Krstarice ratni aduti

Pronalazak torpeda i torpednih čamaca označio je početak kraja dominacije bojnih brodova u pomorskim ratovima, o čemu su „Vesti“ već pisale u prethodnom periodu. Međutim, da stvari ponekad nisu tako jednostavne ilustruje slučaj ratnih krstarica (kruzera), brodova koji mogu, u neku ruku, predstavljati naslednike legendarnih bojnih brodova 19. i ranog 20. veka. Iako krstarice ni danas nisu toliko glamurozne kao neki drugi ratni brodovi (recimo, nosači aviona ili nuklearne podmornice), nema nikakve sumnje da imaju svoju ulogu u flotama pomorskih sila.

Uloga ratnih kruzera je različita od mornarice do mornarice. Načelno gledano, radi se o brodu većih dimenzija od razarača, sa deplasmanom od oko 10.000 tona, i sa oružanim sistemima podobnim za sučeljavanje sa drugim brodovima. Ipak, pošto je tendencija da razarači postaju sve veći, faktor veličine kao činilac razlikovanja između ova dva plovila unekoliko se gubi. Principijelno gledano, na krstaricama ima više prostora za opremu i ljudstvo u odnosu na razarače, ali je to relativno, a ne i apsolutno pravilo. Dodatnu zabunu može uneti i distinkcija između samih ratnih krstarica, a koja je bila na delu u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata. Kako je veličina kruzera u Americi bila pravnim aktima ograničena, to je otvorilo prostor za stvaranje dve podgrupe u okviru porodice krstarica – lakše i teže. Razlikovanje između dve kategorije bilo je izazvano ne samo zbog deplasmana, već i zbog broja i kalibra topova koje su nosile. Ipak, razlike između samih krstarica, kao i između krstarica i ostalih ratnih brodova, nisu opterećivale ratne mornarice velikih sila. Kruzeri su postajali deo njihovih flota, bez obzira na to kako će biti kategorisani (neki ruski autori nosač aviona „Admiral Kuznjecov“ zovu jednostavno, kruzer). Kako god bili nazivani, ratni kruzeri imaju svoje mesto u arhitekturi ratnih flota velikih sila, u njihovoj težnji da svoju imperijalnu moć projektuju na one koji na ove morske titane zasad nemaju odgovor. Do kada će to biti slučaj, ostaje da se vidi.

Pratnja nosačima aviona

Nosač aviona u najkraćem predstavlja aerodrom na moru. Time bi se na najsažetiji način mogla objasniti njegova funkcionalna uloga. Kako ovu vrstu brodova odlikuju kolosalne dimenzije (primera radi, brodove iz „Nimic“ klase krasi dužina od 333 metra i deplasman od 100.000 tona), kao i sama konfiguracija palube (sa poletno-sletnom stazom) i trupa (sa hangarima za avione), metafora o „plovnom aerodromu“ je sasvim utemeljena. Ipak, koliko god delovao impresivno i gotovo neuništivo, nosač aviona vrlo retko samostalno plovi vodama. Razlog za tako nešto je bezbednosne prirode, jer su neprijatelji pronašli način kako da izađu na kraj čak i sa ovakvim okeanskim kolosima. Zbog toga, iako je i sam opskrbljen naoružanjem, nosač aviona po pravilu plovi u formaciji sa drugim brodovima – razaračima, kruzerima, fregatama i podmornicama, pri čemu se ovakva grupa borbenih plovila često naziva i udarna grupa nosača aviona. Svaki od ovih brodova realizuje neku, unapred zacrtanu ulogu, a sve u cilju što većeg stepena zaštite nosača aviona, moćnih, ali i izuzetno skupih ratnih „igračaka“. Integralni deo udarne grupe nosača aviona čine i američke ratne krstarice.

Sličnost sa razaračima

Razvojni put razarača, ratnih brodova koji predstavljaju integralni deo flota najmoćnijih mornarica savremenog sveta, počeo je šezdesetih godina 19. veka. Razlog za tako nešto leži u pronalasku torpeda, engleskog inženjera Roberta Vajtheda 1866. godine. Montiranje torpeda na, po njima nazvane čamce, predstavljao je ozbiljan izazov za zaštitu teško naoružanih i oklopljenih, ali ne i neranjivih bojnih brodova. Brzina torpednih čamaca, njihova, relativno posmatrano, mala cena, kao i šteta koju su nanosili flotama u kojima je najznačajnije mesto zauzimao bojni brod, iziskivali su da se ovoj pretnji stane na kraj. U periodu koji je usledio došlo je do uspona novih ratnih brodova, razarača, koji su rešili problem torpednih čamaca. Tokom čitavog 20. veka razarači su postajali sve veći, bolje opremljeni i sofisticiranije naoružani. Danas su ovi brzi, oko 6.000 tona teški brodovi, opskrbljeni moćnim radarskim sistemima i oružjem kojima se suprotstavljaju pretnjama koje dolaze od aviona, brodova i, što je možda najvažnije, podmornica. Zbog svih tih svojih karakteristika razarači su nezamenljivi deo udarne grupe američkih nosača aviona, a od velike koristi su i u ratnim mornaricama Rusije i Kine. Upravo zbog tendencije da razarači postaju sve veći, pomenuta vizuelna razlika između ovih brodova i ratnih krstarica je sve manja.