Kuda ide Sandžak (2): Trbuhom za kruhom i auspuhom

Sve do pada režima Slobodana Miloševića, Novi Pazar je bio jedan od najprosperitetnijih gradova u Srbiji…

 

– Sve smo činili da srušimo Miloševića, a danas bi ga mnogi rado pravili od blata. U njegovo vreme Novi Pazar je bio privredni i ekonomski raj, proizvodilo se, trgovalo, zarađivalo i trošilo… Da mi je samo da povratim delić novca koje sam tada bacao u nedra raznim striptizetama i lakim damama – priča nekada uspešni biznismen i dodaje:

– Od svega obećavanog došla nam je samo demokratija u kojoj se ne zna ko šta radi i priča. Od najavljivanih investicija nema ništa, dok su drugi gradovi u Srbiji igradili bar po neki pogon, u Novom Pazaru i Sandžaku ništa nije ni započeto. Još čekamo da turska kompanija Džinsi-Istambul započne fabriku koja će uposliti 400 radnika. Biće to, ako Turci uopšte i dođu, kap u moru, jer je u gradu više od 25.000 nezaposlenih – kaže ovaj biznismen.

U "Miloševićevo vreme", u Novom Pazaru je radilo 200 većih tekstilnih pogona i još 300 radionica. Na pijaci se nedeljom skupljalo i po deset hiljada kupaca iz celog regiona koji su pazareći ovdašnji tekstil i raznu robu uvezenu iz Turske, ostavljali milione tadašnjih maraka. Danas je u životu ostalo još tridesetak proizvođača džinsa koji su, udruženi u

klaster ASTEKS, uspeli da prežive brodolom, da se oporave i da uposle petinu od

10.000 nekada uposlenih radnika. Obućari su odavno u velikim nevoljama, još se dobro drže proizvođači nameštaja: Dalas, Numanović, Tahirović, DA-SA, Elan i drugi koji upošljavaju oko 1.000 radnika. Na pijaci već godinama ne može da se zaradi "ni za vodu".

– Opstali su samo najuporniji i najsposobniji koji su se u teškim vremenima ekonomske krize, izborili za kvalitet ravan evropskom. Još se mnogi od nas bore za život, ali ima i vrlo uspešnih koji izvoze u Rusiju, EU, Afriku i Aziju. Prepušteni smo uglavnom sami sebi, od države nema mnogo vajde – kaže Tigrin Kačar, vlasnik džins-konfekcije Stig i jedan od osnivača ASTEKS-a.

Ako želi poboljšanje ekonomske situacije u ovom delu Srbije i stabilan Sandžak, država mora da pomogne ovdašnjim privrednicima. Tekstilcima bi puno značilo da se u zapuštenom kombinatu Raška izgradi pogon za proizvodnju teksas-platna za čiji uvoz dajemo milione evra, dodaje Kačar.

U ASTEKS-u ističu da su u podređenom položaju u odnosu na strance kojima država za svako novootvoreno radno mesto nudi po nekoliko hiljada evra. Uprkos izuzetnoj državnoj subvenciji, strani investitori neće u Sandžak.

– Neće, jer iz ovog dela Srbije u svet duže od decenije idu samo loše vesti i ružne slike, ko je lud da investira tamo gde je nestabilno. Nema ni Turaka koji su obećavali kule i gradove. Ništa nije ispunjeno ni od obećanja koje su dali Boris Tadić i njegov prijatelj Taib Erdogan. Turci radije grade u Leskovcu ili Nišu, nego u "bratskom", nesigurnom i od auto-puta i udaljenom Sandžaku – kaže Murat Omerović, ugledni privrednik iz Tutina.
Podsetimo, Erdogan je obećao pomoć Turske u igradnji auto-puta preko Peštera (deonica Koridora 11), magistralnih puteva Novi Pazar – Sjenica i Novi Pazar – Tutin i Industrijsko-bescarinske zone u selu Leskova kod Tutina gde je, kako je tada najavljivano, trebalo da dođe bar 100 turskih biznismena i da se zaposli više od 1.000 Pešteraca.

– Ništa još nije ni započeto, putevi su loši, sela su zimi često odsečena od sveta, lokacija za industrijsku zonu u Leskovi je u korovu, nedostaju vodovodi, škole, zadruge, otkupne stanice i druga infrastruktura. Stočarstvo na Pešteru stagnira, a mladi ljudi, umesto da

osnivaju farme i izvoze zdravu hranu iz netaknute prirode odlaze "trbuhom za kruhom" u velike gradove i inostranstvo – priča Fehim Kurtović, farmer iz Đerekara i predsednik Upravnog odbora nedavno osnovane Zemljoradničke zadruge Pešterska visoravan.

Stočari su ostavljeni na vetrometini i prepušteni sudbini, nema otkupa, niti bilo kakve pomoći države. Pola Peštera pokriva samo jedan veterinar, čak 90 odsto goveda i ovaca nije umatičeno, pa njihovi vlasnici ne mogu da koriste državne subvencije koje inače koriste stočari u drugim delovima Srbije.

– Ucenjuju i mlekare, još gori su nakupci. Zbog toga smo odlučili da i u Karajukića Bunarima osnujemo zemljoradničku zadrugu. Cilj nam je da Vladi Srbije i premijeru Vučiću pokažemo da postojimo – ističe Kurtović.

Sandžak je prebogat raznim rudama. Rogozna je prepuna bakra, srebra i zlata, a Pešter ima uglja bar za 100 godina. Ništa se ne koristi, država je gurnula u stranu ove resurse. Neiskorišćena šansa su i obnovljivi izvori energije. Nažalost, na Pešteru, umesto planiranih stotinu, imamo samo jednu vetrenjaču i jednu mini-elektranu dok proizvodnja solarne energije nije ni počela – priča inženjer-geolog Alija Halilović koji tri decenije pokušava da privoli Beograd do počne da koristi rudno bogatstvo u ovom delu Srbije.
Niko tačno ne zna koliko se Sandžaklija poslednjih godina odselilo: Srbi uglavnom odlaze u centralnu Srbiju i Beograd, Bošnjaci u Bosnu, Tursku, Makedoniju i zemlje zapadne Evrope.

Čim je Evropska unija ukinula vize, bar 20.000 Sandžaklija je za samo nekoliko meseci, otišlo u Nemačku, Holandiju, Dansku, Belgiju, Luksemburg, Švedsku…. Samo retki su se vratili. Danas imamo prazna sela na Pešteru, iz nekih novopazarskih ulica otišlo je pola žitelja. Ljudi odlaze jer u Sandžaku više ne vide nikakvu perspektivu – kaže Kadro Mehmedović, predsednik novopazarskog udruženja Reintegracija.
 

SUTRA – Kuda ide Sandžak (3): Dijasporo pomozi, mi smo na umoru!