Džezom je počeo da se bavi još kao gimnazijalac u Drugoj muškoj gimnaziji. Posle Drugog svetskog rata, već 1946. godine, osnovao je amaterski džez orkestar i tako postao utemeljivač prvog big benda u Srbiji.
Sa ovim orkestrom, Simić je proputovao celu Evropu. Godine 1960. na džez festivalu u Žuan le Penu, u Francuskoj, ovaj orkestar osvojio je prvu nagradu u kategoriji big bendova. Džez orkestar Radio televizije Beograd sarađivao je sa mnogim značajnim muzičarima i bendovima, ne samo iz tadašnje Jugoslavije, nego i šire. Ela Ficdžerald, Kvinsi Džouns, Djuk Elington, sve ih je upoznao. Kao gost dirigent godinama se pojavljivao u Pozorištu na Terazijama i drugim pozorištima bivše Jugoslavije. Često je bio gost dirigent Simfonijskog orkestra JNA. Od 1986. do 1992. vodio je seniorski hor KUD-a „Branko Krsmanović“. Komponovao je muziku različitih žanrova: dečju, horsku, zabavnu, džez i simfonijsku. Jedan je od začetnika etno-džeza u srpskoj muzici. Autor je muzike za veliki broj televizijskih serija, igranih i dokumentarnih filmova.
U devetoj deceniji života oprobao se i kao pisac. Godine 2005. je objavio knjigu „Susreti i sećanja“, a ubrzo zatim i „Veselo putovanje“, „Sentimentalno putovanje“ i „Neispričane priče“.
– Rođen sam 18. marta 1924. godine u Beogradu. Odrastao sam u centru prestonice, u Kosovskoj ulici, gde je moja baka po majci imala kuću, dok je kuća koju je sagradio moj otac bila u Ulici Majke Jevrosime.
Otac Dragan bio je poznati advokat, a majka domaćica.
– Odrastao sam sa sestrom, a sećam se tada je naša ulica bila puna dece i po ceo dan smo se igrali. Saobraćaj u to vreme bio je vrlo redak tako da je centar Beograda bio pravi raj za klince. Sećam se letovanja iz najranijeg detinjstva. Tada Beograđani nisu išli na more ili su išli vrlo retko. Uglavnom se odlazilo u banje. Mi smo išli u Vrnjačku Banju, cela porodica: majka, otac, baka, sestra i ja. Odsedali smo u pansionima ili vilama, zakupimo ceo sprat i odmaramo se. Bilo je to vreme kada su dame leti nosile šešire, a muškarci prsluke bez obzira na vrućinu.
– Sa 14 godina dobio sam klavir i od tada sam nekako znao da će muzika biti moj život. U osnovnoj školi bio sam vrlodobar đak, nikad nisam voleo matematiku, a posle upisujem Drugu mušku gimnaziju. Nažalost, moje mladalaštvo prekida Drugi svetski rat. Posle rata upisujem Muzičku akademiju.
Svirke na Kalemegdanu
– Svirali smo na Kalemegdanu američku muziku, što je za to vreme bila senzacija. Igranke su se zvale Zvezdane noći.
Već 1953. godine postavljen sam za dirigenta Džez orkestra Radio televizije Beograd i na tom mestu sam ostao sve do 1985. godine.
Tih ranih pedesetih godina u Jugoslaviju su počele da dolaze velike zvezde. Već 1954. stižu nemački muzičari, ali i oni iz Engleske. Sećam se 1956. godine došao je Dizi Gilespi Big bend, koji je u to vreme bio najbolji na svetu. To je bio nastup prvog pravog džez big benda u Beogradu, što je vrlo pozitivno delovalo na sve nas, jednom rečju probudilo je džez. Dizi Gilespi je već bio svetska zvezda i taj događaj označava početak tog pravog džeza kod nas.
S druge strane, Djuk Elington bio je srce džeza zato što u sebi sjedinjuje tri muzička karaktera – kompozitora, pijaniste i dirigenta. Kad on izađe na binu, to je drugačije neko kad bilo ko drugi nastupa.
– Prvi put smo svirali 1957. u Istočnoj Nemačkoj, a potom u Mađarskoj, Češkoj, Poljskoj, Sovjetskom Savezu… Pozivali su nas, a sa nama su gostovali pevači koji su pevali tadašnje omiljene šlagere. Popularna Nada Knežević je gostovala sa nama. Mi smo bili prvi koji su u tim zemljama svirali instrumentalni džez – naš i američki, i publika nas je oduševljeno prihvatala. Situacija u zemljama u kojima je komunizam nametnut nije bila ista kao u Sovjetskom Savezu. Na primer, Češka je još pre rata imala najbolji džez orkestar i oni su nas primili otvorenije od Poljaka, koji su učitivi, ali hladni. Nikada nismo imali problema, ali je interesantno da je nekada u tim zemljama kontrola bila jača nego u Sovjetskom Savezu, gde smo prvi put svirali 1961. i kao gosti imali poseban tretman.
– Meni su gostovanja po Sovjetskom Savezu ostala u izuzetno lepom sećanju.
– Prvo gostovanje u zapadnom svetu bilo je 1960. u Francuskoj, na Prvom evropskom džez festivalu koji se održavao u Žuan le Penu, gradiću na francuskoj rivijeri. U to vreme u Jugoslaviji se i dalje teško živelo. Sećam se došli smo u francuska mondenska mesta skromno obučeni. Okruženi luksuzom osećali smo se kao ljudi iz provincije u velikoj varoši, ali zato smo na bini doživeli ovacije. Osvojili smo pehar i novčanu nagradu, a po povratku u Beograd postali smo nacionalni heroji.
Susret sa Titom
– Uspelo mi je da od Tita izvučem priznanje da voli džez. Bogdan Babić, dirigent hora „Branko Krsmanović“ i ja bili smo pozvani da ostanemo kao gosti na prijemu povodom njegovog rođendana. Mislim da je bila 1959. godina.
Šef protokola nam kaže da priđemo Maršalu, da se upoznamo sa njim, čestitamo mu rođendan i da odmah idemo u bife desno. Čestitam mu rođendan i kažem: ‘Da li mogu nešto da Vas pitam?’ Kada sam to rekao svi su se skupili oko mene uplašeni šta ću da pitam. A ja ko iz topa kažem: ‘Da li je tačno da vi ne volite džez?’ Nastupi tajac. Neprijatnu situaciju prekida Tito i kaže: „Volim ja džez, ali onaj pravi koji je nastao u Africi. Skoro sam se vratio iz Sudana i tamo sam slušao izvanredan džez. Amerikanci su ga samo pokvarili.“
– Kakav džez u Sudanu, mislim ja, ali ništa naravno ne zborim. Tito nije bio visok rastom, svi oko njega bili su viši, ali se on izdvajao harizmom, šarmom, ne umem to da objasnim. Bio je poseban, jedinstven čovek koji zrači.
– Stalno se provlači da su muzičari u to vreme proganjani, a istina je samo da su pojedini kritičari pravili karijere pišući tekstove o tome kako džez podrazumeva poročan način života, kako džezeri ne znaju note i slične koještarije.
– Ipak, moram reći da je u Sloveniji i Hrvatskoj bilo nekako slobodnije, mnogo radikalnije, ljubljanski džez orkestar svirao je već mesec dana po oslobođenju 1944, a mi, kao Džez orkestar, tek 1953.
Porodica kao utočište
– Dva puta sam se ženio. Iz prvog braka imam ćerku Vukosavu i od nje dvojicu unuka Aleksandra i Ivana i jednog praunuka, malog Aleksu. U braku sa Judit, mojom sadašnjom suprugom, sam evo već 47 godina. Imamo ćerku Andreu, koja živi i radi u Vašingtonu. Ona nam je podarila unuku Leu.
– Mnogo puta sam bio u Americi. Ranije me je džez vodio tamo, a kasnije smo posećivali našu ćerku. Sve je to lepo i sređeno, ali ja ne bih mogao da živim u Americi. Divno je otići i videti, ali sam uvek bio srećan kad se vratim. Često smo i u Novom Sadu, jer je moja supruga Novosađanka. Leta na Dunavu za nas su uvek bila posebna.
Poslednji ispraćaj kralja Aleksandra
– Moj otac imao je advokatsku kancelariju u današnjoj Nušićevoj ulici i sećam se da sam kao dete sa balkona gledao poslednji ispraćaj ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića na Oplenac.
Bomba na kuću
– Bombardovanje 6. aprila 1941. zapamtio sam za ceo život. Sve je počelo u šest sati izjutra, a okolo su odjekivale detonacije bombi koje su rušile našu prestonicu.
– Otac nas je odmah sklonio van Beograda, a ubrzo su nemački bombarderi direktnim pogotkom srušili našu kuću.
Doček na aerodromu
– Svetski poznatog džez muzičara Djuka Elingtona dočekao sam u holu aerodromske zgrade dirigujući džez orkestrom Radio televizije Beograd. Smeškao se i pitao me je da li može da preuzme dirigovanje orkestrom. Bio je potpuno oduševljen. Mislio je da smo aerodromski džez orkestar! Hteo sam da presvisnem.
Uvek aktivan
– Nedavno sam otvorio 21. novosadski džez festival u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Srećan sam zbog toga, jer džez je umetnost u kojoj uživam. Džez ima dušu i zato živi i traje.
Čarobna serija „Neven“
– U dugoj kompozitorskoj karijeri napisao sam scensku muziku za mnoga pozorišna, filmska i televizijska ostvarenja, ali sa najvećom radošću ističem scensku muziku za TV seriju za decu „Neven“ Timotija Džona Bajforda.
– Sarađivao sam i sa Purišom Đorđevićem, Darkom Bajićem i mnogim drugim rediteljima.
Petrovdan u Kruševcu
– Kao dete radovao sam se odlasku u Kruševac, jer je tamo živela moja baka, očeva majka. Naročito sam se veselio slavi – Petrovdanu.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
