Kao da smo u NDH!

Predsednik Odbora za zaštitu prava Srba u FBiH u Savezu srpskih udruženja u FBiH Đorđe Radanović ocenjuje u razgovoru za „Vesti“ da se položaj Srba u ovom delu BiH može porediti sa onim za vreme postojanja Nezavisne države Hrvatske, a da novi udar tek sledi jer je započeo postupak zamene zemljišnih knjiga zbog čega je ugrožena imovina više od 130.000 Srba.

Nepravda na delu

Kakav je trenutno položaj Srba u Federaciji BiH?

– Ako izuzmemo fizičko ubijanje, položaj Srba u Federaciji se može meriti sa položajem Srba u NDH. Prema izveštaju Ombudsmana BiH za ljudska prava, trenutno u organima kantona i na nivou Federacije je zaposleno oko 1,5 procenata Srba, a prema Ustavu Federacije treba da ih bude procentualno onoliko koliko ih je bilo 1991, znači minimalno 17,5 odsto. Srbi su narod koji je od strane organa kantona i Federacije označen kao nepoćudan, s neopravdano nametnutom hipotekom agresora. Kako može neko biti agresor na Ilijaš, Vogošću, Drvar ili Grahovo gde je predstavljao većinsko stanovništvo? Kako neko može biti agresor na Sarajevo kad je Sarajevsko polje bilo većinsko srpsko.

Kako to izgleda u praksi?

– Svakodnevni su napadi na objekte Srpske pravoslavne crkve, na kuće povratnika, blokira se obnova infrastrukture, donacije za obnovu kuća bošnjački kantoni dodeljuju Bošnjacima, hrvatski Hrvatima. Bošnjačke i hrvatske stranke uspevaju da na izborima izaberu svoje Srbe u skupštine kantona i parlament Federacije, ti Srbi su uglavnom bili pripadnici bošnjačke Armije BiH ili se samo deklarišu kao Srbi. Dom naroda Federacije BiH se popunjava sa 17 Srba, osim sedam delegata iz Drvara i delimično Goražda, ostali delegati nisu izabrani srpskim glasovima.

Zna li se koliko je Srba u Federaciji BiH?

– Prema popisu iz 1991, na teritoriji Federacije živelo je 541.000 Srba. Prema popisu iz 2013. u Federaciji je živelo 56.550 Srba, a danas, osam godina nakon popisa, Srba u Federaciji nema više od 40.000. Njihov status je pretežak, izuzev ako nisu priklonjeni nekoj bošnjačkoj ili hrvatskoj stranci. U većinski bošnjačkim kantonima se više ne rađaju srpska deca. Velikobošnjačka politika želi da istisne i one Srbe koji su se vratili na područja gde su bili većinski, poput Bosanskog Petrovca.

Pošumljavaju groblje

Gde je najteža situacija?

– U Unsko-sanskom kantonu, a vlada ovog kantona veoma je neprijateljski nastrojena prema Srbima. Prošle godine su za Badnji dan kaznili celu kolonu auta u Bosanskom Petrovcu, a Srbi su obeležavali Badnji dan. Sutradan, na Božić, policija je upadala u srpske kuće tražeći grbove i kape, jer su za njih šubare odlika neprijateljstva mada ih u Petrovcu i Srbi i Bošnjaci nose jer je velika nadmorska visina. Posle su suspendovali dva policajca srpske nacionalnosti koji su takođe obeležavali Badnji dan. Njihovoj policiji je smetala slika sa grbom Srbije pa su napisali kazne za nošenje kokardi. Unsko-sanski kanton brani obeležavanje stradanja Srba za Garavicama gde je u Drugom svetskom ratu ubijeno 12.000 Srba. Oni određuju datum kad se Srbi mogu okupiti na Garavicama. Unsko-sanski kanton je napravio migrantski kamp u srpskom selu pored pravoslavne crkve.

Na koje sve probleme Srbi u Federaciji nailaze?

– Od toga da deca ne mogu da uče ćirilicu u školama, da moraju da uče da je Kosovo nezavisno, do paljenja kuća i fizičkih napada na ljude. Najbolji primer kako se odnose prema povratnicima je slučaj Save Bilanovića iz Busovače, koga su godinama tukli i maltretirali, palili mu štalu, i na kraju prošle godine mu zapalili kuću. Imamo slučaj da javno preduzeće za gazdovanje šumama pošumljava srpsko pravoslavno groblje. Srbi ne mogu dobiti posao u javnoj upravi u Federaciji BiH. Neki kantoni poput Posavskog kantona nemaju nijednog zaposlenog Srbina. Formiraju vlade u kantonima, a u vladi nema nijednog ministra Srbina. Šta bi bilo da Republika Srpska pokuša da formira vladu bez Bošnjaka i Hrvata? Sigurno bi reagovale sve ambasade. Preknjižavanje imovine Srba je posebna tema. Bio bi potreban ceo dan da se opišu svi imovinsko-pravni problemi koje Srbima pravi federalna vlast.

Arapizacija grada

Šta je sporno kada je reč o srpskoj imovini?

– Federacija BiH trenutno vrši postupak zamene i uspostavljanja novih zemljišnih knjiga, ali bez formalnog pozivanja lica koja su upisana kao vlasnici. Nikome ne šalju pozive, nego samo objave javni poziv u Službenom glasniku da se jave osobe koje imaju nekretnine na području konkretne katastarske opštine, i to je to. Masovna je pojava da su ljudi ostajali bez zemlje, a problemi će tek nastati. Imamo podatke da samo u hercegovačkom kantonu ima više od 30.000 Srba upisanih u zemljišne knjige. U Krajini je reč o više od 100.000 Srba koji će se veoma brzo suočiti s ovim problemom. Nedavno smo imali slučaj Riste Lubure čije je šumsko zemljište bukvalno bez ikakvih procedura preknjiženo na Javno preduzeće Sarajevo šume, koje sada seče i koristi tu šumu mada je pre rata bila upisana kao vlasništvo porodice Lubura. Slično se dogodilo i sa zemljištem porodice Alekse Erića u opštini Breza. Ta zemlja je bez njegovog znanja preknjižena u javno dobro da bi se napravio asfaltni put.

Kakav je položaj Srba u Sarajevu?

– U Sarajevu je po popisu 1991. živelo 153.000 Srba – navodim podatak za onaj deo grada koji nije ostao u Republici Srpskoj. U tom delu Sarajeva je pre osam godina popisano 13.000 Srba, a sada ih je između 8.000 i 9.0000. Sarajevo je do rata imalo 152 ulice nazvane po Srbima, a izbrisane su i one koje podsećaju na išta srpsko. U institucijama kantona Sarajevo od oko 800 zaposlenih njih se samo 15 izjasnilo kao Srbi, a to je 1,8 procenata. Golim okom je svakom vidljivo da se dešava arapizacija grada. Natpisi se ispisuju na arapskom jeziku. Institucije javno bez prikrivanja daju prednost islamu u odnosu na druge religije. Za vreme meseca Ramazana opština Stari grad Sarajevo upozori vlasnike objekata da moraju da prilagode svoj rad tome. Nemamo mi ništa protiv Ramazana, ali nemojte kroz državne organe favorizovati nijednu religiju.

Pravo na sećanje

Nedavno ste pokrenuli inicijativu da se u Sarajevu izgradi Memorijalni centar Srbima stradalim u poslednjem ratu?

– Moramo imati spomenik stradanju sarajevskih Srba u prošlom veku. Nakon početka Prvog svetskog rata austrijske vlasti su počele teror i ubijanje Srba. U Drugom svetskom ratu nad Srbima u Sarajevu se desio genocid, kao i u celoj NDH. Srbi koji su ostali da žive u delu Sarajeva koji je kontrolisala Armija BiH od 1992. do 1995, ubijani su, odvođeni na kopanje rovova, nakon kopanja rovova su odvođeni do mesta egzekucije, ili u neki od sarajevskih logora za Srbe. Podaci iz knjige „Knjiga mrtvih Srba Sarajeva 1992-1995“ u izdanju Centra za istraživanje zločina nad srpskim narodom predsednika profesora Milivoja Ivaniševića, 860 Srba se još vodi kao nestalo. Njihova sudbina se ne zna mada je od kraja rata prošlo više od 25 godina. Jedina krivica tih Srba bila je što su živeli na teritoriji pod kontrolom Armije BiH i za njih ne postoji spomenik. Nema spomenika ni za nevine civile srpske nacionalnosti koji su ubijeni snajperima i granatama u delu Sarajeva koji je kontrolisala VRS, na primer Grbavica ili Nedžarići, Vogošća, Ilijaš, Ilidža, Hadžići. Javna je tajna da su sa hotela Bristol snajperisali Grbavicu.

Da li je poznato gde će se taj Memorijal podići. Pominje se naselje Vraca. Zašto baš tamo?

– Na području Vraca je 1981. podignut spomen-kompleks za stradale tokom Drugog svetskog rata. Područje Vraca na ulazu u grad je lokacija koju tražimo. Deo Vraca koji je u Republici Srpskoj. Ne daju nam da se Srbima napravi spomenik u gradu Sarajevu. Tražili smo od gradonačelnika Istočnog Sarajeva da se grad Istočno Sarajevo uključi u ovu aktivnost. U odluci komisije za nacionalne spomenike piše da je „u dva atrija bilo upisano 9.091 ime žrtava fašističkog terora sa nekadašnjeg užeg područja grada Sarajeva“. Tu je najveća mana sadašnjeg spomen-kompleksa na Vracama. Nema popisanih Srba ubijenih i nestalih sa područja Ilidže, Ilijaša, Vogošće, Hadžića, Pala, Trnova…

Ipak, Vrace su na samoj entitetskoj liniji?

– To je tačno. U Republici Srpskoj je 11.200 metara kvadratnih spomen- kompleksa Vraca. Iz centra Sarajeva se putem preko Vraca ide na Trebević i Jahorinu. Srbi moraju podići spomenik nevino ubijenim sunarodnicima. Spomenik mora da se podigne i radi porodica koje još traže kosti svojih najbližih. On treba sa sadrži tekst ko je, odnosno čija je vojska ubijala Srbe u Sarajevu.

Međutim, ova ideja je odmah naišla na oštre reakcije?

– Iznenađen sam zbog toga. Nije mi jasno zašto se želi dizati tenzija oko spomenika nevinim ljudima. Ali to je samo posledica opšteg nepoznavanja šta se dešavalo sa Srbima u Sarajevu. Ili, možda postoji zla namera, možda neko želi da izgradnju spomenika ispolitizuje . Da su organi Federacije dozvolili da se izgrade spomenici na Kazanima u Dobrovoljačkoj ulici ili u Velikom parku mi nikad ne bismo tražili druge lokacije. Argument da će se oštetiti sadašnji spomenik iz osamdesetih ne stoji, jer ništa što je izgrađeno od spomen-kompleksa Vraca se ne nalazi u Republici Srpskoj. Ceo spomenik je na teritoriji Federacije.

Da je nestalo 152.000 ptica…

Koliko se u Sarajevu, ali i Federaciji uopšte zna o stradanju Srba u poslednjem ratu?

– U Federaciji BiH, u njenom javnom prostoru, u govorima političara, u molitvama sveštenika koji dobiju javni prostor, u pisanjima i izveštavanjima novinara, nema mesta za strašno istorijsko stradanje koje se dogodilo Srbima u Sarajevu. Iz Sarajeva je nestalo 152.000 Srba. Da je nestalo 152.000 ptica neko bi se upitao zašto. Ubijanja Srba u Sarajevu su tabu tema. Ubijanja Srba od strane Armije BiH su zamenjena tezom da su Srbe u Sarajevu ubijale odmetnute grupe koje nisu bile pod komandom tadašnjeg bošnjačkog vrha. Sve je okrenuto da su krivi Caco i Ćelo, da to nije bila generalna politika. Ali i oni koji su relativno upućeni i žele da čuju istinu znaju da je postojala prećutna saglasnost i podrška za sve što se dešavalo sa Srbima u Sarajevu. Bošnjačka vlast obračun sa Cacom i Ćelom započinje tek kad su u junu 1993. dve brigade blokirale deo Starog grada, kada su se uplašili da će Caco i Ćelo izvršiti vojni puč i oboriti njihovu civilnu vlast. Zanimljivo da o tome dosta opširno pišu u knjizi „Sarajevska najpoznatija tajna“, knjiga čiji je izdavač nemačka fondacija Fridrih Ebert Stiftung.

Mogu li Srbi promeniti taj stereotip?

– Moramo dati sve od sebe da se u svet probije istina o stravičnoj sudbini Srba u Sarajevu. Primer kako treba raditi je film „Dara iz Jasenovca“. I to je način da se menja i opšti pogled svih na dešavanja u Sarajevu u prošlom veku a naročito u periodu od 1992. do 1995.

Pomoć Beograda i Banjaluke

Koliko Republika Srpska pomaže i koliko je u mogućnosti da olakša život Srbima?

– Republika Srpska i Srbija pomažu finansijski i materijalno koliko mogu. Tu pomoć naročito osećaju i zahvalni su Srbi u Drvaru Grahovu Glamoču i Petrovcu. Ali džaba vi pomognete nekome, date mehanizaciju, popravite kuću i štalu, ako će sutra doći neko i ukrasti mu motokultivator i zapaliti kuću, istući čoveka i za to nikad neće odgovarati. Problem je u potpunoj nesigurnosti koja je stvorena.

Nevolje sa migrantima

Kakva je trenutno situacija kada je reč o migrantskim kampovima koji se nalaze oko srpskih sredina?

– Kada je nastupila pandemija i zabrana okupljanja oni su na brzinu izgradili migrantski kamp na delu zemljišta koje je u vlasništvu grada Bihaća, iako su oko tog placa sve nekretnine u vlasništvu Srba. Na sto metara od tog centra se nalazi pravoslavna Crkva Vaznesenja Gospodnjeg izgrađena pre 120 godina. I sada iz tog kampa migranti izlaze kad hoće i kako hoće, idu prema srpskim selima, prave štetu, otimaju auta upadaju u kuće i štale. Niko tu ne može da živi sa porodicom ako mora svakog dana da misli da li će mu migrant napasti ženu, dete ili upasti u kuću.

Godišnjica „reintegracije“

Ovih meseci se obeležava i godišnjica masovnog egzodusa iz ovih delova Sarajeva koji su Dejtonskim sporazumom pripali Federaciji BiH. Srbi su odnosili čak i svoje grobove…?

– Tim sporazumom je dogovoreno da se opštine Ilijaš, Ilidža, Vogošća, Hadžići, naselja Grbavica, Nedžarići pripoje Federaciji. Alija Izetbegović je tada izjavio da u ovim delovima grada mogu ostati oni koji nisu okrvavili ruke i nisu učestvovali u „pobuni“. Šta to znači? Da mogu ostati žene i deca, a muškarci ne mogu? Prva opština koja je prešla u nadležnost Federacije je Vogošća. Tada ministar MUP-a Avdo Hebib nije mogao da garantuje bezbednost srpskom predsedniku opštine Vogošća, naredio je da odmah ide iz Vogošće, šta su onda mogli očekivati obični mali Srbi koji bi možda ostali u Vogošći, Ilidži, Ilijašu, Hadžićima, Grbavici, Vracu. A Vogošća je bila prva opština koja je 22. februara 1996. godine prešla u sastav Federacije. Poruka Hebiba iz Vogošće brzo se proširila među Srbima u Ilijašu, Hadžićima, na Ilidži, i ostalim naseljima gde je trebalo da se desi „reintegracija“. Takva „reintegracija“ je za cilj imala da se otera srpsko stanovništvo. Ta „reintegracija“ je zaslužna zašto Srbi nisu ostali u Sarajevu. Nažalost, bošnjački političari su uvek mudro predstavnicima diplomatskih misija montirali priču da su se Srbi organizovali da idu iz Sarajeva. Srbi se jesu organizovali da idu onda kad su im Bošnjaci rekli da moraju da idu. Ako je ministar MUP-a naredio srpskom predsedniku opštine da mora odmah da ide iz Vogošće, pametnom ne treba puno da shvati šta je bio cilj Bošnjaka. Nakon što je ministar policije iz Vogošće oterao predsednika opštine srpske nacionalnosti, šta su od njega i njegove policije mogli očekivati Srbi u Ilijašu za sedam dana, 29. februara 1996. ili u Hadžićima 6. marta 1996, na Ilidži 12. marta 1996. godine. Tako su Srbi mogli ostati u Sarajevu, možda jedino srpske žene i deca jer je Alija Izetbegović rekao da mogu ostati oni koji nisu okrvavili ruke i nisu učestvovali u „pobuni“.