Nakon našeg nedavnog apela dobrim ljudima širom sveta da pomognu usamljenim, siromašnim i teško bolesnim bakama Stani Minić iz Dragočeva na Rogozni i Kati Bašić iz Svilanova na Goliji, ali i drugim nemoćnim i od svih zaboravljenim starcima u ovom kraju, našem saradniku i poznatom humanitarcu Hidu Muratoviću, koji se takođe pridružio ovom apelu, javilo se više dobrotvora zainteresovanih da pomognu u zbrinjavanju nemoćnih starica, neki su odmah poslali i prvu pomoć.
O donacijama pristiglim baka Stani Minić pisali smo protekle nedelje, u međuvremenu, delimično je zbrinuta i Kata Bašić koja se, nakon moždanog udara i više dana provedenih u novopazarskoj bolnici, vratila u svoj ubogi dom na periferiji zabitog Svilanova na Goliji.
– Hvala lekarima što su me spasli, mislila sam da je kraj. I Bog me je ovoga puta pogledao, možda bi bilo i bolje da sam „otišla“ i da se više ne mučim u samoći, bedi i boleštini – priča starica.
U njenom oronulom kućerku prekrivenom odavno trulim crepom, sa zemljanim podom i ispucalih zidova nije imao ko da sačeka, niti da joj teško bolesnoj pruži čašu vode.
– Navikla sam na samoću i sirotinju, povremeno me posete i komšije iz susednih sela, donesu mi hleb i mleko, ponekad i lekove… Da njih nije umrla bih u ovoj pustinji, a da niko ne bi ni znao da sam ispustila dušu. Tako ću verujem i završiti jednoga dana – jada se starica i raduje što joj je stigla pomoć iz Nemačke i Austrije.
Naš anonimni čitalac iz Berlina poslao joj je 150 evra da kupi namirnice i lekove koje joj je u Svilanovo dopremio Hido Muratović. On joj je izmirio dug za struju (50 evra) i uručio još 50 evra, prilog dobrotvora Jovana L. iz Austrije.
– Mnogo sam se obradovala namirnicama i lekovima. U bolnici su mi rekli da sam imala mnogo sreće savetujući me da se lepo hranim, da se čuvam prehlade i da redovno uzimam prepisanu terapiju. Teško je to kad si nemoćan i kad u hladnoj kući nemaš nikakav ogrev, a u zalihi ni kilogram brašna. Hvala Bogu da je stigla ova pomoć. Bar jedno vreme neću gladovati i imaću za lekove, a neće mi isključiti ni struju, dobri Bog neka čuva sve moje dobrotvore – poručuje ova starica sa Golije.
I starina Dušimir Vuksanović iz zabitog sela Pačevina na Goliji godinama živi sam, nema nikog svog i tri puta je preživeo moždane udare. I njega u životu drže dobre komšije iz susednih sela i naši čitaoci, posebno iz Australije, koji mu povremeno šalju vredne donacije. Ipak, ovog puta Dušimiru je radost stigla iz Luksemburga od jedne porodice rodom iz okoline Kosovske Mitrovice (prezime poznato Redakciji), koja mu je poslala paket sa najosnovnijim namirnicama, odećom, sredstvima za higijenu i pismom podrške u kome je bio i „specijalni poklon“ od 50 evra.
– Hvala Bogu, dobro sam, s obzirom na mojih 85 godina, oronulo zdravlje i bedu u kojoj živim. To je najvažnije, jer sam zahvaljujući „Vestima“ i našoj dijaspori trenutno solidno zbrinut. Imam lekove i namirnice, drugo mi ne treba. Hvala mnogo, našoj dijaspori koja mi pomaže duže od decenije – ističe ovaj starina.
Neka vas Bog čuva!
Donaciju od 100 švajcarskih franaka, koju je poslala familija Radovanović iz Ciriha, dobila je i porodica Slobodana Bandovića iz sela Gradac na Pešteru, a namenjena je lečenju njegovog sina Radiše koji ima probleme sa govorom i često mora da posećuje logopede u Sjenici i Novom Pazaru. To porodicu Bandović, koja živi od Slobodanovog nadničenja, pomoći narodne kuhinje u Sjenici i povremenih donacija dobrih ljudi, mnogo košta.
– Napreduje Radiša, daće bog da na jesen pođe u školu. Da nije bilo pomoći čitalaca „Vesti“, koji su nam omogućili da Radišu odvedemo na preglede i lečenje u Beogradu, a i u gradnji kuće, Radiša ne bi mogao da se leči i verovatno nikada ne bi progovorio. Hvala beskrajno dobrotvorima iz Švajcarske, Bog neka ih čuva i sreća prati – naglašava Slobodan.
Deca najveće bogatstvo
U maju prošle godine Slobodan i Stanka dobili su i četvrto dete, sada jednogodišnju ćerku Milicu.
– Ništa u životu nismo imali, samo muku i patnju, ali Bog nas je pogledao i podario nam četvoro dece. Stefan, Radiša, Petar i Milica su naše najveće bogatstvo i naša nada – naglašava Stanka Bandović.
