Fudbal i rok me pokreću!

Neverovatni Vojislav Dragović (39 godina) je čovek čije je drugo ime svestranost. Javnost je saznala za njega u vreme dok je, kao fudbalski golman, pokušavao da pronađe sreću u Italiji, međutim, već sa 22 godine je postao menadžer i shvatio da će mu to biti životni poziv. Sposoban kakav jeste, brzo je došao do vrhunskog nivoa, međutim, još nešto je njega „golicalo“. Muzika! Voju su poslednjih godina dobro zapamtili i oni koji, što se kaže, mačku s praga nisu šutnuli, ali su zaljubljenici u rokenrol. Dragović je stalni klavijaturista legendarnog benda Piloti. Upravo to je i najaktuelnije kod njega, jer je Kiki Lesendrić sa ekipom početkom novembra održao fenomenalan beogradski koncert u ispunjenoj MTS dvorani.

– Meni jedan od najlepših na kojima sam svirao – s ushićenjem počinje priču Vojislav za „Vesti“. – Publika je bila kao da je Kikijev rođendan. Ljudi su od druge pesme ustali, pevali horski, fenomenalna žurka. Izašli smo malo iz našeg koncepta. Počeli smo uz pesme sa prva dva, novotalasna albuma Pilota, svirala su tad sa njim i dva člana originalne postave, Andra i Neša. Bio je i deo sa numerama koje je Kiki uradio za druge, a sad ih je izvela naša pevačica Olga – „Kolačići“ Marine Perazić, „Rat i mir“, u originalu duet sa Viktorijom… Posebno lep mi je bio deo sa gudačkim kvartetom. Samo mi je bilo žao što sam bio bolestan, pa nisam mogao da pevam. Inače, i to radim na koncertima, najavljujem Kikija…

Uz Zvezdu do Kikija

Dragovića je sa čuvenim rokerom spojio fudbal.

– Doveo sam 2013. Slavišu Stojanovića za trenera Crvene zvezde. Bilo je izvesno da će crveno-beli tada biti šampioni posle mnogo godina, pa je moj drugar, trener Sale Prerad, napisao pesmu u stilu „vraća se titula na ‘Marakanu'“. Zvao me je da mu pomognem oko komponovanja i spota. Prihvatio sam i rekao – hajde da skupimo „kul“ zvezdaše: Matiju Bećkovića, glumce, rok zvezde… Doveo sam sve te ljude i u spotu se svako pojavi nakratko i uradi nešto sa Saletom – pozdravi se, doda loptu… Bili su tu Ljubivoje Ršumović, pokojni Ivan Bekjarev… Snimili smo i Kikija i onda ostali da pričamo, kažem ja njemu da sviram… Prošlo je godinu dana, svratio sam na neku probu Pilota da ih slušam. Klavirista otišao, i Kiki meni kaže „hajde, sedi malo“. Znao sam, naravno, sve pesme napamet, to je muzika uz koju sam odrastao. Onda mi kaže – „Dođi sutra, snimamo album, treba mi klavir“. Odsviram na tom albumu četiri pesme kao gost. Posle toga mi je rekao da moram da sviram na koncertima. Od albuma „Širom zatvorenih očiju“ ja sam stalni član benda.

Voja u muzici nije samo instrumentalista, već i kompozitor:

– Sad sam završio jednu pesmu za Tonija Cetinskog, prava rok simfonija. Svetska zvezda je snimila jednu moju numeru, ne smem još da otkrivam o kome se radi.

Golmanska karijera, nažalost, nije dugo trajala:

– Imao sam mešavinu sumanutih pehova, a malo je i zbog tih ostalih svojih darova i profesija koje sam počeo da obavljam paralelno. Lacio je bankrotirao na dan kada sam potpisao za njih, to mi je bio debakl. Imao sam ugovor sa Romom kojoj su poništeni svi transferi. Na kraju je jedna saobraćajna nesreća prekinula svaku ideju da to treba i dalje da radim, iako sam bio veoma talentovan i, objektivno, veoma dobar. Sa 22 godine sam Valtera Zengu doveo u Crvenu zvezdu i počeo sam da živim od toga. Srećom, vrlo brzo sam dostigao u tome vrhunski nivo i počeo da radim sa velikim imenima i klubovima.

Zenga je, kaže Dragović, došao u najboljem trenutku za Zvezdu i – najgorem za Partizan:

– U Humskoj su bili štrajkovi, bojkot navijača, slaba ekipa. U Zvezdi – Žigić, Pantelić, Janković, Mrđa… Dominirali su, uzeli duplu krunu.

Doveo je Voja na „Marakanu“ i Zdenjeka Zemana:

– Bolji, inovativniji trener od Zenge, međutim, on je došao u najgorem trenutku za Zvezdu, tri godine kasnije. Nijedna stvar nije funkcionisala kako treba. Niti je on bio za njih, niti oni za njega. U prelaznom roku je došlo 30 igrača „s koca i konopca“. Bez ikakvih uslova, novca… Nije ekipa mogla uopšte da prihvati to što je on radio.

Danas – u Zvezdi i Partizanu pregršt stranaca:

– Postalo je normalno, tome više ne možeš da se odupreš. Koliko god da se fudbal razvija, za moj romantičarski ukus je suviše industrijalizovan. Svi volimo lepotu, vic, to više ne postoji. Rezultat je bitan. Objektivno, teško je da se Zvezda i Partizan pojačavaju igračima iz naše lige. To je nivo koji je dosta ispod njihovog, ne mogu oni da im donesu nikakvu plus valencu. Uvek sam za to da treba promovisati decu iz omladinske škole, međutim, nije ni to lako. Igraš sa Lajpcigom, Sitijem…

Humana strana menadžerstva

A, kad se povede priča o njegovim najvećim menadžerskim uspesima…

– Ako je po veličini transfera, učestvovao sam u prelasku Robinja iz Mančester Sitija u Milan. Ovaj posao ima jednu lepu, humanu stranu. Možda je veći uspeh kada dam nekom priliku da izađe iz nepovoljnih životnih okolnosti i trasira put sebi i svojoj porodici, nego kad neko pređe iz Bundeslige u Italiju. To je reputaciono značajnije, ali satisfakciono – ovo prvo. Uspeh mi je Fri kik masters 2008. u Hjustonu, gde smo doveli najveće svetske zvezde. Uspeh je, zapravo, što od ovoga živim ja i svet oko mene, i što sam još neke biznise razvio zahvaljujući sredstvima od fudbala.

Konkretno – Voja je vlasnik jednog poznatog beogradskog restorana. Treba uskladiti sve to, pa se desi da izostane sa nekih koncerata Pilota.

– Najčešće leti zbog prelaznog roka. Takav je dogovor od starta, Kiki razume čime se ja bavim. Leteo sam avionom da bih stigao na koncert, izmišljam načine… Znam da to znači njemu, a i ja to jako volim.

U novije vreme Dragović dosta sarađuje sa FK Osijek.

– Jednog dečka sam prodao u Atalantu, jednog u Moncu… Hrvatski klub je od toga direktno zaradio više od 25 miliona evra. Dosta sam radio skoro u Italiji, to mi je glavno tržište.

Da li moraš da budeš „mangup“ da bi uspeo u menadžerskom poslu?

– Nije to baš kao kad se družiš sa književnicima, akademicima… Tu dolaze ljudi koji su pohlepni, željni brze zarade, bliski kriminalu. Fudbal vide kao dodir s javnošću, što svi vole. Niko na to nije imun. Imponuje im da su po stadionskim ložama, da se slikaju. Treba da budeš malo „mangup“ u smislu da držiš do svog stava i da inteligencijom ne dozvoliš da dođe do groznih situacija.

Poliglota

Vojino veliko bogatstvo je poznavanje pet jezika:

– Naučio sam ih „na ulici“. Engleski i francuski u dečačkom periodu – škola, muzika, filmovi. Italijanski i španski – usput.

Šta povezuje njegova dva bazična zanimanja? Voja se malo zamislio:

– Menadžerstvo je klasičan trgovinski proces koji zahteva kreativnost. Moram da razmišljam „aha, klub iks se malo klima, koga bih ja mogao tu da dovedem…“. Kreativnost je, naravno, neophodna i u muzici. Najveći moji aduti u menadžmentu su komunikativnost, brzina misli, način na koji reagujem. Slično je i sa muzikom, dosta energično sviram.

Bez sumnje bi Dragović mogao lako da se snađe i kao menadžer u svetu estrade:

– Dosta sam koncerata Pilotima zakazao, opet zbog kontakata koji proizlaze iz fudbala. Kroz fudbal dođeš do bilo kog čoveka iz sveta biznisa, politike i mnogih drugih sfera.

Voja sebe opisuje kao avanturistu i zaključuje:

– Ne bih bio živ da nisam svakom daru koji imam dao neku šansu.

Prijatelj Saša iz fudbalske porodice

Sa Vojom je u redakciju „Vesti“ stigao njegov prijatelj Saša koji, takođe, ima zanimljivu sportsku priču:

– Moj otac je Slobodan Kojović koji je igrao u sarajevskom Željezničaru od 1970. do 1980. godine. Bio je član šampionske generacije 1972. sa Bukalom, Katalinskim… I stric Dragan je bio u timu, takođe dobar igrač. Bili su četvrtfinalisti Kupa UEFA, ispali su na penale od Ferencvaroša.

Igrao je i Saša fudbal, ali mu se ono najznačajnije desilo kad je odložio kopačke.

– Bio sam sportski direktor FK Igalo kad smo, kao drugoligaši, senzacionalno došli do finala Kupa Crne Gore, što je najveći uspeh u istoriji kluba.

Nadovezao se Voja:

– Sale i ja sarađujemo. On dosta gleda igrače, preporučuje ih!

Uz Miću Pašića zavoleo „Vesti“

Vojin prijateljski odnos sa „Vestima“ traje već decenijama. U našu redakciju uvek rado svrati. Pre nego što se uključi diktafon, pošteno potraje priča koja nije za štampu.

– Sa 19 godina sam otišao u Kijevo. Zove me čovek jednog dana, kaže – zdravo, ovde Mića Pašić. Razgovor telefonom od sat vremena – ljubav na prvu. Potpisao sam tamo ugovor u januaru 2002. Od tada, pa do Mićine smrti 2016, nije bilo dana da se nismo čuli. Zvao sam ga „kume“, bili smo, bukvalno, kao braća. Dosta puta je pisao o meni. Mići mogu da zahvalim što me je na neki način podstakao da budem fudbalski menadžer. Još dok sam bio aktivan golman, on je prepoznao u meni talenat za jezike, komunikativnost. Odigrao je veliku ulogu kad sam doveo Zengu u Zvezdu. Upoznao me je sa Piksijem Stojkovićem, koji je tada bio predsednik kluba.

Dejvid Džejms u retro spotu

Legendarni engleski golman Dejvid Džejms bio je zvezda spota Pilota za atipičnu, fanki pesmu „Gužva mi u stanu“. Nije teško pogoditi – zahvaljujući Dragoviću. Kiki je hteo da u spotu bude žurka, a Vojina ideja beše da se angažuje neko tamnoput kao basista:

– Rekoh „Ajd’ da zovemo Dejvida Džejmsa“. On mi kaže „Sutra sedam u avion“ i mi snimimo spot koji izgleda kao američka žurka sedamdesetih.

Stojanović – vrhunska klasa

Slavišu Stojanovića je Dragović kontaktirao 2005. kad je on počeo da pravi čudo sa Domžalama osvojivši dve titule u Sloveniji.

– Rekao sam mu „Voleo bih da budem tvoj menadžer. Stvarno verujem u to što radiš“. Uz to i muzika, Slaviša svira gitaru… On je isto došao u jezivom trenutku za Crvenu zvezdu. Četiri potpredsednika, 5.000 struja… Slaviša je, međutim, svojom jednostavnošću, neposrednošću i iskrenošću uspeo da ujedini fudbalere koji su izgarali po deset meseci bez plate i uzeli titulu koja je baš bitna, pošto je prekinut Partizanov šestogodišnji niz. Zvezda je „pojela“ Stojanovića, bilo mu je baš teško. On je vrhunski trener, svetska klasa.

Teško je prodati golmana

Dragović beše golman, međutim, daleko od toga da mu je najlakše da proda nekog čuvara mreže, naprotiv.

– Kaže se „postao si menadžer kad prodaš golmana i trenera“. Meni je prvi veliki posao bio trener. Imao sam nekoliko transfera golmana, ali su to „porođajne muke“. U timu je samo jedan, retka je potražnja. Ne možeš golmana da prodaš ako neki drugi ne ode ili ako se nije povredio. Ukoliko imaš dobrog golmana, produžavaš mu ugovor i zadržavaš ga.

Prvi golman reprezentacije Srbije Vanja Milinković-Savić brani upravo u „Vojinoj“ Italiji:

– Ko god da je tamo ispred bilo čije mreže, može svuda!

Srpska „eksplozija“ u Seriji A

Prava je invazija fudbalera iz Srbije i, generalno, sa naših prostora u Seriji A.

– Nema logičkog algoritma zašto se to dešava – smatra Dragović. – Bio je jedno vreme jaz kad su se pravila za strance malo promenila. Nekoliko mladih igrača je, međutim, rano „eksplodiralo“ u Fjorentini – Jovetić, Ljajić, Nastasić… Reprezentativni mečevi donekle diktiraju vrednost „tvojih“ igrača. Problem je što nemamo pasoše EU pa su, na primer, italijanski klubovi limitirani da ih dovode.

Kontakti su presudni

Sve je više škola i fakulteta za sportski menadžment u Srbiji:

– Na mom primeru škola nije imala apsolutno nikakav uticaj. Kad sam počeo ovim da se bavim, opredelio sam se da većinu posla radim po svetu, a što se Srbije tiče, samo ako je to neki Zenga, Zeman, Slaviša, Božinov, Đemba Đemba… Zvučnija imena gde to ima i finansijskog smisla. Školovanje je dobro jer čovek razvija više sfera svoje ličnosti, uma, svesti, međutim, praksa je ključ. Kontakti su 80 odsto mog posla, 20 odsto je sklop zvezda koji se u tom trenutku desi.