Uoči održavanja Minhenske bezbednosne konferencije, koja će biti održana 14. februara, objavljen je izveštaj „Minhenski izveštaj o bezbednosti 2020 – nestanak Zapada“ u kojem je Rusiji posvećen poseban deo, ali je centralna tema zapravo Zapad, tačnije njegovo nestajanje i – ko je kriv za to.
Suština problema je sadržana u samom nazivu izveštaja „Nestanak Zapada“ (Westlessness), koji je prvi takav dokument direktno posvećen nevoljno prihvaćenoj stvarnosti od strane evropsko-američkih stručnjaka, ocenjuje Viktor Marahovski u autorskom članku za RIA Novosti.
On tvrdi da svet sve više potiskuje Zapad i bezobrazno živi bez njega, a što je još gore, sam Zapad takođe „postaje sve manje zapadnim“. Sve to je veoma loše, jer dovodi do nestabilnosti, nepredvidljivosti, odstupanja od demokratskih vrednosti i bezbroj drugih nesreća.
Ko to pomaže Putinu da „rasparča“ Zapad
Autori izveštaja, u stvari, oplakuju svet, koji je ostao bez dobronamernog bombardovanja Zapada, te navode primere zajedničkog delovanja sirijskih i ruskih snaga u Siriji, pa zatim skorašnje prve zajedničke mornaričke vežbe Rusije, Kine i Irana u Indijskom okeanu i Omanskom zalivu. Istovremeno navode i da Turska i Rusija deluju sve odlučnije u Libiji, dok nestabilnost u toj zemlji sve više utiče na Evropu.
Što se tiče Rusije, ovde izveštaj prati koncepciju koja je nastala u kolektivnom umu zapadne stručne zajednice u poslednjih pet godina i koja je zasnovana na beznađu.
Sa jedne strane, navodi Muharovski, razlog tome je što je Zapad bio ubeđen da je Rusija slaba, beznačajna i rastrzana sankcijama i da je pitanje vremena kada će se raspasti. Sa druge, svi su videli da razorena Rusija uporno diše, pa da se čak i razvija, da se ne raspada i da ne klizi u haos, već se zalaže za zaštitu država koje su predviđene za likvidaciju i — uspeva u tome.
Zbog svega navedenog, bio je potreban hitan kompromis kako bi koncepcija koliko-toliko odgovarala realnosti.
Pad i uspon Rusije
Kao rezultat toga pojavilo se novo viđenje Rusije, pa se tokom 2018. godine ona opisuje kao veoma slaba zemlja sa mnogo užasnih problema, od kojih je svaki može dokrajčiti. Ipak, na čelu te veoma slabe Rusije stoji vrlo uspešan taktičar Vladimir Putin (a nikad strateg u tim redovnim izveštajima), kom povremeno polazi za rukom da ostvari „kratkoročne uspehe“ i „efemerni efekat“, stvarajući tako Potemkinovu fasadu pobede.
Tako je i tokom 2019. godine, igrajući sa slabim kartama, Rusija odnela nekoliko diplomatskih pobeda. Bez obzira na odsustvo promena u spoljnoj politici Kremlja, Rusija je ponovo primljena u Parlamentarnu skupštinu Saveta Evrope, a Turska je kao članica NATO-a kupila ruski protivraketni sistem S-400, dok je Moskva potvrdila da je uticajna sila na Bliskom istoku. Kao najvažniji momenat se izdvaja poziv francuskog predsednika Emanuela Makrona da Evropa ponovo razmotri svoje odnose sa Rusijom.
Međutim, pored čitavog spiska pobeda Rusije, u izveštaju se navode i njene slabosti, među kojima se pominju najveće demonstracije protiv Putina koje su u poslednjih osam godina održane u Moskvi (organizovane 2019. godine), zatim porast procenta mladih koji razmišlja o odlasku iz države, kao i pad poverenja omladine u predsednika Putina (koje iznosi svega 55 odsto, kako se navodi), ali i neravnopravno partnerstvo Rusije i Kine zbog jačanja kineskog uticaja na Dalekom istoku.
Kada je reč o 2020. godini, na pragu proleća u Rusiji je došlo do smene Vlade, u toku je sprovođenje velikih nacionalnih projekata, a u pripremi su i izmene Ustava. Na osnovu svega pomenutog, može se reći da se ono najzanimljivije u ovom minhenskom izveštaju — ne odnosi na Rusiju.
Uzroci nestanka Zapada
Najinteresantniji deo izveštaja su uzroci tog „nestanka Zapada“, na koji se žale autori dokumenta, navodi Marahovski.
Reč je o razumevanju podele Zapada na dve frakcije, koje su nepomirljive. Za jednu kojoj pripadaju „desničarski hrišćanski populisti“ Zapad predstavlja skup religioznih, kulturnih i nacionalnih tradicija, koji uništavaju svakojaki stranci, pripadnici drugih vera i nosioci principijelno drugačijih kulturnih matrica na kojima se bogati liberalna elita.
Za drugu, „liberalnu“ frakciju, Zapad je oličenje svega što je privrženo principima liberalne demokratije i upravo ga urušavaju desničarski populisti, kojima je cilj da ga pretvore u divlji, neliberalni, ksenofobni i religiozno-mračni spoljni svet.
Marahovski navodi i da tome svemu „Putinova Rusija“, naravno, doprinosi na sve moguće načine, ali da isto tako ništa ne bi mogla da postigne bez saučesnika unutar samog Zapada.
Važno je istaći da su obe strane bezuslovno u pravu, jer Zapad počiva i na hrišćanskim principima, i na principima liberalne ideologije.
„Danas smo svedoci sukobljavanja ove dve organske sastavne celine Zapada, koje se međusobno isključuju, jer liberalizam zastupa individuu koja se bori protiv religije, tradicije, pa čak i najosnovnije demokratije u kojoj preovladava volja većine. Tradicija i demokratija su pak, sa druge strane, uporne u pokušajima da uguše liberalizam, koji manjinama omogućava političke privilegije“, ocenjuje Marahovski.
Ono što je ovde za čuđenje jeste to što suprotstavljeni tabori nikako nisu u stanju da se zagledaju u svoje protivnike i priznaju: „Zapad, to smo svi mi“. Naprotiv, sve se jače ustremljuju jedan na drugog, iako ih to, očigledno, slabi.
Na kraju se samo može poželeti uspeh obema stranama, jer, kako god čudno zvučalo, svet bez Zapada je daleko manje krvavije i mnogo bezbednije mesto od onog u kojem je Zapad aktivno prisustvovao i delovao, zaključuje autor članka.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
