Miki su nojevi kućni ljubimci

Priča kaže da je čovek radio na njivi kada je u daljini ugledao veliku životinju kako trči ka njemu. Video je noja, ali je pomislio da mu se priviđa od jakog sunca dok je velika ptica odjurila u obližnji šumarak. Uskoro je naišao i čovek koji ga je ozbiljno upitao: „Da li ste možda videli noja?“. Sve to se, kažu, odigralo u lozničkom Velikom Selu i bilo bi neverovatno da u ovom mestu ne živi Milorad – Mika Rašević koji u svom dvorištu ima nekoliko primeraka noja, najveće ptice na planeti.

Ko zna koliko je sveta prolazeći putem kroz Veliko Selo bilo ne malo iznenađeno kada bi u Raševićevom dvorištu videlo nojeve. Ptica, čija je postojbina Afrika, kao da je u svom zavičaju, dostojanstveno se šeta ovde, u gornjem Jadru, poslednje četiri godine, koliko ima otkako je Rašević nabavio nojeve. U Zrenjaninu je kupio pet pilića, teških nešto više od kilograma, a trenutno ima dva para, dva mužjaka i dve ženke. Namerava da ih bude mnogo više čim počnu da nose jaja.

Uživaju na snegu

– Volim ove neobične ptice i rešio sam da ih nabavim. Mada im je postojbina žarki, crni kontinent odlično podnose našu klimu. Zimi je samo potrebno da im tamo gde spavaju prostreš slamu, a pod mora biti zemljani, nikako beton. Odlično podnose i niže temperature, ovde je bilo i do minus 20, a kad padne sneg vole da se igraju na njemu. Čuo sam one priče da nojevi stavljaju glavu u pesak, pa sam jednom dovukao dva kubika i prosuo im u obor. Nekoliko dana su se valjali po pesku dok im nije dosadilo, ali nisam video da su gurali glavu u njega – objašnjava Mika.

Što se tiče odgajanja problem je, navodi, prvih pet meseci kada su veoma osetljivi.

– Voda mora da im se menja na svaka dva sata jer se, ako je prljava, mogu razboleti. Posle tog perioda porastu, ojačaju i onda jedu sve, svu zrnastu hranu, pšenicu, ječam, zob, travu, hleb, kupus, sve što dohvate – priča Rašević dok pokazuje mezimce koji trčkaraju po ograđenom prostoru.

Jedno nojevo jaje menja 25 kokošijih i dovoljno je da se najede desetak ljudi. Domaćin kaže da je dva nojeva jajeta za njegove unuke dobio iz Zrenjanina za Vaskrs. Da ih skuva trebalo mu je gotovo dva sata, potrošio je sto kesica boje i opet nije uspeo najbolje da ih ofarba. Objašnjava da je ljuska debela gotovo tri milimetra, belance je kao želatin, ali ukusno, a žumance veliko.

– Od aprila do oktobra ženka snese od 50 do 60 komada jaja. Očekujem da ove godine stignu prva. Moj prijatelj Dragan Janković sam je napravio inkubator za 32 jajeta i ukoliko nojevi zataje, onda ću kupiti deset komada, jedno košta 3.000 dinara, i imati još primeraka. Želim puno dvorište ovih lepih ptica koje ne mogu da lete, ali mogu da trče brzo kao vetar – kaže Rašević.

Atrakcija u selu

Njegovi nojevi su za one koje put nanese ovuda prava atrakcija. Kako kaže, nema dana da ne stane nekoliko automobila i da ljudi oduševljeni nestvarnim prizorom ne zamole da fotografišu ptice koje su prethodno videli na televiziji, ili u zoološkom vrtu.

A ukoliko Rašević ostvari naum, u Velikom Selu biće mnogo nojeva koji će trčkarati po ovom kraju.

Inače, po njegovom dvorištu slobodno šetkaju i dva emua, australijski noj, ptica trkačica bez sposobnosti letenja i druga po veličini posle noja. U pitanju su momci, pa domaćin namerava da nabavi ženku kako bi i ova ptica imala potomstvo u gornjem Jadru. Zahvaljujući ljubavi prema nojevima, možda ovaj kraj uskoro postane prepoznatljiv po velikoj ptici kojoj brdoviti predeli ovoga kraja izgleda baš prijaju.

Za perušku nude 1.000 dinara

Literatura kaže da je mužjak noja visok između 210 i 275 centimetara, a težak od 100 do 130, pa i 150 kilograma, dok ženke mogu dostići do 190 centimetara i 100 kilograma, a Rašević kaže da se od ove ptice sve može iskoristiti. Nojeva koža je jaka kao krokodilska, koristi se u kožnoj industriji i smatra se veoma luksuznom, od nje se izrađuju obuća, tašne, novčanici i jakne, a za jedno nojevo pero iz krila Raševiću je nuđeno hiljadu dinara.

Radio u Švajcarskoj

Rašević je svojevremeno 17 godina radio u inostranstvu. Kao mladić od 23 godine otišao je u Švajcarsku i tamo se zaposlio. Prvo je, kaže, sedam godina radio u Lucernu „na putevima“, a onda još deset na građevinama u Lozani. Bilo mu je dobro, ali mu se nije dalo da ostane duže. Tamo se povredio na poslu u 34. godini da bi sa 39 otišao u invalidsku penziju. U Srbiju se definitivno vratio krajem 1994. i otada nije odlazio u zemlju satova i čokolade. Živi u Velikom Selu sa porodicom.