Ruska vojska se pregrupisala i koncentrisala svoje napade na istočnu Ukrajinu. Zašto su Lugansk i Donjeck toliko važni za Vladimira Putina? Za DW govore dvojica stručnjaka.
Rusija je početkom aprila iznenada povukla svoje trupe iz regiona oko Kijeva na severu Ukrajine – očigledno kako bi napade koncentrisala na Donbas u istočnom delu zemlje. Ta ofanziva se očekivala već danima. Ali, zašto baš Donbas?
Da li Donbas ima drugačiji odnos sa Rusijom od ostatka Ukrajine?
Administrativne jedinice (oblasti) Lugansk i Donjeck spadaju u ukrajinske oblasti u kojima posebno velik broj ljudi kao svoj maternji jezik – navodi ruski. I udeo etničkih Rusa takođe je relativno visok. Slično važi i za susedne oblasti Zaporožje i Harkov, kao i u Odesi.
Otpor zapadnoj orijentaciji Ukrajine – posle „Evromajdana“ 2014. i deset godina ranije, posle „narandžaste revolucije“ usled predsedničkih izbora 2004. – tu je bio posebno jak, ali se ne bi moglo reći da ga je podržavala većina, navodi Dojče vele.
Ipak, militantni ruski separatisti – verovatno uz podršku Moskve – uspeli su da uspostave kontrolu nad delovima tog regiona. Istovremeno, Kremlj je iskoristio vakuum moći u Kijevu kako bi pripojio poluostrvo Krim.
– To su dva od brojnih primera u kojima su Rusi postupali po principu „prilika čini lopova“ – kaže Andreas Hajneman-Grider, stručnjak za istočnu Evropu u Bonskom međunarodnom centru za konverziju (BICC). Iza toga, ističe, nije stajao plan velikih razmera.
Kako se to istorijski objašnjava?
Donbas je sve do sredine 19. veka bio jedva naseljen. Onda je zbog nalazišta uglja postao najznačajniji centar ruske industrijalizacije.
– U Ruskom carstvu u to vreme javno je bila potisnuta upotreba ukrajinskog jezika, a ruski, kao jezik obrazovanja, postajao je sve dominantniji – objašnjava istoričar Gvido Hausman sa Lajbnic instituta za istočne i jugoistočne evropske studije (IOS) na Univerzitetu u Regensburgu. „Osim toga, mnogi stanovnici ruskih ruralnih krajeva pohrlili su u novu industrijsku oblast.“
Tokom kratkog perioda nezavisnosti Ukrajine 1918. – Donbas joj nije pripadao. To se promenilo kada je SSSR od zemlje napravio Ukrajinsku Sovjetsku Socijalističku Republiku. Tokom sovjetskih vremena, još više Rusa je bilo naseljeno u regionu. Imajući to u vidu, relativno veliki broj ljudi tamo zaista oseća vezu sa Rusijom ili čak sa Sovjetskim Savezom, objašnjava Hausman: „Ipak, ljudi u Donbasu su uvek govorili ukrajinski, a većina i danas ima jake veze sa Ukrajinom.“
Politikolog Hajneman-Grider takođe smatra potpuno pogrešnim da se na temelju etničke pripadnosti ili maternjeg jezika u ukrajinskom stanovništvu mogu izvesti zaključci o nacionalnom identitetu: „Čak i u nekim bataljonima ukrajinske vojske koji su se borili protiv separatista 2014./2015. govorio se ruski“.
U međuvremenu to verovatno više nije slučaj. Jer, tokom poslednjih godina se upotreba ruskog jezika ionako u velikoj meri smanjila: „Ako je i bilo kakvog doprinosa formiranju ukrajinske nacije, to su bile ruske agresije tokom poslednjem osam godina“, kaže Hajneman-Grider i dodaje. „Ruske bombe su zaista ujedinile Ukrajinu.“
Postoje li i ekonomski interesi za zauzimanje istočne Ukrajine?
Posle završetka Drugog svetskog rata za SSSR su sibirski industrijski regioni postali su važniji od Donbasa – za Ukrajinu je pak sve do 2014. predstavljao najvažniju industrijsku oblast. S izbijanjem sukoba je značaj Donbasa opao, jer su mnogi rudnici – posebno u separatističkim područjima – napušteni ili su u vrlo lošem stanju. Tokom rata su uništena i druga industrijska postrojenja i infrastruktura.
Ekonomska moć tog regiona nije od ključne važnosti za Rusiju, kaže istoričar Hausman, ali verovatno jeste za Ukrajinu i njenu ekonomsku nezavisnost: „Jedan od ključnih ratnih ciljeva Rusije je da se Ukrajina učini dugoročno zavisnom od Rusije – politički, kulturno, kao i ekonomski.“
Kakvo simboličko i ideološko značenje ima Donbas?
U Donbasu unazad osam godina besni rat: 2014. tamošnji proruski separatisti proglasili su oblasti Lugansk i Donjeck nezavisnim „narodnim republikama“. Nakon faze otvorenih borbi između separatista i ukrajinske vojske, Drugi sporazum iz Minska iz 2015. rezultirao je krhkim prekidom vatre i uspostavom „kontaktne linije“ koja razdvaja delove pod kontrolom Ukrajine od separatističkih područja u pograničnom pojasu s Rusijom.
A onda je Rusija 21. februara 2022. tri dana pre početka invazije na Ukrajinu, zvanično priznala ove „narodne republike“. „Ruska vlada je pritom mislila na ceo Donbas“, pojašnjava Hajneman-Grider.
Rusija sada mora osvojiti čitavo područje kako bi sprovela aneksiju koju je pripremila priznanjem, kaže ovaj polititolog: „Time bi onda pred domaćom publikom mogli da proglase pobedu i eventualno okončaju rat.“
„Moramo li se odreći Donbasa da bismo spasili Kijev“?
– Ishod rata u Donbasu odrediće šta će preostati od Ukrajine – kaže Hajneman-Grider.
Pripajanjem Krima Rusija ne samo da je osvojila bivšu matičnu luku nekada ponosne ruske crnomorske flote, već prvi put od raspada Sovjetskog Saveza ponovo ima morsku luku koja je cele godine bez leda, blizu evropskog dela zemlje.
Međutim, Krim je do sada bio eksklava. S ruskim kopnom je povezan samo Krimskim mostom, otvorenim 2018. preko Kerčkog moreuza između Azovskog i Crnog mora.
Osvajanjem celog Donbasa Rusija bi Ukrajini otela još jednu važnu luku, Marijupolj, povezan sa Krimom i Sredozemljem.
U zavisnosti od stanja vojski i njihovih ruta snabdevanja, kaže Hajman-Grider, Rusija bi mogla da krene na sledeće ciljeve, posebno kopnenu vezu duž obale do Krima. To bi moglo da stvori nove vojne perspektive.
– Ako Putin vidi priliku da ukine Ukrajinu kao nezavisnu državu, on će je iskoristiti – pretpostavlja ovaj politikolog, i zaključuje da je sada pred ukrajinskom vladom postavlja pitanje: „Moramo li se odreći Donbasa da bismo spasili Kijev?“
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
