Baraka 35 je i očev spomenik

Penzionisanog diplomiranog inženjera Petra Miloradovića (81), predsednika udruženja Baraka 35 iz Osnabrika, upoznali smo pre pet godina na godišnjoj skupštini Organizacije za održavanje ratnih spomenika Donje Saksonije koja je održana u Hanoveru.

Ove godine ponovo smo ga sreli tokom pripremanja izložbe o oficirskom logoru Oflag VI-C u Osnabriku. U tom logoru isključivo za zarobljene oficire Drugi svetski rat provelo je i 6.000 jugoslovenskih oficira, a izložba povodom 80-godišnjice dolaska prvih zarobljenika planirana je za maj ove godine. Grupa volontera koja je angažovana oko udruženja Baraka 35 planira da od jedine prestale zgrade iz logora Oflag VI-C napravi kulturno-istorijski centar, a zatim i muzej. Miloradović je u udruženju jedan od najaktivnijih između ostalog jer je i njegov otac Aleksandar boravio u tom logoru.

– Godinama sam bio aktivan član Srpske crkvene opštine Sveti Đorđe u Osnabriku. Bio sam učesnik planiranja i gradnje Crkvenog doma, a kao član Predsedništva često sam Crkvenu opštinu zastupao u raznim zvaničnim prilikama. Posle 2010. aktivnosti u crkvi sam sveo na manju meru da bih se više posvetio porodici. Potom sam se učlanio u udruženje Baraka 35 u kome sam pre nekoliko godina postao i predsednik – navodi Petar Miloradović kome je veoma stalo da od jedine preostale barake logora u Osnabriku napravi kulturni centar s muzejom jer bi to, kako kaže, na neki način bio spomenik i njegovom ocu.

Odrastanje u Pančevu

On svoju životnu priču počinje podatkom da su se njegovi preci iz Hercegovine u Vojvodinu doselili za vreme Austrougarske u 17 veku.

– Moj pradeda Aca je pravio ribarske čizme i obuću, a pošto se posao uspešno razvijao, deda Pera je kao naslednik u radionici u Pančevu već imao 25 zaposlenih. Kasnije je kupio zemlju i ciglanu, bio i glavni akcionar u Nacionalnoj banci Srbije. Mađarske vlasti su ga često hapsile jer se zalagao za prava srpskog naroda i slobodu štampe. Crkvi koja se tada u Pančevu gradila poklonio je tri zvona. Kasnije je finansirao i vladu svog prijatelja Nikole Pašića. Za vreme ekonomske krize u prvoj polovini tridesetih prošlog veka banka je bankrotirala, a 1936. i deda Pera je umro. Zakonska naslednica bila je baba Mara, ali je poslovima rukovodio moj otac Aleksandar (1908-1999), tada novopečeni diplomirani švajcarski bankar – kazuje Miloradović.

Navodi da su poslovi išli dobro i pored propasti banke.

– Pošto je imao ciglanu, otac je osnovao građevinsku firmu i na vlastitoj zemlji do početka Drugog svetskog rata podigao 15 vila po narudžbi kupaca. Ciglu je sam pravio pa je građevinski posao bio veoma isplativ. Otac je kupio nekoliko salaša (Brestovsc, Pustara), a obradive površine povećane su i isušivanjem velike močvare između Pančeva i Beograda. Zemlja je bila državna, ali je uzeta u zakup od grada Beograda, koji je kasnije postao glavni kupac poljoprivrednih poizvoda naše firme. Za vreme nemačke okupacije otac je kao rezervni oficir bio mobilisan, ali je brzo demobilisan jer je kraljeva vojska za dve nedelje kapitulirala. Tata se vratio civilnom poslu – seća se Petar i posle dubokog uzdaha nastavlja.

Oproštaj na stanici

– Odmah posle okupacije sve je pošlo naopako. Firme su mogle da rade, ali su morale da proizvode samo ono što okupatorske vlasti odrede. Zbog očevog neslaganja s takvim načinom poslovanja Nemci su naše poljoprivredno zemljište i preduzeće predali vojnoj radnoj organizaciji koju su nacisti koristili za sebe (TODT), a mi smo morali da živimo s onim što joj je ostalo. Međutim, pravo lice okupatori su pokazali tek u slučaju ubistva jednog nemačkog vojnika u Pančevu. Za njega je javno obešeno 16 naših uglednih građana, koje su radi zastrašivanja jedno vreme ostavili da vise. U gradu je zavladao strah, a kad je u narodu počelo da se šuška da se u manastiru Vojlovica nalaze i privedeni patrijarh Gavrilo i vladika Nikolaj Velimirović, strah je postao još veći – nastavlja Petar.

Kad je jedne mračne noći na vrata kuće Miloradovića zakucao prestrašeni monah, Petrov otac, iako je to bilo po život opasno, manastiru je doturio traženu hranu i lekove. Patrijarh i vladika su nekoliko dana kasnije transportovani dalje.

– Otac je uskoro, da li zbog pomaganja vladici i patrijarhu ili odbijanja da potpiše ugovor, uhapšen i odveden u Veliki Bečkerek (Zrenjanin), gde je saslušavan i mučen, a zatim prebačen u „kasarnu smrti“ na Banjici, u Beogradu gde je 5. oktobra 1943. osuđen na smrt streljanjem. Da ne bude streljan, spasla ga je samo oficirska uniforma. Postao je zarobljenik i kao i mnogi dugi bio često premeštan iz logora u logor. Njegova poslednja stanica bio je Osnabrik – kazuje Petar vraćajući film sećanja na detinjstvo u Pančevu.

Bio je mali, ali se seća kompozicije crvenih teretnih vagona na jednoj perifernoj beogradskoj stanici na koju su došli da isprate oca.

– Nismo ni slutili da će naše sledeće viđenje uslediti tek posle 12 godina, ali kako se situacija razvijala i to je bilo dobro jer se mnogi nikada više nisu ponovo sreli – seća se Petar koji je u Nemačku stigao krajem 1954.

Put u Nemačku

Između Nemačke i Jugoslavije 1950. potpisan je međudržavni ugovor o spajanju porodice.

– Moja majka Milesa (1914-1999) je to iskoristila i ona, sestra Vera i ja smo krajem 1954. stigli u Osnabrik gde je otac bio zaposlen u službi engleske vojske, koja je pod kontrolom držala pokrajinu Donju Saksoniju. Mnogi zarobljenici su se posle rata vratili u Jugoslaviju, ali su mnogi i ostali u Nemačkoj, ili su otišli u Ameriku. Moj otac u Jugoslaviju se nije vratio jer je naša imovina bila nacionalizovana a on kao „buržuj“ , kako su komunisti zvali privrednike, nije prihvatao njihov način organizovanja privrede. Sve naše bilo je nacionalizovano, pa je otac procenio da će novi život lakše organizovati u Nemačkoj, koju su pod kontolom držali pobednici u ratu, Engleska, Sovjetski Savez i Amerika – priča predsednik udruženja Baraka 35 iz Osnabrika.

Na Svetog Nikolu 1954. došli su kao iseljenici vozom do Dortmunda.

– Osećaj prilikom susreta posle toliko godina ne mogu da opišem. Radost se mešala s pričom doživljaja tokom puta i gužvom na stanici. Do Osnabrika smo nastavili automobilom. Jedna kućica u šumi, u bavarskom stilu, postala je naš dom. Nažalost, u toj kućici nismo bili sami. Skromne postorije s nama je delila jedna nemačka porodica. Klozet je bio u dvorištu, a bunar iza kuće. Iz komforne kuće sad u ovo. Bila je to prilična promena, ali nove okolnosti i radoznala deca iz komšiluka budile su našu radoznalost. Bili smo očarani kad smo u gradu videli raskošnu božićnu okićenost. Sve su zgrade bile ukrašene svetlećim lancima, a izlozi puni lepih stvari. Raj za gledanje posle pančevačke realnosti.

Kako Petar naglašava, život u Nemačkoj u to vreme nikome nije bio „med i mleko“, ali ističe da je njegov otac zalaganjem i radom ipak uspeo da decu školuje i porodici obezbedi solidnu egzistenciju.

Inženjer voli da slika

– U Osnabriku sam završio gimnaziju i 1963. maturirao. Ja sam išao u mušku, a sestra u žensku gimnaziju. Mešana je postala tek u šezdesetim godinama. Školarina je plaćana. Nisam imao utisak da me nastavnici kao stranca zapostavljaju, mada sam kod dva nastavnika imao utisak da sam lošije ocenjivan nego moje kolege. Posle gimnazije, po očevom predlogu, upisao sam Tehnološki fakultet, smer za preradu sirovina od zemlje i kamena za porculan, staklo i keramiku, a završio sam 1970. Dve godine kasnije Silvija, lepa mlada učiteljica i ja smo se venčali, a danas smo roditelji troje uspešne dece. Aleksandar (47) je magistar istorije i radi u Bonu, Konstantin (43) je trgovac, specijalizovan za auto-industriju, i 10 godima je šef nabavne službe kod jedne firme koja proizvodi hladnjače za transport. Ilijana je diplomirana glumica i živi kao slobodni umetnik. Konstantin nam je podario i dva unuka – Fabijana (20) i Frederika (14).

Miloradović je kao diplomirani inženjer radio uglavnom na rukovodećim i savetničkim radnim mestima, a kao realizator projekata često je boravio u Siriji, Alžiru, Egiptu i nekoliko evropskih zemalja. Radni vek je proveo u više nemačkih firmi, a od 2002. je penzioner. Sa suprugom Silvijom živi u sopstvenoj kući u Bisendorfu kod Osnabrika. Leta najčešće provode u Španiji gde imaju kuću, a često putuju i u Srbiju i na Crnogorsko primorje. Uvek je bio društveno aktivan, kako u nemačkim, tako i u srpskim organizacijama i institucijama, a posle odlaska u penziju više vremena posvećuje i svom hobiju – slikarstvu.

Iz vojske u trgovce

Odluku njegovog oca da ostane u Nemačkoj pospešilo je i formiranje engleske službe za bezbednost MSO u kojoj je dobio posao na obezbeđivanju objekata. Radio je u Osnabriku, Braunšvajgu, Hanoveru i više drugih manjih mesta, a njegova poslednja MSO stanica bio je Osnabrik.

– Sit vojničkog života, moj otac je 1958. prešao u privredu, u kojoj je ostao do penzije, koju je zaradio u jednoj manjoj firmi kao prodavac mašina za obradu keramike – kazuje Petar.

Detinjstvo

– Moje detinjstvo počelo je bezbrižno u okrilju velike porodice Miloradović, ali sam odrastao bez oca, a to nije bilo lako. Dobro se sećam kad je majka dobijala pisma iz Nemačke. Ona je uglavnom govorila da je tata dobro i da je u Striju, a nešto kasnije u Berkenbrigu u Poljskoj. Zatim pisma su počela da dolaze iz Nemačke, iz Osnabrika, Mindena, Hanovera, Braunšvajga pa ponovo iz Osnabrika. Život iza bodljikave žice nisam mogao da predočim jer to nikada nisam video. Imanje su nam za vreme rata oduzeli okupatori, a posle rata komunisti. Moj otac je imao četiri brata i pet sestara. Nije nam bilo lako, ali smo držali jedni drugih. Majka se uz pomoć baba Mare borila za egzistenciju, a kao „bivša buržujka“ teško je na kraj izlazila s novim vlastima – seća se Miloradović koji od svoje trinaeste godine živi u Nemačkoj.

Blagoslov vladike Nikolaja

Srpski oficiri i generali koji su oslobođenje dočekali u logoru u Osnabriku, ali i drugi zarobljenici koji su ostali u Nemačkoj, u Osnabriku su osnovali srpsku crkvenu parohiju i srpsko groblje. Posle rata, 1945.logor su posetili kralj Petar II i vladika Nikolaj Velimirović.

-Tom prilikom vladika Velimirović mom ocu je dao vizitkartu s blagoslovom. Tu kartu još čuvam jer verujem da je to bio njegov znak zahvalnosti mom ocu za hranu i lekove u vreme njegovog zatočeništva u manastiru Vojlovica.