Klali su me što sam Srbin

OSETIO SAM BOL NA VRATU: Mile Dragić pokazuje ožiljak

Dok se javnost u Hrvatskoj i Srbiji isključivo bavi dešavanjima i zverstvima tokom rata u vojnom zatvoru Lora kod Splita, dotle su potpuno izvan medijske pažnje događaji u Zadru iz 1991. godine kada je u samo nekoliko dana pohapšeno stotinak viđenijih Srba koji su oko mesec dana proveli u lokalnom zatvoru i privatnim kućama pretvorenim u mučilišta.
 

O ovim događajima Hrvatska ćuti, a zatočeni Srbi razasuti na sve četiri strane sveta i dalje su u strahu i pokušavaju da sve zaborave.
 

Jedan od preživelih iz tog pakla je 66-godišnji Mile Dragić, rodom iz Kašića kod Zadra, koji poslednjih devet godina živi sa porodicom u Pertu, u Australiji. Dragić se u potresnoj ispovesti za "Vesti" priseća tih dana kada je maltretiran, tučen i na kraju – preklan.
 

– U zatvoru u Zadru sam proveo ukupno 29 dana. Ne znam da li je bilo gore danju ili noću. Međutim, imao sam sreće što nisam završio u nekoj kući. U odnosu na te mučenike, nama u zatvoru je bilo kao u hotelu – priča Dragić, koji je letnje mesece iskoristio da poseti zavičaj i pokuša da obnovi srušenu kuću.
 

– Za nas, Srbe u Zadru i okolini, rat nije počeo 1991, već 1988. godine i velika je tragedija što niko od nas to ne želi javno da prizna. Još tada nismo smeli slobodno da se krećemo, doživljavali smo najrazličitija maltretiranja, a kamioni s robom za pijacu su bacani u more. Ili nas je sramota, ili se plašimo da to kažemo, kao što nas je strah da kažemo da smo Srbi. Ali, ako se toga plašimo u Hrvatskoj, zašto se toga plašimo u Australiji, Americi ili u Beogradu? – priča Dragić.

Do rata je radio kao profesor u Srednjoj tehničkoj školi. Kaže, imao je trospratnu kuću, rodbinu, prijatelje, ime i prezime.
– Sve sam izgubio. Više nemam ni rodbine ni drugova. Nema više ni potamnelih slika, da barem deca mogu da me vide sa crnom kosom, a ne ovako ćelavog – priča.

Zajedno sa još 63 Srba iz Zadra i okoline uhapšen je 7. oktobra 1991. godine.
– I ja i ostali smo uhapšeni samo zato što smo Srbi. Do dana današnjeg nisam dobio nijedan dokument ili papir zbog čega sam zapravo lišen slobode. Koliko mi je poznato, i u MUP-u Hrvatske se takvo parče papira negde "zagubilo". Mislim da smo svi zapravo imali veliku sreću što nas je već posle par dana popisala komisija Međunarodnog Crvenog krsta jer su u tom trenutku Hrvati bili potpuni gospodari naših života – priča naš sagovornik.
 

Dragić je uhapšen dok je čekao suprugu Nadu, koja je radila kao glavna sestra na hirurgiji zadarske bolnice.
– Sačekalo me je 15-ak policajaca, a kasnije su pokušali da me optuže da sam snajperista. Verujem da je i njima to bilo smešno, posebno da sam srbo-četnik, a žena mi je Hrvatica – priča.
 

U zatvoru je bio smešten u ćeliju sa još trojicom pritvorenih Srba. Bez struje, vode i sa onoliko hrane koliko im stražari udele.
– Jedan od rituala prilikom podele hrane bio je da pljunu u nju. Ali navikne se živ čovek na sve, pa i na to. Uostalom, svi smo bili zadovoljni što nam je glava na ramenima. To je tek manji deo zlostavljanja koje je proživeo i za koje će imati dokaz dok je živ – rez ispod brade – od uva do uva. Zaradio ga je jedne noći kada je na pitanje stražara ko želi ćebe i žilet da se obrije – podigao ruku.
 

– Odjednom su se sjurili na mene i počeli besomučno da me tuku. U jednom trenutku sam osetio oštar bol na vratu. Osećam kako mi nešto toplo curi niz grudi, a njih čujem kako se ludački smeju… Tu scenu je nemoguće opisati.
Dragić kaže da je imao dovoljno sreće jer je odmah došao zatvorski doktor i sprečio da iskrvari. I drugi su bili "talični".
 

– Sećam se da je Nikica Višić, koji je kasnije preminuo, gotovo svako veče dobijao "pumpe". To je bio izraz za 70 udaraca pendrekom po celom telu. Kada bi se vratio sa "tretmana" bio bi crn kao ugalj. U Pertu je nedavno umro moj prijatelj Nenad Drnjak. Upoznali smo se u zatvoru. On je, nažalost, psihički pukao u tom zatvoru i nikada se nije oporavio- priča naš sagovornik.
 

PRAVA U HRVATSKOJ SAMO NA PAPIRU: Ispred srušene kuće   Čovek bez adrese Mile Dragić se smeje i kaže da je za vlasti u Hrvatskoj trenutno "čovek bez adrese". – Mada u Australiji imam i kuću i adresu, u Hrvatskoj pokušavam da obnovim ono što su mi porušili. U Zadru kažu da nema problema, ali da moram negde da prijavim mesto boravka. To ne mogu u kući, jer je srušena, ali ni na adresi sinovca u Kašićima. Na papiru, Hrvatska mi daje sva prava, a u praksi – nijedno! – ogorčen je Dragić.

Grupu od 64 zatvorenih Srba iz Zadra, Hrvati su razmenili 2. novembra 1991. u Pakovu Selu kod itnića. Dragiću su u tom trenutku žena i kćerka Selma bile u Zadru, a sin Srđan u Beogradu – na redovnom odsluženju vojnog roka.
 

– Nisam znao gde ću pre. Uspeo sam da se nakratko iz Knina čujem sa suprugom, a onda sam otišao za Beograd da pronađem sina. Nije mi uspelo. Kad sam se vratio u Kašiće, otac mi je još bio živ, ljubi se sa mnom i pita za mene. Toliko sam se promenio za tih 29 dana da me nije prepoznao.
 

Mile Dragić je posle silnih peripetija uspeo da pronađe sina i da okupi porodicu. Srđan se oženio u Beogradu i tu se i skrasio, a on je sa suprugom otišao u Australiju 2000. godine – za kćerkom i zetom. U međuvremenu je rođeno i četiri unučića. Za Mileta je počeo nov život.
 

– Imam sreće što sam zdrav i što sam lud. U Australiji sada radim više nego što sam ikada u životu radio. Ali i mene, kao i sve naše u tuđini, "ubija" ono osećanje koje nisam primetio ni kod jednog drugog naroda – nostalgija. Vuku nas koreni toliko jako da hoće srce da izčupaju iz grudi.