Legendarni Zoran Sretenović i Nada Biuk: Košarkaški brak sa splitskog korzoa

Našeg proslavljenog reprezentativca i njegovu životnu saputnicu, bivšu igračicu, sudbinski spojila Jugoplastika, a nije ih rastavila ni ratna nedaća

Sudbina meša karte, mi igramo. Njen prst je hteo da Sreta nauči i briškulu i trešetu, a da Nada digne sidro iz rodnog grada i ode bez zagrljaja s najmilijima. On se latio špila zbog nje, ona je pošla u nepoznato zbog njega. Danas su u braku 27 godina, Mia i Marko su im sve na svetu, a uspomene koje bude i sreću i setu tihuju u svakom ćošku njihovog beogradskog doma.

U gostima kod Zorana Sretenovića, našeg proslavljenog košarkaškog reprezentativca, evropskog prvaka s državnim timom u Rimu 1991. i Atini 1995, i njegove supruge Nade Biuk, bivše košarkašice, oseti se preplitanje Voždovca s opojnim hrvatskim primorjem, Zvezde i Hajduka, prestoničkog mangupluka i dalmatinskog šeretluka. Sve se to dodirivalo na Gripama, svetilištu splitske košarke, kući trostrukog uzastopnog klupskog šampiona Starog kontinenta (1989-91), a neodvojivo se spojilo na jednoj klupi na Rivi, svetom mestu njihovog života.

 Kakva tragedija – žene prve

Kad je Božidar Maljković u leto 1986. doveo sa sobom u Jugoplastiku 22-godišnjeg Sretenovića, obojicu je dočekala domaća podozrivost, a u dvorani znatiželjne opaske ženske sekcije u mimohodu između treninga. Među alapačama, kako ih se Nada s grohotom seti, bila je i ona, tvrdokorno odlučna u školskim danima da istera svoje opredeljujući se za košarku.

Kako pamtite početke?

– U naše vreme u školi je bilo normalno da se svi bavimo svim sportovima. Obožavala sam plivanje, a odabrala sam košarku. Presudilo je to što je moja škola na prvenstvu Dalmacije zauzela drugo mesto. Kad sam počela da treniram, u prvom razredu srednje, muški tim Jugoplastike i nije bio popularan, bez obzira na to što je ranije, 1977, generacija Šolmana, Tvrdića, Jerkova i ostalih pod vođstvom trenera Skansija uzela titulu prvaka Jugoslavije. Čak je Jugoplastika 1981. ispala u Drugu ligu. Jedina smetnja bila mi je majka, koja se teško mirila s tim da se žena bavi sportom. Još kad se na nju nadovezala baka s ubeđenjem da je žena predodređena samo za rađanje i kuću, nastao bi haos. Najveći adut mi je bio da budem dobra u školi. Tako nisu mogli ništa da mi prigovore.
Iako je ženski tim igrao i u Prvoj ligi, muškarci su ostali čedo i upravi, a i šire.

– Kad smo dosegle do prvog mesta na tabeli, naslov u „Slobodnoj Dalmaciji“ je bio, dobro se sećam, „Kakva tragedija, žene prve“. Pošto je muška ekipa bila lošija, presečeno je da se stvori tim koji će postati to što je postao. Pale smo u zapećak. Na kraju smo i rasformirane. Bila je fuzija s jednim lokalnim timom, ali to više nije bilo to.

Na kom mestu u timu ste igrali?

– Bila sam plej, kao i moj muž, ali mnogo drugačija od njega. Kad sam mogla da dam koš, ja bih ga i dala, a ne kao Sreta. I kad ima zicer, vratio bi loptu drugom da pogodi (ha, ha, ha). Glupo je da se upoređujem, ali bila sam tip igrača kao Saša Đorđević. Mogla sam da postignem 30 poena, ali i da imam deset asistencija. Za jedno Evropsko prvenstvo osamdesetih našla sam se na širem spisku selektora Milana Cige Vasojevića, što mi je mnogo značilo budući da su na mojoj poziciji, sasvim zasluženo, nezamenljive bile Mara Lakić i Stojna Vangelovska. Kad sam igrački sazrela, počeo je rat. Predosetila sam da je to i kraj moje karijere.

Da je onaj sudbinski prst hteo drukčije, možda bismo divanili o fudbalskom derbiju crveno-belih i bilih sa Sretenovićem i Kukočem u glavnim ulogama na suprotnim stranama. I Zoran i Toni, koji su utkani u sve tri evropske krune, u sve četiri uzastopne titule jugoslovenskog šampiona (1988-91) i u oba trofeja u nacionalnom kupu (1990-91), prvo su pošli na fudbal.

„Razbili bismo vas“, upada Nada, stavljajući na znanje da je privržena Hajduku.
Kako je nebrušeni fudbalski talenat okrenuo krmu ka košarci?
– Igrao sam s mojim „Đurom Daničićem“ na školskom prvenstvu grada u Osnovnoj školi „Karađorđe“. Bio sam najbolji strelac, a dobio sam i mali pehar za najdarovitijeg na turniru. Trenirao sam u Voždovačkom i kod Milana Živadinovića u Radu, a kratko, dva meseca, kod Stevana Ostojića u Zvezdi. Upala pluća me je odvojila od fudbalskog igrališta. Nešto kasnije, opet u „Karađorđu“, bilo je i školsko prvenstvo u košarci. Zapazio me je Duško Vujošević, koji je tada radio u Zvezdinim pionirima. Tražio mi je adresu da bi došao na razgovor s mojim roditeljima. Poveo je sa sobom Acu Janjića, koji je poznavao moje. Bila je 1979.

Slava fudbalera je ostala nedosanjani san, ali su odškrinuta druga vrata za neslućene visine.
– U juniore OKK Beograda sam poslat 1981. Prvo mi je trener bio Slobodan Ivković Piva, a zatim Dule, s kojim smo osvojili titulu juniorskog prvaka Jugoslavije, ali i šampiona na prvom omladinskom državnom prvenstvu. Iz Partizana je stigao Danko Cvjetičanin. Bili su tu Zoran Jovanović, Milan Mlađan, Branko Vukičević… Vujošević je od svakog od nas napravio boljeg igrača, onako kako samo on to ume.

Zvezda: Strast i razočaranje

Posle dve godine sa seniorima OKK vratili ste se u Zvezdu da u sezonama 1984/85. i 1985/86. i sebi i drugima dokazujete da ste dostojni njenog dresa.

– I kao mlad igrač želeo sam da dokučim šta trener želi od mene da bih se nametnuo i dobio prostor za igru. To jedino nisam uspeo da pročitam kod Ranka Žeravice. Neobično mi je bilo što na predsezonskim utakmicama dobijam šansu i koristim je, a onda, kad počne prvenstvo, recimo protiv Budućnosti vodimo s 40 razlike, ja i dalje na klupi. Zatim protiv Filipsa u Milanu igram 20 i kusur minuta pa opet ni sekund. Tako sve do plej-ofa 1986. U četvrtfinalu smo s mukom savladali Borac u Čačku. Odigrao sam odlično. Zaustavio sam njihovog najboljeg igrača Vladimira Androića. U drugoj utakmici polufinala protiv Cibone u Pioniru isto odličan. Pogotovo posle te utakmice, i uprkos porazu u majstorici u Zagrebu, uprava me je uveravala da ću u sledećoj sezoni dobiti punu šansu. Kao velikom zvezdašu, detetu iz Beograda, mojoj sreći nije bilo kraja.

Postavljen je Vlade Đurović, s oreolom trenera koji se sa Zadrom domogao titule prvaka protiv evropskog šampiona Cibone u finalu. Umesto novog početka suočili ste se s velikim razočaranjem.

– Konkurencija na spoljnim mestima u Zvezdi jeste bila izuzetno jaka, ali sam ja kao najmlađi pucao od samopouzdanja jer sam i na treninzima i na utakmicama uvek dokazivao da zaslužujem da sam u timu. Đurović je svakog igrača zvao na Mali Kalemegdan na razgovor oči u oči. Otišao sam potpuno opušten, očekujući potvrdu za obećanja uprave. Saopštava mi da je za mene bolje da nađem drugi klub, jer je rešen da se osloni na iskusnije. Srušena mi je kula od karata. Ne znam kako sam se u šoku vratio kući. Zvezda mi je preporučila da idem u Spartak iz Subotice. Nisam hteo. U meni je proradio inat. Želeo sam i sebi da dokažem da vredim.

Pristali ste da melem za so na zvezdaškoj rani potražite u gradu soli.

– Kad je Borislav Džaković, Slobodin trener, čuo da sam bez kluba, ponudio mi je odličan ugovor. Potpisao sam pristupnicu. Čekajući da u leto 1986. krenem u Tuzlu da parafiram i počnem s treninzima, desio se jednog jutra Božin poziv. Rekao je da ide u Split i da mu je potreban upravo igrač mojih kvaliteta, koje je na delu video kao Rankov pomoćnik u Zvezdi, a da će s Džakovićem, s kojim je bio odličan prijatelj, da sredi stvar. I to je ta sreća u mojoj nesreći sa voljenim klubom.

„Kako za koga“, ponovo đavolski dobacuje Nada.

Suđen meni, a ne Ivani

Putevi košarkaša i košarkašice, neslućenih supružnika, počeli su da se ukrštaju.

Sreta: Kad sam došao u Split, znao sam samo Velimira Perasovića iz kadetske reprezentacije, ali su mi brzo legli i Kukoč, Rađa, Alanović i Videka. To je bilo društvo koje se, između ostalih grupa, okupljalo uvek na istoj klupi na Rivi, odakle sam nedaleko i stanovao. Među njima su bile i košarkašice. Pošto sam imao mnogo slobodnog vremena posle treninga, često sam ostajao u dvorani, pa sam ih sve znao i vizuelno.

Nada: Kad je Sreta stigao, odmah se uklopio u društvo koje je bilo i moje. Imali smo bratsko-sestrinski odnos. Ako se Toniju sviđa neka cura, svi krećemo da je tražimo po promenadi. U toj ekipi su često bili i fudbaleri Igor Štimac, Slaven Bilić, Ante Miše… Kad sam Sretu videla prvi put, na tribini dvorane posle njegovog, a uoči našeg treninga, delovao mi je kao siroče. A mi žene kao žene, alapače. Svaki dečko Ivane Piplović koja je igrala sa mnom, sestre reprezentativke Ines Piplović, košarkašice Crvene zvezde, zvao se Zoran. Sretu smo odmah pripisali njoj. Bila je to naša prva interna šala u vezi s njim. Kroz druženje sam uočila da je imao nešto drugačije od nas, nešto što je doneo iz Beograda. To mi se dopalo. Eto.

Usledile su nezaboravne godine za istoriju Splita, spokojno vreme radosti do neba, a onda su se u gradu začule sirene. Mirisalo je na ratni vihor. Zlokobni zvuk je dvoje mladih stavio pred svršen čin.

Sreta: Nisam bio svestan težine situacije jer sam se i kad se zakuvalo osećao bezbrižno u Splitu. Tog leta je za trenera došao Žeravica. Obavili smo pripreme i počeli da igramo utakmice na turnirima u Španiji i Italiji. U Riminiju smo se složili da nastavimo normalno pa ako se stanje pogorša da vidimo šta ćemo i kako ćemo. Kasnije su se automobilom za Crnu Goru sklonili Zoran Savić, Nebojša Razić, Luka Pavićević i Velibor Radović. Zašto ja nisam bio s njima? Ni dan-danas nemam odgovor na to. Nisam ni imao pojma da su otišli.
Zato ste na trening i došli sasvim normalno?

– Sekretar kluba me je s vrata uputio kod predsednika koji mi je u najboljoj nameri preporučio da odem i ja i da će mi pomoći da izađem iz Splita. Bio je oktobar 1991. Kupili su mi kartu za brod do Rijeke, a zatim rent a karom do Trsta pa avionom do Rima. Nada je bespogovorno krenula sa mnom. Nije se ni pozdravila sa svojima. Odseli smo neko vreme kod Rađe, koji je igrao u Romi, i njegove prve supruge, takođe bivše košarkašice u Splitu.
Nada: Kad se baviš sportom, normalno je da upoznaješ druge kulture, vere i nacije. Bilo mi je nezamislivo sukobljavati se zbog tih različitosti. Prvi moj strah je bio kad me je drugarica, koja je znala moju svakodnevnu rutu, telefonom upozorila da ostanem kod kuće jer su tenkovi na ulici. Sreta je s timom bio izvan Splita. Drugi put sam se uplašila kad mi je bilo jasno da se s njim u klubu nešto dešava jer ga tog dana, kad su mu preporučili da ode, dugo nije bilo da mi se javi.

Neizvesnost Vam nije dala mira. Uputili ste se na Gripe?

– Iz ovih stopa. U kafiću ispred dvorane sam zatekla nekadašnjeg igrača Jugoplastike, a svog bivšeg trenera Zorana Graša. Po njegovom pogledu i mrmljanju sam shvatila da nešto nije u redu. Rekao mi je da je Zoran na razgovoru, a da su ova četvorica već otišli. Znala sam da je to kraj. Sreta je bio za to da ostanem pa da dođem kasnije. Istog sekunda sam prelomila da idemo zajedno. Roditeljima sam se javila iz Rima. Kada je mater negodovala što se bavim košarkom, sto puta sam joj odbrusila da ću pobeći od kuće ako mi brani. Tako se nekako i desilo drugim povodom. Shvatila sam da krupnu odluku u trenu možeš da doneseš samo zbog ljubavi.