Njegov roman "Sasvim skromni darovi" proglašen je za najbolji ove godine. Priznanje koje Evropska unija dodeljuje najperspektivnijim mladim piscima kontinenta primio u Briselu, a vest da je upravo on dobitnik Evropske nagrade za književnost zatekla ga je na Frankfurtskom sajmu knjiga.
– Druženje sa našim ljudima u Frankfurtu fascinantno me je obuzelo i spontano sam osetio interesantnu vezu sa svim tim divnim ljudima iz dijaspore i doživeo pravi kulturološki šok. Oduševilo me je književno veče, trajalo je skoro do jutra, ali ne s opsesijom jagnjećeg pečenja i zvuka narodnjaka, nego druženja na bazi ljubavi prema književnosti.
Zrenjaninac koji je osvojio Englesku
Uglješa Šajtinac je rođen u Zrenjaninu 1971. od oca Radivoja i majke Mirjane. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu, odrastao
u najvećem stambenom naselju u Zrenjaninu, na Bagljašu.
Autor je drame "Hadersfild", za koju je dobio Sterijinu nagradu, a po kojoj je nastao istoimeni film. Ova drama je prvo igrana u inostranstvu, premijera je održana u pozorištu u Lidzu, nakon čega su usledile sjajne kritike u strogom "Gardijanu". Nakon Lidza, ova drama, u režiji Aleks Čizam, doživela je premijeru i u Teatru "Bojan Stupica".
Šajtinac je jedan od najizvođenijih domaćih dramskih pisaca. Osim nagrađenog romana "Sasvim skromni darovi" napisao je brojne pripovetke, prozu za odrasle i decu, a osim Sterijine, dobitnik je i Politikine nagrade za književni opus i brojnih priznanja za dečju prozu.
Živi i stvara u Zrenjaninu, a dva puta tokom nedelje odlazi u Novi Sad i tamo predaje dramaturgiju studentima Akademije umetnosti….
Opseda li vas pomisao da je u zemlji Srbiji sve nekako zamrlo?
– Živimo u vremenu brzih medija i lansiranja senzacija tipa – daj da pustimo vest, pa ćemo je posle proveravati… To je izazvalo opštu atmosferu straha i nervoze kod ljudi. I svaka ptica na grani zna da ovde kod nas život nije nimalo lak, ali pogledajte po svetu kako ljudi žive okruženi ratom, bez hrane, vode, odeće. Ljudi u dijaspori mogu kako hoće, ali ne zaboravljaju kako je to kod nas u otadžbini. Oni su savesni, odgovorni i pre svega brižni. Mi smo, čini mi se, postali malo i neskromni u toj svakodnevnoj kuknjavi težnjom da nam za tri dana bude znatno bolje.
Da li ste ogorčeni kao pisac, jer ste pominjali ljude sa goveđom inteligencijom, mediokritete koji rukovode svetom?
– Generalno mislim da je svet prepušten idiotima bez znanja, morala i vizije. Takvi menjaju normalnim ljudima telesnu temperaturu izmišljajući senzacije i poturajući ih kao vesti dana. Generalno nisam ogorčen, jer sam uvek u prvom timu optimista, ubeđenih da ljudi moraju da budu svesni svojih kvaliteta i da kao običnu budalaštinu doživljavaju nečije pokušaje da odlučuju o našim sudbinama… Ja sam za varijantu: "Razgaćim se na užarenom podnevnom suncu, kad ravnica sija ko tepsija, zavalim se u ligištul svog života i šeretski, onako po banatski, preko oka i moje Tise,
posmatram svet…." Realno kazano, ne postoji nijedna figura iz svetske političke elite koja nas može fascinirati nečim. I oni su mediokriteti.
Prestižnu nagradu primili ste baš u Briselu, koji je nekako zbog politike omražen u Srbiji.
– Otišao sam upravo u glavni grad Belgije, a ne u grad koji je samo sedište EU. Osećaj da su Belgijanci isto samo građani Brisela, Briža ili nekog trećeg grada, a ne neki mrzovoljni neprijatelji, potpuno mi je odgovarao. Građani Brisela nemaju ama baš ništa od EU. Baš u vreme kada sam bio tamo bili su masovni protesti, sto hiljada ljudi je izašlo na ulice, nijednog trena nisam osetio zao dah onih etničkih podela na Flamance i Valonce. Sve te ljude je pritisnuo socijalni problem podizanja granice za penziju, oni su se ujedinili, svi su disali istim plućima, a tog dana sindikat železnice u Belgiji spustio je cene karata na petinu od realne. Belgijanci su se ujedinili i pokazali neku svoju moć. Toga kod nas u Srbiji nažalost nema.
U prilog toj konstataciji ide i nedavni oglas na Si-En-Enu kako Srbija nudi kvalifikovanu, a jeftinu radnu snagu.
– Kada se to pojavilo u javnosti bio je onako malo gorak ukus. Ali, šta smo mi u odnosu na jednu Indiju, koja je iznedrila stotinu hiljada doktora koji rade u ozbiljnim institucijama po anglosaksonskom zapadnom svetu. Iz Rumunije ili Bugarske, koje su članice EU, bez problema intelektualci odlaze na Zapad, ako se ne snađu, raznose pice ili su prosjaci.
Banat je lajtmotiv vašeg stvaralaštva?
– Generacijski, u svojim korenima nosim ovo tle, nasleđe i svest da postojim baš tu.. Za mene je Banat mesto iz kojeg gledam svet i zbog toga mi je bitno da se i ovde nešto popravi, a dugo se već ništa ne menja. I pored svega, niko mene neće isterati odavde. Kao što volim svog oca Radivoja, tako volim i zemlju na kojoj sam ponikao.
Sebe smatrate piscem hroničarem vremena, psihoterapeutom sadašnjice ili modernim Arturom Klarkom?
– Čovek je izvor svih čudesa. Iako je život jedan ukrašeni ram za sliku, prepun zla, nepoverenja, mržnje i nasilja, ja ističem i slavim čoveka kao pobednika i nikada ne bih zaboravio sve ono dobro u čoveku, što izaziva ushićenje, radost da si živ, da si uopšte tu… Svakodnevno se ljudi sreću uz opasku "Ma, ne pitaj me ništa…" i ubeđen sam da smo preterali u istovarivanju nekog ličnog đubreta, operisani od najprostijeg, finog i kulturnog pitanja: "Kako si ti?". Ne bih se upuštao u polemiku da je je takvo stanje proizvod sveopšte trke za novcem i osnovnom egzistencijom, ali čvrsto stojim iza ubeđenja da čovek nikada neće znati koliko mu je dovoljno ako ne odredi svoje ciljeve, želje, namere…
Pedagoški rad na Akademiji u Novom Sadu pruža vam mogućnost da naučite nečemu mlade generacije.
– Ima tu puno kompromisa i nejasnoća, od sjaja do očaja i mladih ljudi, na prvi pogled buntovnih i nadarenih, a totalno nepismenih za fakultet, bez radnih navika, potrebe za čitanjem. Ako hoćete da pišete, morate puno da čitate. Ja sam kao njihov učitelj malo iznad, ali i ja učim svaki dan i ako to shvate, pronaći će svoj put. A svaki novi dan, to eto neka bude neko naravoučenije, nosi novi udarac promaje, znate kako je jaka i neugodna banatska košava. Kad te preseče, u trenu postaneš svestan da još nisi baš sve naučio.
Gde nalazite inspiraciju?
– Kao pisac razmišljam slično kao voćar, koji gaji trešnje i kaže da su najslađe, ali u njegovom vrtu kasnije uspevaju i maline, kajsije, breskve, dunje… Svako voće je sve slađe i mednije….
Šta novo sazreva u vašem vrtu?
– Nisam od onih pisaca koji moraju da pišu svaki dan. Nisam bez ideja, tinja u meni i onda kad zapnem. Figurativno da se izrazim, volim da "zatrudnim", da zanesem, ako treba i pola godine, u tom procesu neke jalove stvari bez problema će otpasti. Volim da igram igre i postavljam pravila, a nikada nemam plan da li ću pisati, na primer, sutra. Kad iznenadim sebe, onda je moje ushićenje do neba i to je valjda inspiracija.
Inspiracija na ulici
– Baš kao i moj Banat, rodni grad je uvek voljen i zauzima posebno mesto u srcu. Ovih dana, sa dva reda rovova u raskopanom centru Zrenjanina, gde se pravi nekakva pešačka oaza, u trenu mi se u glavi stvorio scenario iz doba Prvog svetskog rata. Raskopana zemlja, blato, pesak… A, gle slučajnosti, baš se sve to događa na stogodišnjicu od pomenutog rata. Prozujao mi brzinom svetlosti kompletan scenario.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
