi je takođe bio tu. Atmosfera je bila prelepa, to nije bilo nigde.

Počeci sportskog novinarstva

Nekada je poziv novinara bio mnogo zahtevniji, a gospodin Milan opisuje kako je sve izgledalo iz njegovog ugla.

– Kada si početnik novinar pratiš one najmanje lige. Ja sam odmah pratio reprezentaciju Jugoslavije i Prvu ligu, fudbalski klub Sarajevo. Tada se radilo tako što se utakmice završe u pola 7. Mi već u 8 sati imamo sve izveštaje. Devojke primaju stenograf, kucaju, mi Prvu ligu redigujemo da ne bi koja greška prošla. I u štampariji su dodatno pregledali i ispravljali. Strane lige smo radili tako što smo pratili preko Tanjuga i agencija. Svaka redakcija je pretplaćena na velike agencije. Nije bio ni telefaks, nego teleks.

Odlazak u Argentinu

Ždrale je izveštavao sa svih najpoznatijih stadiona na svetu. Pisao je o najvećim svetskim fudbalerima. Bio je najmlađi, među 10.000 novinara, na Svetskom prvenstvu u Argentini 1978. godine. Upravo je taj događaj ostavio i najveći utisak na njega, a kako kaže, samo putovanje je bilo avantura za sebe.

– U Argentinu sam otišao 1978. godine na Svetsko prvenestvo. Došao sam u Beograd i predao molbu u ambasadu. Čekao sam da dobijem vizu za Argentinu, a to nikako da dođe. Svaki dan sam išao da vidim da li je stigla. U ambasadi je radila jedna žena koja je videla koliko ja to volim. Kada smo ostali sami objasnila mi je da krenem bez vize, a da će mi je dati tamo jer je Argentincima stalo da se lepo piše o njihovoj zemlji. Novinari su išli samostalno.

– Prvo me je do aerodroma u Beogradu pratila provala oblaka. Išli smo avionom „Al Italije“ koji je iz Bukurešta išao do Rima. U Italiji je bio štrajk, crvene brigade. Kada smo sleteli, na onom delu gde se čekirao karte stajala su dvojica karabinjera naoružani do zuba. Ovaj koji gleda pasoš ima katalog Crvenih brigada. Ja mislio, pošto sam imao jaku crnu kosu, mogao bi da ličim na Italijana. i, oni mene izdvoje da me kontrolišu. Pola sata su me čekirali, a onda su videli da je sve u redu i pustili me. To je bio samo početak. Nastavljam put avionom koji preko Londona, Ciriha i Rima, ide do Brazila. Ja vidim kako iza mene sedi neki sumnjivi sa bradom i još jedan. Ispostavilo se da su hteli da kidnapuju avion i mi prinudno sletimo u Madrid, što nije bilo planirano.Bilo ih je nekoliko i verovatno su bili raspoređeni. Ono što pamtim je da sam u jednom momentu zaspao, verovatno su nas ti komandosi koji su oslobađali avion uspavali. Savladali su otmičare tim nekim gasom verovatno i mi nastavimo putovanje. Nisam sve to osetio jer su nas uspavali. Razmišljao sam u avionu: „Da mi majka sad zna gde ja idem“. Njoj to nije bilo jasno.

– Kada sam sleteo u Rio, priđe mi jedan čovek koji me pitao da li sam iz Jugoslavije kada je video crveni pasoš. Popili smo sok i tu mi je objasnio da je iz Splita i da se kao klinac, sa dvadesetak godina „zakačio“ na brod i došao u Brazil i postao bogat čovek. Dao mi je adresu familije u Splitu da ih posetim kada budem išao. Rekao mi je da, i pored bogatstva, nije srećan i da želi da se vrati u Jugoslaviji, ali da deca i žena ne žele. On je nastavio za Sao Paolo, a ja za Argentinu. U Sao Paolu su ušli i pijani brazilski navijači i mene su nudili. Na kraju, jedva smo sleteli u Buenos Ajres jer je bila magla, uz aplauz.

Na vlasti u Argentini 1978. godine bila je vojna hunta generala Horhea Videle. I pored toga, Ždrale nije primetio nikakva ograničenja i osećao se slobodno po dolasku u glavni grad zemlje Gaučosa.

– Argentinci su bili dobar narod i meni nikad nije bilo lepše nego tada. Očekivao sam vojsku, policiju, ali toga nije bilo. Prvi utisak, muzika svira, na aerodromu mladi ljudi. Samo su nas posmatrali i pošto im nismo bili sumnjivi, nisu nas ni pogledali.

– Sećam se i tog taksiste koji mi nije naplatio vožnju jer sam mu rekao da će Argentina da bude prvak. Rekao mi je: „Ako Argentina bude prvak, vozim te ponovo do aerodroma besplatno“. Kada sam ušao u hotel „Palas“ upoznam na recepciji mladu ženu iz Beograda, Jelenu. Objasnila mi je da su joj roditelji, kao ekonomska migracija, 1939. godine došli u Argenitnu kada je imala 5 godina. Pitala me je: „Je l’ ima ta ulica Knez Mihajlova?“ . Ja joj odgovorio da je to najlepša ulica. Neverovatno.

– Na finalu sam bio među našima, ali u svom uzbuđenju, nekako dođem do argentinskih novinara. Kada se završila utakmica, a Argentina osvojila prvenstvo, svi su išli u centar da slave. Dva dana nismo mogli da poletimo, niko nas nije služio, bilo je: „Jedi, pij šta hoćeš“. Služili smo se sami.

Pele i Maradona

Tokom karijere upoznao je i razgovarao sa najvećim imenima svetskog sporta. Najveći utisak na njega ostavli su Pele, Maradona i nekadašnji trener Crvene zvezde i legendarni italijanski golman Valter Zenga.

– Prvo sam Pelea upoznao jer je on bio komentator za brazilsku televiziju na Svetskom prvenstvu u Argentini. Bio je u istom hotelu. Jedno popodne je pričao našim novinarima kako su, kada je bio mali, došli iz kluba kod njegovog oca. Pričao je kako je majka plakala, kao i on. Ali, rekli su: „ovaj će biti veliki fudbaler“. I otac ga pusti. Maradonu sam upoznao tako što je on došao u pres centar i razgovarao sa novinarima. Rekao je da je hteo da igra za reprezentaciju, ali ga selektor Menoti nije uzeo jer je imao 18 godina. Bio je tužan, jako razočaran, bio je dete. I tada je bilo jasno da će postati veliki fudbaler jer je sa juniorima osvojio prvenstvo sveta, bio je kapiten.

– Platini, Bekembauer, Paolo Rosi…sa njima sam pričao, a bivši trener Zvezde Valter Zenga mi je poklonio rukavice sa posvetom posle jedne utakmice na konferenciji 1990. godine na prvenstvu. Bio je jedan od najboljih golmana u to vreme.

Prvenstvo u Italiji pamti po srpotskim rezultatima, ali i jednoj nepredviđenoj situaciji.

– Na Svetskom prvenstvu u Italiji mi daju nov auto. Na otvaranju Svetskog prvenstva u Milanu igraju Argentina i Kamerun. Mi krenemo za Bolonju, gde je bila naša reprezentaciju, kad, nema našeg auta. U jednom momentu, nailazi neki taksista, Poljak, koji nam je pomogao. Odvezao nas je na neko smetlište u Milanu gde su lokalni klinci dovozili kradena kola. Kaže: „ako nije tamo, nemojte ga tažiti“. Naišli smo u momentu kada su klinci hteli da obiju gepek, oni pobegnu i mi nađemo kola. Platili smo taksisti duplu vožnju i nastavili dalje.

Razgovor sa Milanom na temu sporta, brojnih nepravdi, velikih momenata, poznanstava i mečeva potrajao bi danima jer on, zaista mnogo toga ima da ispriča. Proputovao je mnogo, proživeo svašta, a pored lepih momenata bilo je i onih koji iz korena menjaju život.

– Kada je počeo rat u Sarajevu, meni su ubili brata u bolnici u Koševu. Izveli su ga na kapiju i ubili. Majka mi je ostala tamo, sama. Zet je bio zarobljen. Nemoguće je opisati kako sam se osećao. Možda…kao kada bi fudbaler slomio obe noge. Godinu dana ja nisam bio sposoban ni za kakav rad. Imao sam malo para u kući, ono što sam poneo sa sobom. Bio sam potpuno izgubljen čovek. Događa se čudo, posle takve situacije napišem 30 knjiga. Ovo je „100 godina atomskih otkrića“. Krenuo sam u nauku da mi skrene misli. Nekoliko godina sam to sređivao, i supruga i sin su mislili da sam ja poludeo. Sve fotografije u knjizi ne možeš da nađeš. Ovo je pakao koji čovek može da napravi, ovo je snimak atomske bombe, a ovo je pakao koji može da napravi Bog i ovo je strašni sud – pokazuje Ždrale ilustracije jedne od svojih brojnih knjiga i opisuje ličnu patnju.

– Mene je nauka spasila jer meni su ubili brata, majka je ostala sama, stan je zapaljen, pare su mi ostale u banci. Supruga je ostala zarobljena u Sarajevu. Sa sinom Miljanom, koji je bio prvi osnovne, sam kolima krenuo preko Hercegovine, prema Nevesinju. Preko rođaka u Tivtu sam krenuo, imali smo jaknu i dve paštete. Supruga je ostala, mislila je da neće biti rata, posle sam uspeo da dođe u Beograd. meni su odmah dali posao u Batajnici, kao profesoru, ali je plata bila mala. Ja sam video šta ljudi rade, vidim, ljudi prodaju po ulici, rekoh i ja ću. Nikada pre toga nisam prodavao. Ali sam radio pošteno. Svi oni ljudi koji su kupili kod mene, kupili bi ponovo. Svi su gledali da ukradu, a ja sam davao malo više. Kada dođe sirotinja, dam neku jabuku, bananu… Teško je bilo. Posle, kako sam krenuo da pišem knjige prestao sam sa tim.

Posle svega, Ždrale mlađim naraštajima poručuje:

-Treba se boriti. Trebalo bi da mladi novinari čitaju, da idu u biblioteku, da vide kako su mladi novinari radili pre. I ja sam od nekoga učio. Počeo sam čitati sport u 7. osnovne. Završio sam i žurnalistiku na Fakultetu političkih nauka, studirao sam i politikologiju. Položio sam 100 ispita na 3 fakulteta, a nisam izgubio ni dan od posla, a sa 18 sam počeo da radim.

Susret i poznanstvo sa legendarnim Mihajlom Andrejevićem

– Znam da je išao stari Andrejević, Mihajlo Andrejević koji je reprezentaciju vodio u Urugvaj 1930. godine. On je bio najstariji na prvenstvu u Argentini 1978. godine, a ja sam bio najmlađi. Tamo smo se upoznali. On je bio kao mlad borac u Solunu. Bolestan je bio, lečio se u Francuskoj, potom se i lečio i postao profesor doktor Medicinskog fakulteta. Prva pravila fudbalska je on preveo, a na svim Svetskim prvenstvima je bio do Italije. Zanimljivo, u Argentini je Andrejević bio sa suprugom. Nije obraćao pažnju i on priča protiv generala Horhea. Žena ga gura da prestane. Sećam se seminara trenera u Budvi, sa njim sam sedeo celu noć. Za Montevideo je pričao kada nam je onaj policajac vratio onu loptu iza gola.

Ždrale svoje neobjavljene rukopise želi da pokloni Srbiji.

– Ovo je 12 neobjavljenih knjiga o najvećim naučnicima sveta. Ovo dajem državi da štampa i da da deci da se bave naukom. Nadam se da će mladi uz moje knjige zavoleti Arhimeda, Aristotela, Njutna, Teslu, Dekarta, Kevendiša, Lajbnica, Mariju i Pjera Kirija, Pupina, Lomonosova, Pitagoru, Leonarda i mnoge druge velikane. Da će to biti njihova prva stepenica ka profesionalnom usmerenju. Nastojao sam da budem objektivan, da ne preskočim najvažnije naučnike.

Publicistikom je počeo da se bavi 1979. kada je objavio svoju prvu knjigu Velemajstor s Koševa. U tom periodu je objavljivao tekstove u više od 30 jugoslovenskih listova. Prema istraživanju Ekonomskog instituta u Sarajevu, koje je obavljeno 1984. godine, Milan Ždrale je najčitaniji novinar „Oslobođenja“, od 200 saradnika diljem Jugoslavije, Evrope i celog sveta. Dok je živeo i radio u Sarajevu, objavio je knjige: Velemajstor s Koševa, Zvjezdani trenuci BiH sporta, Željezničar 1921–1981, Kako da postanem fudbaler, Evropa ’84, Sarajevo 1946–1986, Od Urugvaja do Italije… Prvu knjigu posle rata objavio je 1998. pod naslovom Francuska ’98. Zatim se ređaju: Na vratima pakla (uzbudljiva naučna otkrića), ABC… fizike, Teslina bajka, Evropa 2000, Koreja-Japan 2002, Zvezde svetskih prvenstava, Leksikon olimpijskih sportova, 100 godina fudbala u Srpskoj i čitav niz monografija pojedinih gradova BiH.