Heroji oteti od zaborava

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić odlikovao je Ordenom belog orla sa mačevima drugog stepena potpukovnika Dragutina Dimčevskog. U obrazloženju ovog visokog priznanja navedeno je da je orden dodeljen „za ispoljeno lično herojstvo i vešto komandovanje 53. graničnim bataljonom Vojske Jugoslavije tokom 1998. i 1999. godine, a povodom 21. godišnjice bitke na Košarama“.

U razgovoru za „Vesti“, potpukovnik Dimčevski kaže da mu je ovu informaciju prvi preneo telefonom ministar odbrane Aleksandar Vulin.

– Priznajem da sam bio veoma iznenađen kada me pozvao i rekao da je vrhovni komandant odlučio da me odlikuje. Naravno i da sam se veoma obradovao, ali ne zbog sebe. Ovo priznanje sam najmanje doživeo kao svoje, već kao orden koji pripada celom 53. graničnom bataljonu, svim vojnicima i starešinama. Ovaj orden pripada i porodicama poginulih heroja koji su živote ostavili na braniku otadžbine. Nikada ne treba zaboraviti da je u borbama na Košarama poginulo 12 graničara iz 53. graničnog bataljona, a 33 ih je ranjeno.

Predsednik Vučić je izjavio da je ovim ispravljena istorijska nepravda. Da li su borci sa Košara, ali i drugi iz odbrane 1999. godine, zaboravljeni?

– Počev od 2000. godine, kada je u Srbiju uvedena lažna demokratija, pa sve do 2012. godine svi junaci odbrane otadžbine su bili gurnuti pod tepih. O njihovim herojstvima je bilo zabranjeno govoriti, a najčešće smo iskljuèivo dovođeni u vezu sa navodnim ratnim zločinima. Na taj način je stvarana slika da je zločin braniti svoju zemlju i da su svi koji su se usprotivili nelegalnoj agresiji na SR Jugoslaviju krivi što su se branili. Sa dolaskom Vučića, najpre kao ministra odbrane, a onda i kao predsednika Srbije, ta slika je počela drastično da se menja nabolje. Zahvaljujući njemu borci danas više nisu zaboravljeni, a decenijske nepravde su počele napokon da se ispravljaju i kada je reč o veteranima, a najviše prema porodicama poginulih junaka.

Predvodili ste odbranu Košara i tokom svih 78 dana agresije. Koji dan pamtite po zlu?

– Teško je izdvojiti samo jedan, zato što su borbe na Košarama trajale 67 dana i sve vreme smo bili pod neprestanom vatrom ili pripadnika OVK, artiljerije regularnih snaga Albanije ili vazduhoplovstva NATO. Ipak, čini mi se da je za graničare najteže bilo između 9. i 11. aprila. Posebno bih izdvojio 11. april zato što je tog dana bio naš Uskrs. Ukupno je u ta tri dana izbačeno 27 boraca, odnosno 25 odsto od našeg brojnog stanja na Košarama. Za taj Uskrs je poginulo osam boraca, sedam vojnika i podoficir Ivan Vasojević, a ranjeno je devet boraca.

Zbog čega je važno pamćenje na bitku na Košarama?

– Zato što Srbija treba da pamti epsku pobedu svojih vojnika u krajnje neravnopravnoj borbi. Zahvaljujući visokom moralu i dobroj obučenosti uspeli smo da zaustavimo brojčano jačeg neprijatelja i nanesemo mu dovoljno gubitaka, čime smo omogućili uvođenje drugih jedinica u borbu. Dokazali smo onu čuvenu Njegoševu misao da „Boj ne bije svijetlo oružje, već boj bije srce u junaka“.

Ne primećujem izolaciju!

Kada je reč o pandemiji korona virusa, kakva je situacija u Vladičinom Hanu u kom živite?

– Situacija je dobra. Mere se poštuju 100 posto i zasad nemamo zaraženih.

Pripadate populaciji starijoj od 65 godina. Kako provodite dane?

– U izolaciji sam od prvog dana, ali verujte da je nisam ni osetio. Od ranije sam počeo da sređujem ratni dnevnik, ali i neka svoja pisana zapažanja iz tog perioda. Ratni dnevnik je bio deo moje radne obaveze kao starešine, ali sam tada iskoristio da u njega ubacim i sva zapažanja: od akcija, gubitaka, ponašanja vojnika, do njihovih emocija, razmišljanja, strahova i želja. Dok iščitavam te rukopise žao mi je što tada nisam više i detaljnije zapisivao.

Teška 1998. godina

Komandovali ste graničnim jedinicama 1998. Možete li da opišete kakva je bila ta godina?

– Prvi poginuli graničar na karauli Košare je Dalibor Dimov iz Pirota, vojnik po ugovoru. On je stradao u zasedi koju su teroristi postavili 4. avgusta 1998. godine, kada su ranjena još trojica vojnika. Od tada je počelo sa intenziviranjem napada iz pravca Albanije. Ipak, prvi veći incident u reonu karaule Košare zabeležen je već 23. aprila kada je 150 naoružanih terorista pokušalo ilegalno da pređe granicu. Došlo je do sukoba s vojskom, a u tom sukobu teroristi su poraženi. Poginulo ih je 20, a jedan je zarobljen. Sledeći veći napad odigrao se 18. jula između karaule Košare i Ðeravice, a u napadu iz Albanije u kome je učestvovalo između 700 i 1.000 terorista cilj je bio da se spoje sa svojim snagama u Juniku i faktički obezbede koridor OVK za bezbedno ubacivanje naoružanja i opreme. Napad je odbijen, a tada je poginuo pripadnik bataljona Vojne policije Niškog korpusa koji su sadejstvovali sa nama.

Koji događaj iz 1998. je ipak bio najteži?

– Jedan od najtežih dana bio je 30. septembar. Tada su šiptarsko-terorističke snage u reonu karaule Morina minirale put, a u rejonu karaule Košare minirale put i postavile zasedu. Na prvoj lokaciji je od postavljene mine poginuo zastavnik Milan Bundalo i ranjeno je pet vojnika, svi iz 78. izviđačke čete Vranje. U zasedi kod karaule Košare ubijeno je pet naših vojnika, a ranjeni su jedan vojnik i jedan oficir, svi iz izviđačko-diverzione čete iz Niša.