Ilidža je naša živa rana

Vlada Republike Srpske nedavno je usvojila Izveštaj Nezavisne međunarodne komisije za istraživanje stradanja Srba u Sarajevu tokom poslednjeg rata. Srpski član Predsedništva BiH Milorad Dodik je kratko objasnio da su Srbi iz ovog grada „potpuno satrti“ jer je proterano više od 150.000 meštana, a procena je da je vrednost uništene imovine oko 25 milijardi evra.

Željko Pržulj, književnik iz Istočnog Sarajeva, prošle godine je objavljivanjem drugog dela romana „Sami na svijetu“ zaokružio svoje potresno svedočenje o tim događajima. U ovoj knjizi nema „kočnica“, ulepšavanja i nevinih, jer Pržulj priča priču koju je četiri godine gledao svojim očima – sa prve linije fronta.

Poštenje i hrabrost

„Sami na svijetu“ je priča o sarajevskoj raji koju je rat podelio na Srbe, Hrvate i muslimane?

– Sarajevo se nekad delilo na raje, to se u drugim gradovima zovu kvartovi ili klanovi. Do devedesetih te raje su se međusobno takmičile u rokenrolu, fudbalu ili basketu, a neretko je bilo i tuča i stvar prestiža ko će pobediti. Devedeset druge godine došlo je do prekomponovanja tih raja i umesto po mestu stanovanja i vrsti cipela one su se podelile po nacijama. Ali, sve su zadržale kodekse ponašanja i stvar prestiža. Zbog toga je rat u Sarajevu i bio najkrvaviji, jer s obe strane fronta su stajali ljudi odrasli u istom okruženju. Ljudi su znali da će, kad jednog dana rat stane, morati da pogledaju u lice onim iz svoje, ali i onim iz protivničke raje. „Sami na svijetu“ je uglavnom srpska priča, ali siguran sam da je skoro ista mogla biti napisana i s muslimanske ili hrvatske strane. Pitanje je poštenja, talenta i hrabrosti.

Opisujete četiri ratne godine na prvoj liniji fronta u Kasindolskoj ulici na Ilidži. Po čemu je bio specifičan ovaj deo ratišta?

– U širini manje od dva kilometra i dubini bojišta oko šesto metara, bez druge linije odbrane, oko tri stotine srpskih vojnika četiri godine rata uspešno se branilo od najbrojnijeg muslimanskog Prvog korpusa i raznih specijalnih i manevarskih jedinica sa ukupno oko 80. 000 vojnika. Prvih meseci rata linije fronta zaraćenih strana bile su s dve strane uske ulice, negde s dve strane jedne kuće, a kasnije je to bila jedna rečica čije su obale udaljene od 10 do 20 metara. U tim svakodnevnim bitkama, u napadima snajpera, tenkova, i artiljerije, kad smo se satima i danima tukli za jednu kuću, poginulo je više od sto branilaca Kasindolske ulice i još desetine pripadnika Specijalne policije i Srpske garde koji su nam dolazili na ispomoć. Ja ne znam nikoga iz Kasindolske ulice da nije ranjen barem jednom. Tamo su starice redale redenike, maloletni dečaci bili borci, a starci od preko 70 godina ratovali. Gledajući geopolitički taj kvadratni kilometar Kasindolske ulice i kvadratni kilometar Nedžarića, Republici Srpskoj i srpskom narodu nisu značili bog zna koliko, ali strategijski i vojnički bili su onaj poklopac koji zlom duhu ne da da izađe iz boce. Ponosan sam što sam ratovao baš tu.

Monstrum na slobodi

Istovremeno, svedok ste stradanja Srba koji su ostali u Sarajevu. Kakav je bio to život?

– E, i to je Sarajevo. Njegova tamna strana. Do početka dvadesetog veka to je bio grad perjanica srpske kulture, biznisa i vere, a onda su prevernici u tri rata po četiri godine studioznim terorom uspeli da Srbe izbrišu iz lične karte Sarajeva. U poslednjem ratu po izveštaju nezavisne Međunarodne komisije u delu Sarajeva pod kontrolom Armije BiH ubijeno je 7.160 srpskih civila. O broju prebijenih i silovanih niko ne govori. Služeći se taktikom Jasenovca da je tom logoru milion Srba pobilo tridesetak ustaša, tako i muslimanske vlasti tvrde da su Srbe u Sarajevu ubijali rahmetli Caco, rahmetli Ćelo i rahmetli Juka. Pa nisu njih trojica kontrolisali svih 200 logora i zatvora za Srbe u Sarajevu: Sunce na Dobrinji, Borsalino na Alipašinu, Otoka, Kino Kumrovec, Kino Arena, Viktor Bubanj, Centralni zatvor, Hrasno, hotel Zagreb, hotel Evropa… Postoje preživeli svedoci. Jeste da oni i sad tiho pričaju i drže dlan preko usta, ali pričaju i pominju imena zlikovaca. Isto tako ne pominje se da i srpski kvartovi u ratu mesecima nisu imali struje i vode i da je u tim kvartovima ubijeno, imenom i prezimenom, sto dvadeset dece. Neka od njih su ubijena iz snajpera, kad je snajperista video u koga puca, a to Srbi nisu radili.

Kako ste sve prikupljali podatke o zločinima jer navodite konkretna imena i žrtava i zločinaca?

– U te privatne zatvore svako je mogao dovesti Srbina ili Srpkinju i tući ga, silovati i na kraju ubiti, a da za to nikome ne odgovara. Podaci o tim torturama teško se prikupljaju jer žrtve se stide svoje nesreće, ali ipak nešto se nađe. I sami muslimani u svojim svađama uspeju da odaju nekoga svog zlikovca. Nedavno je jedna muslimanska partija za direktora javnog preduzeća postavila svog člana a onda je konkurentska stranka iznela u javnost o kakvom monstrumu se radi. On je jednu Srpkinju vodao po bojištu da je siluju muslimanski vojnici. Nesrećna žena od toga je poludela i on je zaklao nasred ulice i mrtvu zapalio. Njeni ugljenisani ostaci danima su ležali na raskrsnici dok nisu došli radnici komunalnog preduzeća i odneli je na deponiju. Zbog takvog zločina tadašnje vlasti su tog monstruma osudile na deset godina zatvora, ali ga je posle dva meseca Alija Izetbegović abolirao i on sad slobodno živi u Sarajevu, a na optužbe odgovara da je nevin jer telo žrtve nikad nije pronađeno.

Od Toronta do Sidneja

Gde su sada „sinovi Ilidže“ kako zovete srpske borce s ovog dela ratišta?

– Onog dana kad smo prodani u Dejtonu i kad smo morali da napustimo najlepši deo Sarajeva, koji smo tako odano branili i odbranili, duše 1.068 kćeri i sinova Ilidže ostalo je u tim ulicama i alejama kao plaćena cena za Republiku Srpsku. Preživeli su se rasuli širom sveta i ako nisu u međuvremenu pomrli od karcinoma ili infarkta, sad nas ima od Toronta do Sidneja, u Beogradu, Novom Sadu, Bijeljini, Trebinju, a najviše nas je ostalo u Srpskom Sarajevu. Tu smo na vojnim poligonima i močvarama, u ljutoj periferiji, prodajući svoju imovinu u bescenje i skoro bez ičije pomoći izgradili sebi Grad. Imamo univerzitet, pozorište, crkve, škole, radio, bulevare, pisce, misice, doktore nauka, decu koja slobodno dižu tri prsta i navijaju za Slaviju i Zvezdu ili Partizan. Imamo svoje kafiće u kojima evociramo uspomene na rat i poginulu braću i mesto gde nismo agresori, izbeglice, muhadžeri.

Od kraja rata je prošlo 25 godina. Idete li na Ilidžu? Da li su se obnovila stara prijateljstva?

– Vrlo, vrlo retko idem tamo. Samo kad moram iz nekih administrativnih potreba. Ilidža je rana po kojoj se ne čeprka. Treba je pustiti da zaraste mada će ožiljak ostati i mada će kako starimo boleti sve više. Predratne prijatelje i komšije s druge strane fronta viđam i susrećem ali osim, u većini slučajeva, korektnosti, nema tu prijateljstva. I neće ga više nikad ni biti. Previše se krvi prolilo. Ali dobro je i ovako.

Ima li i među bivšim prijateljima Bošnjacima onih koji su pročitali knjigu i koje su bile njihove reakcije?

– Znam da su mnogi dolazilio na međuentitesku liniju da kupe knjigu i svi koji su se izjasnili imali su pozitivno mišljenje. To je najčešće jedna reč. Dobra. Pošteno. Iskreno. Ima jedan koji mi je sa Fejsbuk stranice svoje žene i lajkovao.

„Stvarna fikcija“

Koliko je u romanu „Sami na svijetu“ reč o fikciji, a koliko o istorijskim činjenicama iz rata?

– Sa vremenske distance od 25, 30 godina kad pričate i pišete o sedamnaestogodišnjim devojkama odraslim uz pesme Bijelog dugmeta, zaljubljenim u Lošu i zadivljenim Monikom Seleš, koje u vašim pričama utrčavaju u bitku i iz nje izvlače ranjenog ili mrtvog odraslog čoveka od 100 kilograma onda i vama kao piscu ta priča svakim danom sve više liči na fikciju. Pogotovu kad je s vremenom sve manje svedoka.

Ljudi bez srama

Među ličnostima koje opisujete je poznata sarajevska pevačica koju su i ranije optuživali da je mučila zatvorenike. Ovde dajete i niz dodatnih „pikanterija“, mada je ona u više navrata je demantovala te tvrdnje?

– Ona najbolje zna šta je radila u ratu. Znam čoveka koji je svedočio to što ste pitali za nju, ali nije samo ona ta i takva. Bilo je njih još koje sad u Srbiji i drugim gradovima Republike Srpske dočekuju širom raširenih ruku, organizuju im koncerte, proslave rođendana i slično, a oni se nikad nisu pokajali ili barem izvinili za svoju mržnju prema Srbima. Najmučnije nama koji živimo ovde je kad gledamo da se ti isti Srbi iz Beograda i Srbije ulizuju tom Sarajevu u kojem sad živi procentualno manje Srba nego u južnom delu Kosova i Metohije. Bedno se prodaju za deset ćevapčića s lukom ili za epizodnu ulogu u trivijalnom filmu. A kad dva bajkera sa srpskim grbom na jakni dođu na Baščaršiju na te ćevapčiće pune soje i loja onda se iznenade kad ih sarajevskim ulicama progone ko zečeve.

Od Legije do Juke

Mnogo je poznatih imena u knjizi: od Arkana, Legije, do Juke Prazine, Muhana…

– To su likovi koji su se vrzmali po Sarajevu. Neke od njih sam upoznao u ratu i ponosan sam što sam ratovao rame uz rame sa Legijom, Šucom ili Rambom Bujoševićem. Oni su junaci. Neke sam znao iz predratnog Sarajeva. Cacu sam znao iz kafane, on mi je dolazio u kuću, Juku sa Skenderije, on je bio šizofreni luđak, lik za izbegavanje, Brneta sam znao iz Kaktusa, Mongu još od osnovne škole. Svi oni, svako na svoj način, obeležili su taj period koji ja opisujem u romanu i ne mogu se zaobići.

Zvuči neverovatno, ali da li je i tačno ono što opisujete u knjizi da je Juka Prazina tokom najžešćih borbi organizovao rođendan na kom je prisustvovao i jedan srpski borac?

– To je ta priča o sarajevskoj raji. Jedan Brnetov četnik je u ratu otišao u muslimansko Sarajevo, u kvart u kojem je rođen i u kojem je živeo do rata, i muslimanski komandir tog naselja postrojio je svoju jedinicu i tom četniku, u srpskoj uniformi, predao raport.

Niste nikoga štedeli, bez dlake na jeziku ste pisali o trgovini između zaraćenih strana. Da li ste zbog toga imali problema?

– Još nije bilo problema, Verovatno niko neće da prizna da se prepoznao. Ko će priznati da je kurvin sin.

Herojstvo doktora Lazića

Upoznali ste doktora Lazića, čuvenog hirurga koji je ceo rat proveo zbrinjavajući ranjene.

– Doktor Miodrag Lazić je legenda. Srbija, Niš, a ni ostali delovi Republike Srpske i ne naslućuju koliko je taj čovek učinio za Srpsko Sarajevo i Republiku Srpsku. Kao hirurg, ali i kao neko ko je pokušavao našu borbu i žrtvu da prikaže svetu. Na Vidovdan ove godine Srbi sa Ilidže su pokazali koliko cene i poštuju svog Lazu. Nas više od 300 otišlo je na njegov grob. Prolazeći kroz Užice i Kragujevac i dolazeći u sami Niš mediji su objavljivali da je u tim gradovima kritična faza zaraze korone, ali mi nismo odustajali, iako među nama nije bilo ni deset procenata zdravih.

Učestvovali ste u pisanju scenarija filma o čuvenom hirurgu?

– Kad su me pozvali da pišem scenario obradovao sam se iz više razloga. Prvo što će se raditi film o toj gromadi od čoveka uz koga ćemo i mi ispričati neke svoje priče; drugo, što će Republika Srpska da se osloni na svoje kadrove, i treće što je upravo meni ukazana tolika čast da sa Milovanom Vitezovićem pišem scenario. Svoj deo scenarija ja sam davno napisao i poslao na usklađivanje režiseru filma Draganu Elčiću, ali to sve još stoji.

Zaboravljeni junaci

Ratni reporter Nebojša Jevrić je naveo da je front u Kasindolskoj ulici najsličnije opisati sa borbama na Košarama na Kosovu. Ipak, o borbama u Sarajevu se i dalje jako malo zna, a priča je uglavnom jednostrana?

– Mi moramo zadovoljiti i standarde nekih srpskih dušebrižnika. Mi koji bismo želeli i hteli nešto da kažemo o junaštvu i žrtvi Srba iz Sarajeva, koji su usput rečeno, uz pomoć svih ostalih, i stvorili Republiku Srpsku, suviše smo siromašni i slabi da bi to mogli sami. A, bivši sugrađani koji bi nam trebali pomoći žive svoje živote u Sarajevu i Republike Srpske sete se samo kad im treba za ličnu afirmaciju i materijalnu dobit. Ako nešto ne urade Rusi ili emigracija ispašće da 150.000 Srba u Sarajevu nikad nije ni postojalo.