Galo: Jugoslovenski filmovi su izdržali test vremena

Hrvatski glumac Igor Galo izjavio je danas da je nagradu Palićkog festivala „Aleksandar Lifka“ dobio i zato što su filmovi u kojima je igrao u jugoslovenskoj kinematografiji izdržali test vremena.

Galo je rekao Tanjugu da mu je čast što dobija „Lifku“ za doprinos regionalnoj kinematografiji nakon 54 godina u filmu, pošto je radio u svim jugoslovenskim produkcijama i nikad nije prekidao veze.

– Bio sam vrlo mlad kada sam imao priliku da budem sa neverovatnim ljudima koji su bili moji partneri kao glumci i režiseri – istakao je glumac pred večerašnje uručenje nagrade na Paliću.

Galo je rekao i da je imao sreću da kao mlad glumac snimajući filmove druguje sa nekim od velikih imena jugoslovenske kinematografije, poput glumice Mire Banjac, gošće Palićkog festivala.

– Bio sam klinac i nisam ni shvatao ko su oni, ali nisam imao ni kompleks. Sa Cicom Perovićem i Pajom Vuisićem se družite, imate čast da sedite u kafani. Meni je to bila normalna pojava. Shvatate koje su to dimenzije? – rekao je Galo.

Igrao je u nekim od najuspešnijih „partizanskih filmova“ počev od „Mosta“ (1969) i „Valter brani Sarajevo“ (1972) reditelja Hajrudina Šibe Krvavca, do kasnijih „Operacija stadion“ (1977) i „Pakleni otok“ (1979).

Prema njegovim rečima, pored „Valtera“ i „Most“ spada u najprodavanije filmove u svetu jer ga je u Kini videlo procenjenih 11 milijardi ljudi, pošto se „non stop igra“, što je za današnje filmove nepojmljivo.

Kao u „Sedam samuraja“ japanskog reditelja Akire Kurosave i potom holivudskom vesternu „Sedam veličanstvenih“ i Krvavčev „Most“ baštini sličan obrazac, napomenuo je Galo.

– To je forma koja nije kopirana ali je napravljena na sličnom obrascu. Sedam glavnih uloga! Dramaturgija koja je fascinantna, koju je Šiba napravio, ali ljudi teško povezuju – naglasio je glumac.

Galo je čak zaigrao i u kultnom ratnom ostvarenju uticajnog američkog reditelja Sema Pekinpoa „Gvozdeni krst“ (1977).

Film je sniman u Jugoslaviji, a u glumačkoj postavi su se pored Džejmsa Koburna, Džejmsa Mejsona i Maksimilijana Šela, našli Galo, Slavko Štimac i Vladan Živković.

– Biti u tom glumačkom sastavu, sa takvim imenima! Znam u Holivudu gomilu ljudi ne može doći ni blizu. A mi smo onda u Jugoslaviji imali mogućnost da vas Pekinpo vidi u domaćem filmu i kaže dođi – rekao je Galo.

Prema njegovim rečima, u to doba Jugoslavija je imala jaku koprodukcijsku proizvodnju kuća kakve su bile Avala i Jadran film, „koje su nudile najbolji mogući servis ondašnjem Holivudu“.

U prilog jugoslovenske kinematografije Galo je posebno istakao film u kome je igrao – „Maškaradu“ (1971) reditelja Boštjana Hladnika.

Prema njegovim rečima, taj film na puritanskom Zapadu nisu hteli da prikažu, a prethodio je seksualno provokativnim ostvarenjima poput „Poslednjeg tanga u Parizu“ ili „Emanuela“.

– To ljudi ne vide iz ove distance. To je bila kinematografija. (Reditelj Dušan) Makavejev… kakvi su to prodori bili u Evropu. U Parizu je napravio dar mar – prisetio se Galo.

Prema njegovim rečima, danas u regionu ako neko proda film u Evropu ili svet, to se smatra za čudo.

– To je nešto što nema odgovora. Imamo mi i dalje režisere, ali ovo su bile neke motivacije druge vrste. Ti su ljudi živeli film. Nisu živeli od filma, i to se vidi na ekranu – objasnio je Galo.

Glumac je upozorio da je „kamera prokleta stvar – ne možete je folirati, a iskusni ljudi ne gledaju filmove koji lažu“.

Galo je na festivalskoj konferenciji za novinare napomenuo da je 2003. godine bio član Palićkog žirija i da je sad počastvovan „Lifkom“ jer potvrđuje da ga smatraju za deo „kinematografije koja je bila jaka, snažna, velika, važna“.

– Eho i refleksi te kinematografije traju toliko dugo i sada sam, čini mi se, prepoznat kao takav koji vuče duboku liniju koja nas je povezivala u stvaralačkom smislu – naveo je glumac.

Galo je dodao i da smatra da „Lifka“ nije samo filmska nagrada nego i ljudsko priznanje za trajanje koje ima dodatnu dimenziju“, pogotovo imajući u vidu spisak njenih dobitnika na kome su, između ostalog, Banjac, Milena Dravić, Bata Živojinović, Ljubiša Samardžić, a sada i Dušan Kovačević.

– Bio sam zatečen (nagradom). Čovek to ne očekuje ni u vlastitoj zemlji. Nije tako uobičajeno da vas neko izvuče negde i oživi na takav način posle dugo vremena – rekao je Galo.

Glumac je priznao da u hrvatskoj kinematografiji poslednjih 30 godina, od „Zlatnih godina“, nije snimio ozbiljan film i čini mu se da joj nije potreban.

Galo se poslednjih decenija posvetio humanitarnom radu preko Udruženja „Homo“ za zaštitu ljudskih prava i građanskih sloboda u Hrvatskoj i bivšoj Jugoslaviji.

On je priznao da je frustrirajuće kada se vidi da i posle toliko vremena ostaju isti problemi oko proteranih naroda i razorenih društava, ratova, izbeglica i nasilja nad ženama, a oni se čak ponavljaju kroz nove obrasce.