Italijanski general o Račku: Svi smo bili iskorišćeni

General Đani Fantini bio je jedan od 100 italijanskih vojnika, raspoređenih u Kosovskoj verifikacionoj misiji tokom 1998. i početkom 1999. godine. Tada pukovnik, Fantini je bio imenovan za šefa sektora Uroševac, glavnog grada okruga u kojem se nalazi Račak.

Njegovo svedočanstvo, prikupljeno 26 godina kasnije, baca novo svetlo na događaje u kosovskom selu 15. januara 1999. U ovom razgovoru, Fantini svedoči da je video kako neki civili izlaze iz Račka pod pratnjom srpske policije, a zatim je prisustvovao borbi između srpskih snaga i OVK, bez ikakvog utiska da se odvija masakr civila.

Portal Krisis veruje da bi ovaj razgovor mogao biti značajan dokument o pitanjima međunarodne uloge na Kosovu i1998. i 1999. godine i ko je, u to vreme, određivao pravila igre. Prvi deo intervjua koji sajt RTS-a prenosi u celosti, fokusira se na 15. januar, dok drugi deo analizira događaje narednog dana.

U serijalu koji se bavi događajima na Kosovu 1998. i 1999. godine, portal Krisis je objavio kako je otkriće desetina leševa u Račku, 15. januara 1999, zapalilo fitilj za intervenciju NATO protiv Savezne Republike Jugoslavije.

Taj casus belli predstavljao je prekretnicu u savremenoj istoriji. Međutim, nekoliko meseci pre rata, na Kosovu je bilo proglašeno primirje.

Nakon pojačanih sukoba između srpskih snaga i OVK, 16. oktobra 1998. predsednik Slobodan Milošević i američki izaslanik Ričard Holbruk postigli su dogovor. Sporazum je predviđao delimično povlačenje srpskih trupa, prekid vatre, početak dijaloga i odobrenje za ulazak nenaoružane međunarodne verifikacione misije na Kosovo. U tom kontekstu, devet dana kasnije osnovana je Kosovska verifikaciona misija (KVM), misija OEBS zadužena za nadgledanje poštovanja sporazuma.

Sastavljena od oko 1.400 međunarodnih posmatrača, KVM je imala zadatak da proveri povratak srpskih trupa u kasarne, nadgleda prekid vatre, prijavljuje eventualna kršenja ljudskih prava i olakša povratak izbeglica.

General Đani Fantini, koji je tada bio pukovnik, bio je jedan od 100 italijanskih vojnika raspoređenih u Kosovskoj verifikacionoj misiji tokom 1998. i početkom 1999. godine. Bio je imenovan za šefa sektora Uroševac, glavnog grada okruga u kojem se nalazi Račak.

Generale Fantini, šta ste radili na Kosovu u januaru 1999?

– Bio sam službenik OEBS u okviru italijanskog kontingenta učesnika u Kosovskoj verifikacionoj misiji.

Vi ste bili italijanski vojnik, ali ste na Kosovu delovali kao civil.

– Da, nismo nosili vojne oznake, nismo imali uniforme i u pasošu nam je stajalo da imamo diplomatski status.

Imali ste posebne pasoše, izrađene za tu svrhu?

– Da, pasoš izdat specijalno za tu misiju. Jer, ta misija je proistekla iz dogovora sa predsednikom Slobodanom Miloševićem, koji, pretpostavljam, nije želeo pripadnike NATO na Kosovu, dakle na teritoriji Savezne Republike Jugoslavije. Zapravo, civilna komponenta te OEBS-ove misije bila je gotovo nepostojeća. Od 104 italijanska službenika prisutna na Kosovu, verujem da je bar nas 100 bili vojnici – oficiri i podoficiri različitih rodova vojske.

Vi ste bili šef sektora u kojem se nalazi Račak, je li tako?

– Tako je. U početku sam bio određen za Peć, ali se u hodu naređenje promenilo i poslat sam u Uroševac. Glavni grad okruga u kojem se nalazi Račak. Danas se na albanskom zove Ferizaj. Uroševac je srpski naziv. Nalazi se četrdesetak kilometara južno od Prištine.

I na pet kilometara od kampa Bondstil, izgrađenog tokom leta 1999, koji se opisuje kao najveća američka baza podignuta van SAD nakon Vijetnamskog rata. Imali ste ključnu ulogu u Uroševcu?

– Da, bio sam šef sektora.

A ko vam je bio zamenik?

– Jedan Amerikanac, major marinaca. Ali, bio je pomalo atipičan zamenik: nije stalno bio sa nama, dolazio bi i odlazio, živeo je pomalo povučeno… Recimo da nije bio integralni deo tima koji sam ja predvodio.

Koliko vas je bilo u timu?

– U početku sam bio ja, plus jedan oficir i jedan podoficir Mornarice. Kasnije su stigla dva karabinjera, takođe Italijana, i četvoro Šveđana, među kojima i jedna žena.

Ali, jedini koji je putovao na svoju ruku bio je taj američki major?

– Upravo tako. Putovao je bukvalno samostalno. Moj zamenik je imao potpunu autonomiju, nije koristio narandžasta vozila koja nam je dao OEBS, već je imao svoje vozilo: Hamer, veoma snažno vojno vozilo na koje je bio izuzetno posesivan i nije dopuštao nikome od nas da ga vozi. Dok smo mi koristili ‘pajero’ i ‘čiroki’ koje nam je obezbedila misija.

A da li je on, koliko Vam je poznato, bio u kontaktu sa šefom misije Vilijamom Vokerom?

– Pretpostavljam da jeste. Dok smo mi, svi članovi tima, živeli u Uroševcu, on je stanovao negde drugde. I nikada mi nije rekao gde.

Da li ste stekli utisak da je njegov stvarni nadređeni bio neko drugi?

– Da, definitivno da. U svakom slučaju, imao sam osećaj da sam bio zaobiđen. U stvari, jednom sam mu, na svom slabom engleskom, rekao da mi se ne dopada njegovo ponašanje, ta njegova prevelika samostalnost.

I šta je major rekao?

– Ništa.

Znači, ponašao se kao da ima pravo da radi šta god želi. Jer mu je to neko dozvolio…

– Tako je, tačno tako. Onda se jednog jutra desilo da smo se izgubili. Naš ‘pajero’ se zaglavio u jednom zaleđenom potoku, radio nije hvatao signal, GPS takođe… Cela jedna beskrajna priča. Nas petorica smo se mučili da izvučemo vozilo ručno. U nekom zabačenom kraju, naišli smo na čistinu u kojoj je stajala zastava OVK, na jarbolu, pored zgrade koja je ličila na italijansku kasarnu. Iznenadili smo se, jer je tada OVK – Oslobodilačka vojska Kosova – boravila po kućama, farmama, nije imala zvanična sedišta. Kad smo se vratili, major je bio veoma uznemiren, gotovo da nas je grdio. „Zašto se niste javljali na radio? Gde ste nestali?“ Ja sam ga zamolio da smiri ton: „Polako, momče, seti se da sam ja pukovnik, a ti ipak samo major“.

Američki major je bio uznemiren jer ste otkrili tajnu kasarnu OVK?

– Tačno, tako je.

Ali, zašto je bio uznemiren?

– U tom trenutku sam pomislio da je možda zabrinut za nas. Kasnije sam smislio barem 150 različitih teorija. Mislim da smo mi, u suštini, bili oruđe u njihovim rukama, a da je on bio neka vrsta našeg tutora, da tako kažem. U negativnom smislu: američki major je bio taj koji nas je nadzirao. Govorim o ličnom utisku.

A šta je tačno rekao major povodom te tajne kasarne OVK?

– Bio je veoma ogorčen. Njegov pristup je bio: „Kako ste smeli da odete tamo a da mi ništa ne kažete?“

Kako je inače išla misija? Vi ste bili tamo da proveravate da li se poštuju dogovori? Odnosno, da li su se Srbi povukli iz sela i vratili u kasarne, da li svi poštuju prekid vatre?

– Prilično dobro. Dobijali smo instrukcije iz komande u Prištini, koja nam je govorila da odemo na određenu lokaciju da proverimo da li ima mrtvih ili ranjenih, da izvršimo inspekciju u srpskim kasarnama i proverimo gde im je naoružanje, ili da stupimo u kontakt sa OVK…

Da li su Srbi poštovali sporazume?

– Uglavnom da, ponašali su se organizovano. Uostalom, bili su vojska.

A OVK?

– U tom trenutku, osim noćnih prepada zbog kojih bismo ujutro možda zatekli dva mrtva na putu ili jednog mrtvog u nekoj kući, tokom dana nismo primećivali aktivnosti OVK.

Ali, delovali su noću?

– Da, noću, jer svakog jutra bi stizale dojave koje su govorile: „Na tom i tom kilometru, na toj i toj lokalnoj cesti, sumnja se da ima mrtvih“.

U suštini, Kosovo je bilo u plamenu građanskog rata. A onda je došao 15. januar 1999.

– Rano ujutro iz Prištine su nam javili da odemo u Račak jer su od Srba dobili obaveštenje da će biti velika akcija čišćenja sela. Srbi su, naime, stigli rano i evakuisali veći deo stanovništva. I zaista, čim smo stigli, videli smo grupu civila kako napušta selo.

Kako su civili izlazili iz Račka, sa podignutim rukama?

– Ne, ne, ne, izlazili su u koloni. Mirno, sa policajcima koji su ih pratili.

U koliko sati ste stigli?

– Između 7:30 i 8 sati. Sa mnom je bila italijanska grupa. Srbi nam nisu dozvolili da se previše približimo Račku. Bilo je postavljeno obezbeđenje. Onda smo uzeli vozila i popeli se na jedno brdašce s kojeg se jasno video ceo Račak. Odatle sam posmatrao napad, pravi vojni napad: najpre bombardovanje, zatim teške mitraljeze, pa lake mitraljeze. Onda su ušli unutra.

Stanite malo. Vi ovim potvrđujete srpsku verziju. Srbi tvrde da su sproveli policijsku operaciju u Račku, specijalnim jedinicama, jer su nekoliko dana ranije pripadnici OVK ubili njihove policajce, i znali su da se u Račku nalazi operativna baza OVK.

– To su rekli i nama, da. Sigurno su to već rekli i našoj komandi u Prištini. A dok smo bili tamo, pričajući sa srpskim oficirima koji su bili s nama na brdu, oni su nam rekli da sprovode čišćenje jer su u selu pobunjenici.

Izveštaj „Human Rights Watch-a“ od 15. jula 1999. navodi da je „napad od 15. januara mogao biti izazvan zasedom koju je dobro pripremila OVK kod Dulja (zapadno od Štimlja) 8. januara, tokom koje su ubijena tri srpska policajca, a jedan je ranjen. Dana 10. januara, OVK je postavila novu zasedu policijskoj patroli u Slivovu (južno od Štimlja), gde je ubijen još jedan policajac.“ Da li je tačno da se u Račku, koji pripada opštini Štimlje, dogodilo jedno veliko čišćenje? Da li ste to lično videli?

– Svojim očima, svakako. Počelo je otprilike s našim dolaskom i trajalo je par sati. Više nego čišćenje, bio je to formalni napad. Video sam isto ono što smo mi radili u Italiji tokom vojnih vežbi. Počinjali smo iz polazne baze, prvo su dejstvovali minobacači, zatim teški mitraljezi, pa laki mitraljezi, i onda je pešadija napredovala i stigla do cilja.

Srbi tvrde da je tog dana u Račku došlo do sukoba između snaga bezbednosti i boraca OVK. Albanci, s druge strane, govore o masakru nad nevinim civilima. Vi, koji ste bili prisutni, šta ste videli svojim očima?

– Ja ne bih rekao da je to bila prava bitka, već pre borba.

Niste imali utisak da ste prisustvovali „masakru civila“, kako je to narednog dana nazvao predsednik Bil Klinton?

– Ne, ne. Apsolutno ne. Pomislio sam da, ako je u selu ostao neko od civila koji nije bio evakuisan ili je namerno odlučio da ne izađe, mogao je nastradati. Ali, ja ništa slično nisam video.

Ali, sa brda na kojem ste se nalazili, niste mogli sve jasno da vidite, zar ne?

– Ne, nismo mogli da vidimo sve. Čak ni dvogledom.

Do kada ste ostali tamo?

– Do podneva.

Znači, otišli ste kada je sve bilo gotovo?

– Tako je. Kada smo videli da se srpska vozila vraćaju na put i da ponovo otvaraju put, otišli smo.

Koliko je, po vašoj proceni, srpskih vojnika učestvovalo u operaciji?

– Odokativno, kao jedna italijanska četa – oko 200 ljudi.

A koliko je Albanaca ostalo u Račku? Mnogi su već otišli pre 15. januara, a one koji su ostali, policija je evakuisala tog jutra…

– Ne bih mogao da procenim broj.

Šesnaestog januara 1999, dan posle masakra, general Fantini je bio prvi međunarodni funkcioner koji je zajedno sa američkim marincem stigao u Račak. Svedok priča o anomalijama primećenim na mestu zločina, o sumnjama koje su se pojavile i razlikama između onoga što je zatekao i zvanične verzije događaja. Od beživotnih tela poređanih za fotografisanje, preko namerno isključujućeg ponašanja ambasadora Vokera, do njegove iznenadne smene sa funkcije.

Iskustvo koje baca sumnju na zvaničnu verziju događaja, koja je korišćena kao opravdanje za NATO bombardovanje Jugoslavije bez mandata UN. Posle 26 godina, Račak ostaje otvoren slučaj između istine, propagande i geopolitike.

Generale, u prvom delu ste ispričali šta ste videli 15. januara: sukob između srpskih snaga bezbednosti i UČK. Da li ste iste večeri sačinili izveštaj?

– Da.

Imate li kopiju?

– Ne.

Šta ste napisali?

– Ono što smo videli.

Niste pomenuli masakr?

– Ne, apsolutno ne.

Šta se dogodilo ujutro 16. januara?

– Ujutro 16. januara primili smo obaveštenje od komande da se u mestu Račak nalaze tela i da to treba proveriti. Pošto je u međuvremenu stigao major marinaca, krenuli smo.

U koliko sati ste dobili poruku?

– Oko 7:30.

Dakle, otišli ste u Račak mirno, ne očekujući da ćete naići na masakr?

– Mirno, kao i prethodnih dana – gotovo svako jutro – išli smo da vidimo da li ima dvoje ili troje mrtvih. Dakle da, nismo očekivali da ćemo naići na prizor masakra.

Kada ste stigli tamo, šta ste zatekli?

– Počeli smo da nailazimo na jedno telo, pa dva metra dalje još dva. Zatim još jedno na oko pet metara. Onda smo, na jednoj čistini, našli još tela. Pa, nastavljajući uz jarugu, pronašli smo još njih.

Na jednoj stranici vaših beleški piše: „ukupno 23 – jedna grupa od 15 i osam razbacanih“. Zatim navodite još tela, ukupno 38. Da li je moguće da je tih 23 bilo u jaruzi, a ostali raspoređeni po selu?

– Više nego po selu, sećam se da su bili po zaseocima. Sećam se jednog zaseoka gde je ležao mrtav otac, sa dvoje dece pored njega.

Ostaje činjenica da su beleške u vašem bloku iz 1999. jezive: „1. pogođeno levo oko, 2. pogođeno u glavu, 3. pogođeno levo oko, 4. pogođeno u desni obraz…“. Na osnovu ovog dokaza, šta ste pomislili?

– U tom trenutku, logično je bilo pomisliti da se radi o nekoj vrsti likvidacije. Utisak je bio da su Srbi, dok su vodili ljude iz sela niz tu jarugu, stali i izvršili neku vrstu masakra. Jer u tom trenutku (kasnije sam imao više vremena da razmišljam o tome) zaustavio sam se na onome što se videlo. A videlo se da su te rane većinom ulazni prostrelni otvori u glavu, oko, obraz i slično. I sva ta tela nisu imala nikakve vojne ili paravojne oznake… Izgledali su kao civili. Međutim, nismo krenuli da skidamo odeću da bismo proverili da li ima drugih ranjavanja po telu.

Kako je kasnije pokazala obdukcija… Naravno, vi niste bili istražitelji, to nije bio vaš zadatak. Pogledano unazad, postoje još dve nejasne stvari. Pre svega, sa tim prostrelnim ranama u glavu trebalo je da bude mnogo krvi.

– Nije bilo mnogo krvi.

To je čudno, zar ne? Čak ni na fotografijama nema gotovo nikakve krvi.

– Veoma malo. Veoma malo…

Još jedna stvar koja ne štima jeste položaj tela. Prema zvaničnoj rekonstrukciji, Srbi su uhvatili ovu grupu nedužnih albanskih seljaka, naterali ih da se popnu uz jarugu, na čijem je vrhu stajao jedan Srbin koji ih je likvidirao jednog po jednog udarcem u glavu. Ali nakon što su prva dva-tri ubijena na taj način, ostali su morali da pobegnu… Da li je moguće da su ostali tamo da budu ubijani jedan za drugim kao ovce za klanje?

– Zapravo… U takvoj situaciji čovek pokušava da pobegne ili bar da se baci na zemlju. Nije da stoji u jednoj liniji i čeka da ga snajperista pogodi.

Upravo tako: snajperisati. A postoji još jedan detalj koji ne štima. Gledajući fotografije, sva tela su poređana u nizu, licem prema gore.

– Međutim, nije tako, tog dana je većina tela bila licem okrenuta prema dole.

Da li ste ih vi videli licem prema dole?

– Većinu. Zapravo, ono što se ja sećam tog jutra ne odgovara zvaničnim slikama koje sam video izložene u malom muzeju iznad Račka. Kada sam ga posetio 2023. godine, iznenadilo me što fotografije u tom muzeju nisu odgovarale u 90 odsto slučajeva onome što sam video tog jutra 16. januara 1999.

U 90 odsto? Hoćete da kažete da je sve ili skoro sve promenjeno?

– Mnogo toga. Mnogo.

Šta ste vi i američki major radili nakon evidentiranja položaja tela?

– Vratili se nazad. Tada su počeli da dolaze prvi novinari, među kojima se sećam Alberta Negrija, koji je radio za „Il Sole 24 Ore“. Prepoznavši me kao Italijana, prišao mi je i pitao: „Pukovniče, da li je ovo masakr koji su izvršili Srbi?2 Ja sam, oprezno, odgovorio: „Nisam u poziciji da kažem, vi vidite ono što i ja.“ Onda je on ponovio pitanje: „Jesu li to bili Srbi ili nisu?“ A ja sam kao odgovor ponovio: „Vi vidite ono što i ja.“ Nakon toga, situacija je počela da se komplikuje sa dolaskom drugih novinara, koji su došli u koloni sa Vokerom.

Ambasador Vilijam Voker…

– Koji me je ignorisao.

Nije li došao kod vas, kao šefa sektora KVM OEBS?

– Ne. Obratio se američkom majoru, razgovarali su neko vreme… Meni ambasador nije rekao ni „dobar dan“, razgovarao je samo sa njim.

Znači, postojala je neka bliskost između njih?

– Postojala je velika bliskost, koju sam u tom trenutku tumačio kao „Amerikanac s Amerikancem“, a ne kao „Amerikanac s Italijanom“.

A možda je ipak bilo nešto više od „Amerikanac s Amerikancem“…

– Gledajući unazad, mislim da jeste.

Šta je onda uradio Voker?

– Popeo se na neku vrstu brdašca, dobro se sećam, i odgovarajući na razna pitanja novinara rekao je da je to jasno zločin protiv čovečnosti.

Bez ikakve istrage… Ali Voker se nije ni potrudio da spreči kontaminaciju mesta zločina, zar ne? Nije postavljena nijedna barijera?

– Ne, apsolutno ništa.

Ono što se obično radi za jednog mrtvog čoveka, tamo gde je bilo najmanje četrdesetak, nije urađeno? Svi su gazili po mestu zločina, zar ne?

– Vladala je strašna konfuzija

Šta se potom desilo?

– Sledećeg dana, ja i američki marinac smo pozvani kod tužiteljke Danice Marinković, veoma odlučne žene. Ali, marinac je pažljivo izbegao da dođe.

Ah, marinac nije došao? Znači, išli ste samo vi?

– Ja sa prevodiocem, devojkom albanske nacionalnosti, jer su većina prevodilaca bili Albanci. Skoro da me je napala ta vrlo odlučna, stroga i profesionalna žena. Htela je da me odvede na brdo iznad Račka da pogledam rovove. A ti rovovi… veliki rovovi iz Prvog svetskog rata. Dobro napravljeni, po pravilima struke.

Kako se završilo vaše iskustvo kao odgovornog predstavnika OEBS u Uroševcu?

– Završilo se nekoliko dana kasnije, kada sam prebačen u Prištinu.

Poslali su vas negde drugde?

– Ne znam, ne znam… Stvar je u tome da sam predao komandu Uroševca jednoj Šveđanki. Formalno sam dobio položaj sa većim prestižom: direktor planiranja i kontrole.

Promovisati da bi se uklonio… Ali, da li ste bili primorani da odete?

– Ja sam izvršavao naređenja. Inače, ta Šveđanka je bila veoma bliska sa generalom Dž, Englezom poljskog porekla sa neizgovorivim imenom.

General britanske vojske Džon Devenkijevič… Bio je Vokerov zamenik, zar ne?

– Bio je jedan od Vokerovih zamenika. Tačno.

Vi ste pokazali određenu nezavisnost u proceni. Niste odmah optužili Srbe, na primer.

– Ne. Apsolutno, apsolutno.

I verovatno vaše ponašanje nije bilo po volji Vilijamu Vokeru.

– To vam ne mogu reći.

Odlazak kao neka vrsta medalje.

– Kao što sam već rekao, sada imam osećaj da smo svi mi bili iskorišćeni.