Jedan od komandanata Kfora, francuz Marsel Valenten, nam je, u jednom opuštenom razgovoru, rekao: „Vi Srbi morate da prihvatite realnost. Mi Francuzi nismo prihvatili realnost u Alžiru i nestali smo!“ Onda mu je neko postavio pitanje: „Izvinite, a je li Notr Dam u Alžiru?“ Gledao nas je i čudio se glupom pitanju. „Naš Notr Dam je u Dečanima!“, odgovorio mu je ovaj čovek. Možda je u tome priroda našeg nerazumevanja, ili je reč o sili koja ne primećuje vrednosti i konstitutivne tačke jednog naroda bez obzira koliko on bio mali ili obespravljen.
Ovako u intervjuu za „Vesti“, posle serije ozbiljnih napada na Srbe širom južne pokrajine, priča Živojin Rakočević, novinar i književnik iz Gračanice.
Život pod pritiskom
Kako biste opisali život Srba na Kosovu?
– Geto je ključna reč za opisivanje života Srba na KiM. Ona uključuje sve nijanse „mekog zatvora“, zakržljalih institucija, svih oblika strahova, tačno omeđenog prostora koji pruža prividnu sigurnost, teško prihvatljivu jednoličnost i međusobnu netrpeljivost sveta koji već dve decenije živi izolovano. Otežavajuća okolnost je gubitak osnovnih kontakata sa gradom i urbanošću. Prvi put je u doba posle sukoba 1999. grad postao mesto najveće nesigurnosti. Kroz čitav 20. vek i zadnjih decenija 19. veka Srbi iz sela beže u gradove i tu traže minimum sigurnosti u prelomnim i nesigurnim vremenima. Dvadeset prvi vek nam je uzeo gradove prvi put u istoriji i sabio nas u seoska geta koja se kolebaju između opstanka i nestanka. Kada se sastajemo na nekim skupovima koje najčešće organizuju stranci u Prištini odmah se prepoznajemo po blatu na cipelama. Ako bi neko sedeo ispod stola i posmatrao našu obuću, nepogrešivo bi znao ko su od prisutnih Srbi i odakle dolaze.
Šta je najteže sa čim se Srbi susreću, posebno južno od Ibra?
– Najteže se podnosi pritisak koji ima za cilj prihvatanje tuđe slobode. On zahvata svaki svesni i nesvesni deo našeg života i ugrađen je u način ponašanja, institucije, javni život i koncept konačnog obračuna sa Srbijom i Srbima. Kako objasniti besmisao da jednu jedinu Srpkinju u Đakovici mora da čuva policija i da za nju nema namirnica i hrane u gradu od nekoliko desetina hiljada Albanaca. Kako je moguće da ona predstavlja opasnost za albanske nacionalne interese, da bolesna i usamljena nekome smeta, da se protiv nje okrenuo ceo grad? „Još ste tu, kada ćete za Srbiju?“, pitaju jednu od retkih porodica koja još opstaje u Prištini. Neće da prodaju, neće da odu, hoće samo da ostanu u svom gradu tihi i neprimetni. Najgore je što je to pitanje postalo normalno i postavljaju ga svi, od advokata do komšija. Postalo je prirodno i niko, u surovom međuetničkom kontaktu, ne primećuje koliko ono vređa sam život i mogućnost izbora.
Novi incidenti, napadi na Srbe, od početka ove godine se smenjuju kao na traci. Šta je po vama uzrok narastajućeg nasilja?
– Priroda sukoba i nesreće na Kosovu je što on duboko obuhvata ceo naš život, našu imovinu i naše svetinje. Za ljude koji na ovom prostoru žive, incidenti koje vide ljudi sa strane su deo svakodnevice u kojoj neko može da vidi i primeti njihov težak položaj. Rafal pored spomenika Milošu Obiliću u Gračanici je ovde „prirodno stanje“. Nema dana da se ne dobacuje devojčicama koje prolaze pored puta, ne trubi iz automobila, da neko kroz otvoren prozor automobila ne pušta OVK pesme… Ljudi sa strane to ne mogu da vide, mi to živimo. Poseban je nivo diskriminacija u institucijama, i tu vlada pomirenost kao da je sve to potpuno normalno. Srbi južno od Ibra samo jednostavno kažu: „Njihovo je vreme!“ Ako se na severu baci jedan kamen, južno od Ibra leti deset kamenica.
Najbolniji udarci
Uglavnom su meta deca. Zar to nije više nego direktna poruka njihovim roditeljima?
– Nije reč o porukama roditeljima, reč je o poruci jednoj posebnosti i svedocima propalog kosovskog sistema. Svaki napredak ili mogućnost poboljšanja života završava se rečenicom: „Udarićemo vas tamo gde vas najviše boli!“ U proteklim decenijama jasno su se profilisale tri tačke najvišeg bola: deca, crkva i groblja. Tenzije, mogućnost promene, nacionalistička mobilizacija, incidenti ili odluka plemensko kriminalnih struktura završe se napadom na ova tri osetljiva i bolna mesta. Tako su, recimo, pucnji na Badnji dan ove godine pogodili u srce naših strahova i obnovili zločine u Goraždevcu, Livadicama ili Cernici. Podsetimo da su u njima ubijena deca. Patrijarh Porfirije je osetio tu bol i poslao jasnu poruku da ta deca žrtve nisu zaboravljena i da je svetost njihovog stradanja izvor nade i našeg odnosa prema svemu što se definiše kao srpski Jerusalim.
Ima li u takvoj situaciji uopšte života za Srbe na KiM?
– Nema nikakvog osnova za ovo pitanje. Ima li života za Jevreje u Jerusalimu ili za Grke u Svetoj Sofiji? Dakle odgovor je: bilo je, ima i biće! Ovakav odgovor uvek nam je davala Vasiljka Perić iz Đakovice kada bi pokucali na vrata konaka u manastiru Uspenja Presvete Bogorodice koji se nalazi u centru ovog grada. Život Srba zahvata ova tri vremena i, naizgled potpuno bespomoćan, čuva najvažnija ostvarenja naše civilizacije, umetnosti i državnosti. On je vezivno tkivo ogromnog mozaika koji je teško razumeti, a još teže je sa strane odgovoriti na pitanje: Kako je moguće da su Srbi preživeli? Muzičar Nele Karajlić nas je jednom pitao u Pećkoj patrijaršiji: Zašto nismo nestali kao Maje ili Inke? Kako se ona obnovila posle gašenja 1463. ili posle njenog drugog ukidanja? Čudo obnove javlja se u svemu što je posvećeno vaskrsenju, u svemu što ima dubinu i veru da se sila Božija u nemoć pokazuje. Kosovski Srbi danas čuvaju srpski Notr Dam, a to su Visoki Dečani; u dvorištu srpske Sikstinske kapele, Bogorodice Ljeviške, u centru Prizrena svaki dan se igra Angelina Vukomanović, usamljeno svešteničko dete. Naš Sen Deni je Pećka patrijaršija i možemo tako ređati još dugo… To su vrednosti koje čuvaju svojom verom i trpljenjem Srbi Kosova i Metohije.
Ciklus zla
Cinik bi rekao da je u tom zlu jedino dobro to što svet može da čuje i vidi da Kosovo ipak nije primer „demokratije i jednakosti nacija“?
– Većina zapadnih vlada koje su podržale presedan kosovske secesije žele da završe svoj projekat. Oni ovde dolaze da čuju svoje mišljenje i većinu glasova koji svedoče istinu žele da ućutkaju. „Obratite se kosovskim institucijama, izborite se za svoja prava u okviru njih. Učestvujte u razvoju najmlađe evropske demokratije!“. Ovo su poruke Srbima, Gorancima, Bošnjacima, Romima i one suštinski znače nestanak ovih entiteta jer je Kosovo prazna ljuštura bez sadržaja i liči na bolesnog čoveka kog u životu održava infuzija onih koji su bacili bombe na ovaj prostor.
Koliko su strani mediji uopšte zainteresovani o događajima na KiM, posebno položaju nealbanskih zajednica?
– Probijaju se usamljeni glasovi o našoj istoriji, ali većina i dalje izveštava onako kako žele njihove vlade. Izveštavaju onako kako nikada ne bi govorili o problemu unutar granica njihove države. Pravi se pogubni balans i merenje ko je u prošlosti učinio neko zlo i prema tome se meri sadašnjost. Ciklus zla se tako ne prekida već se otvaraju nove mogućnosti za sukob i nesreće. „Ko je potrošio moja prava?“, pita mladi kosovski Srbin rođen godinu dana posle rata.
KiM guraju u veliku Albaniju
Predsednik privremenih organa u Prištini, Aljbin Kurti nedavno je postavio šest uslova za formiranje SZO, a poslednji je da će se to učiniti nakon što Srbija prizna Kosovo?
– Aljbin Kurti želi da ubrza procese koje podržava međunarodna zajednica i koji vode ka tome da nestane bilo kakvog uticaja Srbije i Srba na Kosovu i Metohiji. Svi sporazumi koji su do sada potpisani i u kojima je bilo nekih prava za Srbe nisu primenjeni jer je međunarodna zajednica govorila vođama kosovskih Albanaca: „Potpišete i odmah počnite da ih kršite!“ Aljbina Kurtija ne interesuje taj proces jer nastoji da legalizuje progon i odsustvo svih prava Srba. On želi da zaključi srpsko pitanje na Kosovu i konačno krene u praktičnu realizaciju ujedinjenja Albanaca i stvaranja Velike Albanije.
Istovremeno, Vjosa Osmani tvrdi da je „uzajamno priznanje Kosova i Srbije jedini put ka postizanju mira“. Verujete li da će napadi na Srbe tada zaista prestati?
– Čak i kada bi Beograd zvanično priznao Kosovo i kada bi sve instance srpskog društva potpisale i priznale nezavisnost Kosova mira ne bi bilo, i sigurnosti za kosovske Srbe ne bi bilo. Kosovski Srbi su taoci rata i mira. Priroda ovog sukoba se ne može umiriti potpisivanjem papira i kapitulacijom Srbije. Jedina mogućnost za mir je rečenica kosovskih Srba: „Ostavite nas na miru!“ Potrebno je ostaviti dva sveta, srpski i albanski, da unutar sebe razvijaju demokratiju i potencijale. Samo tako postoji mogućnost da se dve strane sretnu u budućnosti kao građani i zajednica kojima je tuđa sloboda jednako važna kao svoja, lična i kolektivna.
Čini se da mnoge poteze vlasti u Prištini podjednako kritikuju i zapadni zvaničnici i opozicione partije, ali da oni ipak teraju po svome. Kako je to moguće?
– Projekat Kosovo je prema procenama onih koji su ga napisali i sproveli u završnoj fazi. Ostaje još da se napiše hvalospev o njegovoj uspešnosti. Problem je što na tu „uspešnu priču“ Beograd mora da stavi potpis. Sve ostalo, uključujući i međualbanska trvenja, i svađe samo su deo modaliteta koji treba da dovede do konačnog rešenja i srpskog poraza. Međunarodna zajednica neprestano ponavlja i Kurtiju i Vjosi Osmani i svima na Kosovu: „Mi bolje od vas znamo šta vam treba!“
Svakodnevni rat
Krajem prošle godine činilo se da je prostor Kosova najbliži ratu od 1999. godine. Koliko je ratni epilog realan?
– Nije ovde rat potreban, jer sukob niskog intenziteta traje dve decenije. Atmosfera straha i rata zaledi kompletan život – zar Pogrom 17. marta 2004. nije bio jedan dvodnevni rat, zar nismo svesni da je u doba mira i pod zaštitom stranaca taj rat zauvek uništio neke živote, crkve, gradove i sela…
Narodno jevanđelje
Teško ćete naći političara u Srbiji, a da mu „Kosovo nije prva briga“, a „jedinstvo preče od hleba“. Onda u Skupštini Srbije vidimo nešto sasvim drugo. Vladika Sergije kaže da je ta nesloga „srpski usud“?
– Što se Srba i srpske politike tiče, Kosovo je kao lek: ako ga ne uzimate u potrebnim dozama nestaćete; ako ga konzumirate u prevelikim količinama nestaćete! Kosovo je ravnoteža u kojoj su kroz borbu i pravoslavlje pomirene sve naše suprotnosti, ono je naše narodno jevanđelje.
Poruka dijaspori
Koja je vaša poruka iz Gračanice, Srbima u rasejanju?
– Kosovo je najveći mozaik i ostvarenje srpske civilizacije, probajte da u njemu nađete jednu vašu kockicu. Osvestite je kulturno, duhovno i državno – sagledajte njenu vrednost i svetost; stavite je u život i pustite da vas čuva i štiti. Sa njom ćete na Menhetnu biti građani sveta, samosvojni i svesni da u tom svetu imate svoje lice i doprinos svetskoj civilizaciji. Ta mala kockica je lični kosovski zavet koji će vam dati sigurnost i vezu od rudnika na Aljasci do upravne zgrade u Parizu.
Kultura je sloboda
Šta je sa savremenim stvaranjem, kada već pominjete važna mesta iz prošlosti?
– Naša književnost, slikarstvo, pozorište na Kosovu i Metohiji su bolji i razvijeniji nego u Nišu, Užicu, a u nekim segmentima, ima ostvarenja koja nadmašuju i Novi Sad. Kultura je naša istinska sloboda i mesto gde se borba i pritisak pretvaraju u kreaciju, po onoj Njegoševoj da „udar nađe iskru u kamenu“.
Poređenja sa Ukrajinom
Stalnim upiranjem prstom u Srbiju, Aljbin Kurti na svaki način pokušava da uporedi događaje oko Kosova sa onima u Ukrajini. Hoće li mu u tome uspeti?
– Kosovski presedan, sui generis, jedinstven slučaj dao je svoje krvave rezultate u Ukrajini. Da li bi bilo Krima da mu nije prethodilo Kosovo? Sad je nažalost kasno za milione nesrećnih ljudi, kao što je bilo kasno za nas, i za Srbe i Albance onog trenutka kad nas je pogodila prva bomba 1999.
Paradoks
Na koji način bi formiranje Zajednice srpskih opština pomoglo Srbima na Kosovu?
– Deceniju govorimo o Zajednici srpskih opština, a nikome nije jasno ni šta je ona, ni šta treba da dobiju oni kojima je uzeto sve. Paradoks kosovskih Srba je u tome što se od njih traži i ono što nemaju, traži se pristanak na tuđu slobodu. U Zajednici možemo izgubiti dva poslednja segmenta naše sigurnosti – to su zdravstvo i prosveta.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
