Junake ne da zaboravu

Vreme je pokazalo da smo mnogo izgubili ne poštujući našu prošlost i velika dela ponosnih predaka, onih koji su se junački borili da Srbija opstane i da se srpski rod ne zatre. Tako u drugom, dopunjenom izdanju, knjige „Za otadžbinu pali nepobeđeni“ piše autor Cvetin Milun Vasić, Gornjobadanjac koji već decenijama ima adresu u Bogatiću, ali nije zaboravio zavičaj i odužuje mu se i sa 80 životnih leta. Knjigu je predstavio u Biblioteci Vukovog zavičaja, a ljubav prema Jadru naterala ga je, kako kaže, da dopuni knjigu podacima koje je našao tri godine posle prvog izdanja. On je među korice stavio imena oko četiri hiljade Jadrana palih u odbrani otadžbine tokom ratova od 1912. do 1918, a zabeležena su i stradanja tokom tih teških vremena. Ističe da su u knjizi sva imena postradalih i da u dostupnim arhivama ne može više da se nađe nijedno novo.

– Sve što je zvanično dostupno u ovoj je knjizi, imena 4.000 nastradalih Jadrana od 1912. do 1918. Nema jedino tek rođene dece koja nisu bila ni popisana, izginulih u bežaniji, kao ni umrlih od tifusa i ostalih bolesti koje je doneo rat. Umrle od tih bolesti možemo podvesti pod civilne žrtve rata. Nažalost, koliko je Jadrana stvarno izginulo nikada se neće saznati. U dopunjenom izdanju je 600 imena iz grnčarske opštine koja je obuhvatala Grnčaru, Kozjak, Lipnički Šor, Lipnicu i Runjane, a morao sam da objavim drugo izdanje i zbog vojničkog groblja u Gornjoj Badanji. Pod debelim slojem trave i našeg zaborava u školskom dvorištu, bez ikakvog obeležja, počivalo je 18 junaka poginulih pred kraj Cerske bitke, a među njima je bio i Voja Garašanin. To su vojnici Trećeg pešadijskog puka Moravske divizije kojima je tek 2017. podignuto novo spomen-obeležje. Kažu da vojnik umire tek kada ga zaborave, ako je to tačno, oživeo sam tih 18 junaka da potomci znaju gde im je večna kuća – kaže Vasić i navodi da bi bila velika šteta da sa imena toliko ljudi nije sklonjen veo zaborava.

On je u knjizi sakupio i brojne priče, sećanja starih ratnika kojima je u detinjstvu i mladosti bio okružen, a rastao je sa bližih i daljih devet dedova ratnika, od kojih su šestorica bili solunci. Pre više decenija je pribeležio njihova kazivanja, a onda započeo krajem prošlog veka intezivno prikupljanje spiskova izginulih ratnika i civilnih žrtava.

– Te vojnike iz Prvog svetskog rata niko nije hteo da sluša, oni su međusobno evocirali uspomene na te dane, a ja sam počeo da zapisujem šta govore i milsim da je na onaj svet svaki od njih poneo jednu lepu knjigu svedočenja koja nisu sačuvana – kazao je Vasić koji podseća na verovanje da se pojavi zvezda kad vojnik pogine, i da je zato nad Jadrom nebo prepuno zvezda.

Putokaz do slobode

Na stogodišnjicu Cerske bitke, prve savezničke pobede u Velikom ratu, Vasić je sam objavio prvo izdanje knjige, deceniju kasnije, 110 leta posle trijumfa koji će se uvek pamtiti i drugo. Knjiga pomenik, kako je nazva, iz stroja zaborava izvukla je imena njegovih zemljaka palih da bismo slobodno živeli. „Za otadžbinu pali nepobeđeni“ je knjiga koju treba čitati i kao putokaz kako se voli i brani rodna gruda, bez obzira na silu koja preti, a svako ime u njoj trebalo bi da je svetionik na tom putu koji je težak, opasan, bolan, ali je na kraju nagrada najveća od svih. Sloboda.

Godine ćutnje za izginule

Stana Munić, publicistkinja i novinarka, pružila je veliku podršku Vasiću tokom rada na knjizi. Kako je rekla, Vasić je sačinio knjigu dokument na kojem obično rade timovi stručnjaka, a on je sve uradio i finansirao sam.

– Pročitala sam da, ako bismo ćutali po minut za sve Srbe izginule u Velikom ratu, trajalo bi dve godine i 138 dana. Međutim, službeni podaci nisu potpuni pa računica nije tačna. Za izginule Jadrane u tom ratu, ćutali bismo tri dana, ali nisu potpuni ni ti podaci mada je Vasić godinama tragao za imenima onih koji su „pali nepobeđeni“. On je u dokumentima i sećanjima sačuvao priče o Jadranima izginulima za slobodu, da potomci ne zaborave i vreme ih ne izbriše – rekla je Munićeva

Ona je istakla da je Srbija bila jedina država koja nije kapitulirala, a čija je teritorija u celini okupirana.

– Vasićevo delo je knjiga svitac koja imena izginulih Jadrana osvetljava u mraku zaborava, a priče tka jednostavnim narodnim jezikom, onako kako se govorilo nekada – rekla je ona.

Pamtimo kratko

Prema rečima Mirjane Pejak, direktorke Biblioteke Vukovog zavičaja, predstavljanja ovakvih knjiga su nemerljivo bitna i ova ustanova time doprinosi kulturi sećanja.

– Nažalost, mi pamtimo suviše kratko i ljudi koji su se posvetili očuvanju kuture sećanja, kao Vasić, jesu nemerljivo vredni – naglasila je Pejakova.