Hoćemo status manjine

Tačan broj Srba u Italiji je teško utvrditi, a kreće se između 45.000 i 65.000. Prilično veliki raspon, koji zavisi od toga da li pitanje postavljate italijanskoj vlasti ili tamošnjem Savezu Srba. Jedan od najvećih problema srpske zajednice u tom delu sveta je što vlast Italije kao Srbe „vidi“ samo one koji su došli iz Srbije, dok naše sunarodnike iz bivših zemalja SFRJ svodi pod druge nacionalnosti.

O ovom i drugim problemima, ali i lepim stvarima u vezi sa srpskom zajednicom razgovarali smo sa Dušanom Aleksićem, predsednikom Saveza Srba u Italiji (SSUI), koji je nedavno bio u Srbiji te, između ostalog, posetio i redakciju „Vesti“ u Beogradu. Dolazak u maticu iskoristio je i za susret s Arnoom Gujonom, v. d. direktorom Uprave za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.

– Tema radnog sastanka je bila položaj srpske zajednice u Italiji. Upoznao sam ga sa radom brojnih udruženja u Italiji, koja su se objedinila u Savez, ali i o radu srpske škole, a najviše o proteklim humanitarnim akcijama. Bilo je reči i o budućim zajedničkim projektima i saradnji sa maticom i drugim Srbima iz dijaspore. Znate, dijaspora je od ove Vlade očekivala ponovno uspostavljanje Ministarstva za dijasporu, jer smatramo da je to preko potrebno. Svakako pozdravljamo izbor direktora, jer je od ukidanja Ministarstva to mesto bilo upražnjeno, šta smo veoma osetili.

Zadovoljni ste izborom Gujona za v. d.?

– Gospodina Gujona sam upoznao 2018. na Forumu dijaspore u Banjaluci. Sarađivali smo i 2019. s njegovom humanitarnom organizacijom Solidarnost za Kosovo. Sećate se sigurno da je tada bio embargo i da nije mogla da se uvozi roba, te nismo imali drugi način da dopremimo pomoć osim preko Gujonove organizacije. Na prvi susret osetite i vidite da on nije došao kao predstavnik neke političke partije, niti se sada predstavlja i ponaša kao političar, već kao čovek velikog srca i humanitarac.

Stigli i do Sicilije

Gde u Italiji živi najviše Srba i zna li se okviran broj koliko nas tamo ima?

– Najviše nas je ranije bilo u Trstu, gde smo bili starosedeoci. Međutim, danas je tamo, prema opštinskim podacima, samo oko 8.500 Srba dok nas je u Vićenci oko 11.000. [to se tiče regije Veneta, u koju spada Vićenca, imamo dosta Srba iz Republike Srpske, oko 3.500.Međutim, njih gradske vlasti ne prepoznaju kao Srbe, jer za gradske vlasti Srbi su samo oni koji dolaze iz Srbije, a sve ostale Srbe iz RS, Hrvatske, BiH,Makedonije ili Crne Gore ne „vide“ kao Srbe, već kao Bošnjake, Hrvate,Makedonce, Crnogorce… Zato i nema zvaničnih preciznih podataka o broju Srba u Italiji. Imamo još tri jake opštine: Padovu, Trevizo i Veronu u kojima ima još oko 25.000 naših. Ima nas i u Milanu i Pjaćenci, pa i u samom Rimu. Tamo su manje organizovani, tako da odatle imamo najmanje podataka. Ima nas i na Siciliji i u Palermu, raširili smo se svuda. U celoj Italiji, po nekim podacima iz Konzulata i ambasade, živi između 45.000 i 50.000 Srba.Mi smatramo da ih ima više, oko 60.000 do 65.000.

Da li je izvesno dobijanje statusa nacionalne manjine?

– Znate šta je najveći problem? U Beču, na primer, živi oko 450.000 Srba, što je ozbiljna zajednica i vlasti moraju da pregovaraju s njima. Ili u Nemačkoj, gde su koncentrisani u velikim gradovima. Mi smo u Italiji raštrkani. Teško je dobiti status nacionalne manjine, jer pregovaramo sa regijama, a to je ipak na lokalnom nivou. Iako imamo dobar odnos sa lokalnim vlastima, teško nam je da se registrujemo na nacionalnom nivou. A tek kada se registrujemo na nacionalnom nivou moći ćemo da tražimo i dobijemo neke beneficije od lokalnih vlasti. Tako ćemo lakše opstati, sprečiti asimilaciju i sačuvati nekoliko prvih generacija, što nam je veoma važno.

Da li je to je glavni cilj Saveza?

– Srbija je nasledila „boljku“ bivše Jugoslavije da smo zemlja naroda i narodnosti. Toga u Italiji nema. Tamo ste ili Italijan ili stranac. S druge strane, dobro su organizovani sa nevladinim organizacijama, koje rade na nacionalnom nivou. Jedan od prioriteta nam je da Savez bude priznat na nacionalnom nivou, jer ćemo tek tada moći da konkurišemo za razne projekte, pogotovo one koji se tiču obrazovanja. Svako udruženje ima svoj statut, pa trenutno radimo na njihovom usaglašavanju, da napravimo jedan zajednički statut za udruženja. Glavni cilj nam je da, uz pomoć matice, srpska dopunska škola kao institucija uđe u italijansku školu. To znači da naša deca ne budu po iznajmljenim prostorijama ili onima koja ustupaju naša udruženja, već u pravim školskim učionicama i klupama. Na taj način ćemo biti priznati kao zajednica, biti bezbedniji i imati veći ugled.

Nema podela

Savez Srba u Italiji se od 2009. mučio da zaživi, tako da je zvanično osnovan na proleće 2015. i najmlađi je srpski savez u Evropi.

– Znate kakvi smo mi Srbi, nepoverljivi i tvrdoglavi. Bilo je puno neiskustva kako treba da izgleda jedan savez, a hteli smo da izbegnemo podele i nedoumice, te da stvorimo jednu krovnu organizaciju. Izabrali smo da traje duže osnivanje, ali da nađemo zajednički model kojim će svi biti zadovoljni. Uspeli smo, hvala gospodu Bogu, da nema širih i dubokih podela u srpskoj zajednici u Italiji, već da postoji jedan Savez koji ima pet delatnosti: humanitarne akcije, folklor, kultura, školske radionice i sport. Imamo referenta za svaku oblast, koji se bavi njihovim događajima, daje ideje i predloge. Ovo nije rad samo jednog čoveka već tima ljudi, koji dobro funkcioniše. Sve se dogovaramo, otvoreni smo za sugestije, primedbe i kritike. Ako smo nešto dobro uradili, mogu samo da se zahvalim svojim saradnicima.

Nekoliko puta ste ponosno spomenuli humanitarni rad kojim se Savez bavi.

– Da, tu je referent Dejan Kusalo. Trudimo se da svake godine dopremimo pomoć narodnim kuhinjama u enklavama na Kosovu. Nešto je u novcu, nešto u hrani (pasulj, ulje, meso…), pomažemo koliko možemo. Naša udruženja su se i ranije samoinicijativno pri parohijama organizovala i sakupljala pomoć, a sada to isto rade preko Saveza. Akcija uvek traje od sredine decembra do februara. Neretko i neko od nas iz Saveza ode na Kosovo. Cilj nam je da naš narod ne smetne s uma da postoje sunarodnici koji moraju da „idu na kazan“. A ne šaljemo pomoć samo na Kosovo, već i u Srbiju i Republiku Srpsku. I u okviru same Italije smo tokom ekonomske krize organizovali pomoć. U Obrovac u Hrvatskoj smo, na primer, poslali šleper građevinskog materijala. Gledamo da pomognemo šta kome treba.

Koliko klubova čini SSUI i da li su u pitanju samo kulturno-umetnička društva?

– Na osnivanju je bilo 10 udruženja, a sada ih je 13. Nisu to samo KUDovi, imamo razna udruženja. Savez obuhvata sve, u našem Statutu stoji da okuplja srpska udruženja na teritoriji Italije bez izuzetaka i da sarađuje sa SPC i školom. Neka društva su otvorila svoje biblioteke, a njihovi čitaoci su zainteresovani da nam se pridruže. Kontaktiramo svako udruženje za koje čujemo da je osnovano. Relativno skoro je osnovan i Klub pecaroša i u pregovorima smo da nam se priključe. Udruženje mora biti aktivno najmanje godinu dana da bi moglo da preda zahtev za ulazak u Savez. Neka su trajala nekoliko meseci, pa „pukla“, a to ne uliva poverenje.

U dijaspori se teško stvaraju kontakti s vlastima i tu treba biti oprezan i ujedinjen. Kad god smo išli da pregovaramo s gradonačelnikom, išli smo sa konzulom i sveštenikom, jer smo smatrali da tako treba, da je tako najbolje za srpsku zajednicu.

Postoji li srpsko udruženje u italijanskoj prestonici?

– Postojalo je jedno, ali se raspalo. U kontaktu smo s tim ljudima i nagovaramo ih da ponovo naprave udruženje. Treba ga imati u glavnom gradu.

Italijan koji piše ćirilicom

Dušan sa suprugom Slavicom Bakić Aleksić živi u Vićenci.

– Slavica je osoba bez koje sigurno ne bih bio ovo što jesam i uvek bih pre pričao o njoj nego o sebi – ističe pun divljenja prema ženi koja mu je rodila petoro dece.

Najstariji je Stefan (27), koji se oženio 2019. godine. Srpkinjom, naravno, kaže ponosni otac.

– Zajedno su se vratili u Srbiju, u Aleksandrovac odakle sam rodom. Stefan se bavi poljoprivredom i radi kao varilac u jednoj fabrici, a nama je puno srce da je uspeo da se vrati i da lepo živi u matici. Daće Bog da dobijem uskoro unuče. Anastasija (19) je prošle godine završila petogodiš nju školu i hoće da upiše fakultet u Padovi. Aleksa (18) je peta godina Bogoslovije u Sremskim Karlovcima, a Andrej (15) je prva godina srednje kuvarske škole dok je najmlađ i Matija (11) sedmi razred – nabraja ponosno Dušan.On dodaje da je Aleksa, kada je postao punoletan, dobio italijansko državljanstvo.

– Kad je išao po papire rekao sam mu da se potpiše onako kako mi pišemo. I potpisao se ćirilicom. Eto, Italijani su dobili jednog Srbina sa ćirilicom – ističe ponosno.

KUD s avio-sekcijom

Dušanovo matično udruženje KUD Sloga iz Vićence je prvo srpsko udruženje na teritoriji Veneta i prvo kulturno-umetničko društvo na teritoriji Italije. Jedino je koje radi u dva grada, na teritoriji Vićence i malog, prelepog gradića Basano del Grapa, te je jedino društvo zbog kojeg deca prelaze skoro 50 kilometara da bi došla na probe. Druga zanimljivost je da je to jedino društvo sa avio-sekcijom.

– Kod nas je profesionalni pilot, pa leti organizujemo deci vožnju malim avionom. Bude to veliki događaj za njih – dodaje sagovornik „Vesti“.

Uspešni i u fudbalu

Postoji li oblast na koju ste posebno ponosni?

– Ponosni smo na sve! Spomenuo bih, na primer, Ligu srpskog fudbala za koju je zadužen referent Boban Petrović, predsednik udruženja SKSO Kruna iz Skija. Kruna je i osnovala Ligu 2015. Te godine je pobednik naše Lige, Pekara Srce, učestvovala na regionalnom, pa otišla na nacionalno takmičenje Italijanske lige C. S. A. I. N, koju je i osvojila. Prethodnu sezonu smo posle nekoliko prekida uspeli da završimo u septembru 2020. i u finalu je ekipa Ex Yu pobedila ekipu SKSO Kruna 4:2. Ako situacija dozvoli, ići će i ove godine na takmičenja. Liga je inače od 2016. pod pokroviteljstvom SSuI, a Boban je izvanredno vodi.

U Ligi igraju samo Srbi?

– Da, mi smo prosto talentovani za fudbal i želeli smo da srpskoj deci starijoj od 15 godina damo prioritet.