Jakša pedalao 600 kilometara

Ono o čemu su mnogi samo maštali, ostvario je jedan sedamnaestogodišnjak. Reč je Jakši Kosniću, učeniku Sedme beogradske gimnazije, koji je ovog leta sam otišao biciklom na more. Put do Bara, dug oko 600 kilometara, prešao je za sedam dana, tokom kojih je osvojio nekoliko planina, spavao u šatoru, posetio Ostrog i sreo zanimljive ljude.

Da bi izbegao gužve na magistrali, Jakša je vozio fizički zahtevnijom, ali lepšom rutom koja prolazi sporednim, lokalnim putevima kroz prirodu.

Kroz dimnu zavesu

Posle Valjeva, popeo se na Povlen i spustio u Kosjerić, odakle je išao na Užice i Zlatibor… Nizali su se Kokin Brod, Zlatar, Prijepolje i planina Jabuka, a još dalje Pljevlja, Žabljak, Nikšić, Ostrog i Herceg Novi, pa vožnja obalom do Bara.

– Sigurno 60 odsto te rute, a možda i više, vozi se uzbrdo. Najteže mi je pao uspon na planinu Jabuka, gde je nagib veći nego na Povlenu. Trebalo mi je najmanje dva sata da se popnem. Inače, od celog putovanja, pet dana sam vozio, a ostalo vreme proveo na Žabljaku, Ostrogu i u Boki. Vozio sam od jutra do večeri i prelazio stotinak kilometara dnevno, nekada više, nekada manje, zavisno od terena. Prvog dana, recimo, nisam stigao do planiranog odredišta, jer sam u poslednjem trenutku krenuo putem preko Povlena, pa sam uveče postavio šator na livadi jednog čoveka. On mi je dozvolio da tu prenoćim, a sutradan je čak poslao i svog sinčića da mi donese doručak. Što se tiče hrane i vode, s tim nisam imao problem. Svuda postoji neka prodavnica, kafić, restoran ili barem česma – priča Jakša.

On kaže da je išao na Ostrog zato što retko ko od biciklista koji idu do primorja to učini. Ovo „skretanje“ je, osim toga, celoj avanturi dalo jedan viši nivo. No, da bi se poklonio svecu, morao je da prođe i kroz predele zahvaćene šumskim požarom.

– Kada sam išao iz Nikšića na Ostrog, uz put je bilo dosta dima, ali je požar bio u brdu, iznad druma. Ipak mi nije bilo svejedno. Srećom, u tom delu je nizbrdica, pa sam brzo prošao kroz dimnu zavesu. Ona dva kilometra od donjeg do gornjeg manastira na Ostrogu, prešao sam bez muke, iako je tu nagib baš veliki, valjda, što se kaže, uz božju pomoć.

Kanuom niz Drinu

Ovo nije jedini Jakšin podvig. On je i “ petničar“ i član Društvu za zaštitu i proučavanje ptica Srbije. Ima vozačku, A1 dozvolu za motor i završen kurs ronjenja s bocom. Nedavno se sam spuštao kanuom niz Drinu, a za šesnaesti rođendan počastio se skokom padobranom u tandemu sa visine od 4.000 metara!

Još odmalena je, kaže, imao želju da samostalno biciklom ode na more i jedva je čekao da dovoljno stasa kako bi je sproveo u delo.

– Za put se nisam posebno pripremao pošto sam fizički aktivan otkad znam za sebe. Dosta pešačim, planinarim i pomalo se bavim alpinizmom… Više su to bile logističke pripreme oko papirologije, da odredim putanju, gde eventualno mogu da postavim kamp i slično. Nisam odredio ni dan polaska; kad mi je došlo, samo sam krenuo…

Nosio sam samo najnužnije stvari. Šator, podlogu i vreću za spavanje na nosaču bicikla. U bisagama, rezervnu majicu i šorc, par unutrašnjih guma i nešto hrane i vode, za svaki slučaj. Nisam imao GPS, već sam se orijentisao pomoću Google mapa, koje mogu da se koriste i bez interneta, u oflajn modu. Prosto sam hteo da pobegnem iz gradske gužve i neko vreme provedem u prirodi – kaže ovaj hrabri dečak, koji namerava da upiše Biološki fakultet u Beogradu.

Najmlađi biciklista

Jakša objašnjava da nije tražio saputnika među drugarima jer je pretpostavio da niko od njih ne bi išao na takav put. Mnogi su bili na moru, pa nisu mogli da mu se pridruže, čak i da su želeli. Kaže i da zna više ljudi koji su biciklom išli za Crnu Goru, ali da niko od njih nije išao sa 17 godina. Mahom su to biciklisti stariji od njega, koji, u velikom procentu, voze sami. Nađe se poneka ekipa od troje, četvoro ili neki par, ali to nije često.

– Da nisam išao sam, verovatno ne bih upoznao toliko ljudi i sigurno bi bilo drugačije. Ljudi će pre da priđu da razgovaraju ili ponude da pomognu, kad vide da je neko sam. Grupe biciklista koje sam gledao na Jutjubu i s kojima sam pričao imaju vrlo malo susreta i kontakata sa drugima. A koga god da sam pitao od ovih što sami voze, svi su imali mnogo poznanstava sa puta. I ja sam, uostalom, imao puno susreta. Izdvojio bih ljude iz Bara koji su mi dali smeštaj. Oni tamo drže restoran i kada sam stigao, vlasnik me je pitao odakle dolazim; rekao sam da sam iz Beograda i onda me je pozvao da jedem, pa smo razgovarali. Pošto mi je ostalo malo vremena do polaska voza, spremao sam se da pođem, ali je čovek insistirao da kod njega prenoćim i sutra krenem za Beograd. Ispostavilo se da, osim restorana, imaju i apartmane u Baru i na Žabljaku – priča on.

Jakša kaže da ništa ne bi postigao bez podrške majke Aleksandre. Ona nije pokušavala da ga odgovori nijednog trenutka. Samo su se dogovorili da joj se redovno javlja. Siguran je da bi i ona pošla sa njim na ovaj put jer voli prirodu i vožnju biciklom, ali nije mogla zbog obaveza.

Avantura od 100 evra

Iako mnogi misle da ovakva avantura nije za svakoga, naš sagovornik smatra da svako može da stigne biciklom do mora za 10 dana konstantne vožnje, ukoliko vozi u skladu sa svojim mogućnostima.

– Ne moraš da se forsiraš, da pređeš 100 kilometara dnevno, ako ti je nekih 60 dosta. Ja sam, recimo, oko 90 kilometara, koliko ih ima između Beograda i Valjeva, prešao za četiri sata, sa sve bisagama. Zato što je put do tamo ravan. Drugačije je, opet, kad ima uspona. Bicikl nije presudan za takav put. Imam solidan CUBE mauntibajk, ali znam ljude koji idu baš jeftinim biciklima. Inače, na celo putovanje sam potrošio stotinak evra jer sam spavao u šatoru i kupovao samo najneophodnije potrepštine.

Nezainteresovani vršnjaci

– Čudno mi je što mnogi mladi ljudi koje poznajem nemaju nešto čemu teže ili šta žele. Na primer, čak i kad sam sedim u sobi, o nečemu razmišljam ili nešto planiram, dok oni, čini mi se, ne rade ništa. Kad ne bi bilo interneta i nekog da izađu napolje, sedeli bi kod kuće i gledali u plafon – kaže Jakša.

Nesuđeni sokolar

Jakša je, po sopstvenim rečima, svojevremeno dugo bio zaluđen pticama.

– I dalje ih volim, to je oblast zoologije o kojoj najviše znam, jer me je najviše zanimala; i sada me zanima, ali nije to taj hajp od nekada. Kao mali sam se interesovao i za sokolarstvo, iako se to u nekim segmentima kosi s principima Društva za zaštitu i proučavanje ptica, čiji sam član. Slao sam i molbu za prijem u udruženje sokolara, ali nikad nisam dobio odgovor. Mnogo toga bi bilo drugačije da sam ga dobio. Verovatno bih se više fokusirao na sokolarstvo, nego na zaštitu ptica.

Pešačka tura po istoku Srbije

Jakša se polako priprema za prijemni ispit na Biološkom fakultetu. Kad postane punoletan, planira da upiše kurs za ronioca sa kojim bi mogao da vodi zarone, da polaže za višu kategoriju dozvole za motor, kao i za dozvolu za upravljanje čamcem. U međuvremenu, razrađuje ideju o desetodnevnoj pešačkoj avanturi po istočnoj Srbiji.

– Zamisao mi je da krenem sa Stare planine i prepešačim preko Ozrena, Device, Rtnja, Kučajskih planina, Miroča i Deli Jovana, pa da se Đerdapskom klisurom spustim u Kladovo. Postoji put koji sve to povezuje, a išlo bi se peške.