Istorija srpskog sporta na Petom kontinentu (2): JUST – klub koji se voleo

Srpska zajednica dala je veliki doprinos nastanku, razvoju i uspesima nekadašnjeg jugoslovenskog fudbalskog kluba Futskrej Džast (Footscray JUST, skraćenica za Jugoslovenski ujedinjeni sportski tim) iz Melburna.

Kad je osnovan, davne 1949. godine, na osnivačkoj skupštini predlog da se klub tako nazove dala je supruga osnivača Ivana Kukeca – Lolita. Njena ideja jednoglasno je usvojena, a Džast je kasnije decenijama pod tim imenom predstavljao jugoslovensku zajednicu širom Australije, sve do kraja 1990. godine kad se, na žalost mnogih, ovaj uspešni klub ugasio.

Činjenica je da su navijači Džasta, nekada uglednog i slavnog kluba, bili sa svih prostora nekadašnje Jugoslavije i sve do gašenja kluba niko nikoga nije pitao ko je i odakle je, koje je vere ili nacije.

Nestao sa državom

Jednostavno su svi nekako jedva čekali sledeći vikend da se okupe na utakmici bez obzira da li je u prethodnoj utakmici Džast pobedio, igrao nerešeno ili izgubio. Na to se nije obraćala posebna pažnja, što je značilo da su svi, ama baš svi, ovaj klub istinski voleli. Upravo to je velika razlika kad danas navijači dođu na utakmicu i bodre neki klub, ali bez onog iskonskog osećaja kad čovek nešto zaista voli.
Da je to istina, potvrđuje i neoboriv podatak da su mnogi ljubitelji fudbala, kad se JUST ugasio, jednostavno prestali da posećuju utakmice. Neki više uopšte nisu išli na fudbal, a neki su doživeli jedno od najtežih razočaranja koje je na pojedine uticalo da od tuge i muke ranije odu na večni počinak. Ovo je bez preterivanja nepobitna činjenica i stvarnost, a da je tako još uvek ima živih svedoka koji će potvrditi ove reči.
Kad je došlo do raspada ondašnje jedinstvene države Jugoslavije, jasno je bilo da u tim novim uslovima više nema mesta za tim kakav je bio JUST.

Praznici fudbala

Posle svake utakmice, niko nije potezao pitanje da li je Džast izgubio ili dobio. Njegovi simpatizeri su dugo posle svakog meča ostajali na okupu i analizirali utakmicu, prepričavali detalje i događaje i jedva čekali sledeću da se ponovo okupe. Jer, skoro svaka utakmica Džasta važila je za praznik fudbala, za razliku od današnjeg fudbala kad većina navijača odu svojim kućama čim se utakmica završi. Kao da se nikad nije ni igrala!
Takođe, broj navijača danas je znatno manji u odnosu na vreme kad je postojao JUST. Pedesetih, šesdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina, ovaj klub nije bio izuzetno cenjen samo među narodima bivše Jugoslavije koji su živeli u Melburnu, već i širom Australije. Navijači su ih čekali na aerodromima i posle utakmice ih ispraćali na avion bez obzira koji je bio ishod utakmice.

Voljeni „plavi“

Za istorijske fudbalske čitanke ostaje podatak da je JUST kao klub iz Melburna bio toliko omiljen među našim ljudima u drugim gradovima, da je recimo za vreme utakmica u Sidneju imao i više navijača nego kad bi igrao kod kuće u glavnom gradu Viktorije.
Organizovani su i prijemi i održavane svečanosti za fudbalere u salama i restoranima širom Australije. Bilo je druženja i u privatnim kućama, a uvek su se na radiju ili televiziji mogli čuti razni komentari o fudbalerima „plavih“, koje su mnogi širom kontinenta nazivali majstorima fudbala. Činjenica je da su baš nekadašnji fudbaleri Džasta doprineli da fudbal u Australiji napreduje krupnim koracima i postane ovo što danas jeste – da je državna reprezentacija Australije već decenijama redovni učesnik Svetskih prvenstava i rival kojeg poštuju i najveći u svetu fudbala.

Plejada asova

Pedesetih godina prošlog veka JUST su počeli da podižu u visine Ilija Dobrić Grba, Stevo Zakomarac, pa najbolji strelac kluba svih vremena Vlada Čaldareić Purger, Slobodan Dobrilović, Đorđe Rakić, braća Senišin, Radivoje Ristić, Slobodan Alimpijević, Pepe Dugina i ostali.
Šezdesetih godina, tačnije 1962. krenula je da dolazi nova plejada istinskih majstora, predvođena legendarnim Raletom Rašićem, pa onda Tomislav Stanković Stane, Franko Mičić, Miljenko Rusmir, Dragan-Dag Utješinović, Aleksandar Caja Jagodić…
Kasnije su plavi dres oblačili Veroslav Mladenović, Stevan Janković, Čedo Ćirković, Slobodan Zoraja, Miloš Adamović, Slobodan Lukić, Branko Buljević, Mićko Mihailović, Mate Živković, Mirko Rujević, Jovan Milinov, Marjan Lopatić, pa Mendo Ristovski i Zoran Ilioski.
Na kraju, osamdesetih, stigli su Vlada Stošić, Zoran Nikitović i Vojislav Vukčević, koji su vinuli JUST do visina velikog finala NSL lige, kad su na korak do trona zaustavljeni od Adelajd sitija.

Od Rašića do Broćića

Mnogo trenera prodefilovalo je kroz klub, ali su najdublji trag na ovim prostorima ostavila nekolicina. Posle Caje Jagodića i čuvenog Raleta Rašića, koji je kasnije postao i selektor Australije, s kojim su Sokerusi otišli na svoj prvi Mondijal, JUST su trenirali i veliki stručnjaci poput Mirsada Fazlagića i Ilije Dimoskog.
Trener Džasta je 1970. godine bio i slavni stručnjak Ljubiša Broćić, koji je sa klupe vodio evropske gigante – italijanski Juventus i špansku Barselonu. Poslednje veliko ime na kormilu kluba bio je legendarni as Crvene zvezde Dragoslav Šekularac, koji je JUST doveo do velikog finala Južne konferencije australijskog nacionalnog šampionata (NSL) 1986. godine.