DW: Kako izaći iz “Verterovog efekta”?

Sve se češće priča o gvozdenom krugu depresije i samoubistava te tabuizacije i tabloidizacije tih tema u Srbiji.

Dobro je da se konačno problemi imenuju, ali je odavno vreme i da se nešto preduzme, kažu sagovornice Dojče velea.

Kad se desi, onda počnu da zvone telefoni. Izjave podrške, bodrenje, zahvalnost što su progovorili o nečemu o čemu se inače ćuti. U novembru se desilo beogradskoj novinarki An Mari Ćurčić nakon samoubistva njene ćerke Marije (25), inače poznatog TV lica.

Novine su slučaj bespoštedno opisivale do detalja, ostavljajući iznad svega tabloidni upitnik i poruku „misteriozno“.

– Ne samo da pojma nismo imali o problemima nego je Marija bila izuzetno vedro stvorenje – kaže sada An Mari Ćurčić za DW. “Ni mi kao roditelji ni njeni prijatelji nisu ništa primetili. To je strašno, što može da se ne primeti. Pri tome kod nas u porodici nema tabua, uvek smo otvoreno o svemu razgovarali. Nikada neću saznati razlog.“

Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (2017), u Srbiji od depresije boluje skoro 420.000 ljudi. Procene kažu da svake godine život sebi oduzme 1.300 osoba, često mladih. U svetu je samoubistvo drugi najčešći uzrok smrti mladih posle saobraćajnih nesreća. Razmere problema ilustrovalo je i jedno istraživanje Fondacije SBB koje je prošle godine pokazalo da više od polovine srpskih tinejdžera pati od anksioznosti, depresije ili ima porodične probleme i ozbiljan manjak samopouzdanja.

Visoka stopa samoubistava 

– Kada se Marija rodila 1993. imala sam 27 godina. Tada je vladao horor – priča An Mari. „Ali kad uporedim nas i današnje mlade ljude, oni su izloženi perfidnijem pritisku u odnosu na devedesete. Tada smo imali neposrednu egzistencijalnu opasnost. A šta je danas merilo uspeha jednog mladog čoveka? Kada sa 52 godine posmatram društvo u kojem živim, više ne znam šta su vertikale.“

Na svetskoj listi prema stopi samoubistava je Srbija – sa 17 suicida na 100.000 stanovnika godišnje – relativno visoko, među najugrožnijih 30 zemalja. Ta lista ne može dovesti do zaključka da stvar pretežno zavisi od socijalnog i ekonomskog propadanja – neslavni vrh recimo drži Južna Koreja u kojoj su samoubistva dvostruko češća nego u Srbiji. Biće da je u pitanju splet faktora, kulturnih obrazaca, bede, tabuizacije problema.

– Oblik depresije koji karakterišu bespomoćnost i beznađe može da bude najveći okidač. Osećanje beznađa ovde poprilično vlada – kaže Branka Kordić, klinička psihološkinja koja je svojevremeno pokrenula prvi SOS telefon za osobe izložene riziku od samoubistva. „Samoubistvo je privatan i javni čin. Kao javni čin uvek postavlja pitanje šta društvo čini da smanji osećaj bespomoćnosti?“

Kordić u razgovoru za DW posebno ističe manjkavosti sistema. „Zdravlje uopšte u Srbiji je u očajnom stanju, a mentalno zdravlje je uvek zadnja rupa na svirali. Tu cveta totalna nebriga.“Na primer, nastavlja psihološkinja, ne vodi se računa o osobama koje su već pokušale samoubistvo premda je to jedan od najvećih faktora rizika.

Šta posle telefona?

Otvoreno pismo An Mari Ćurčić upućeno premijerki Ani Brnabić naišlo je na pozitivan odgovor. Ipak, Ćurčić smatra da ona kao pogođena majka nije prava adresa, već je to struka koja zajedno sa državom treba da pokrene niz mera kako bi se prekinuo začarani krug tihe patnje i stigmatizacije. – Sistem podrške nije dovoljno vidljiv. Moja porodica je imala sreću da zna kome da se obrati, moja sestra je sticajem okolnosti doktor psihologije – priča Ćurčić.

Možda baš zbog inicijative ove novinarke u januaru su Ministarstvo zdravlja i klinika “Dr Laza Lazarević“ konačno pokrenuli liniju za prevenciju (011/7777 000). Za mesec dana su se javile stotine ljudi. Pomoć se u svako doba dana i noći može dobiti i od volontera Centra “Srce“ (0800/300 303).

– To je velika prva pomoć“, kaže Branka Kordić.  – Velika prednost telefona je što čovek ne ostavlja identitet i uvek ima moć da prekine razgovor ako mu ne prija, a telefon je odasvuda dostupan. Možete preko telefona da pomognete i prepoznate rizik, ali ostaje problem profesionalne pomoći, daljeg tretmana.-

–  Kod nas ne postoje krizni centri gde bi ljudi ušetali bez dugotrajnih procedura – nastavlja iskusna klinička psihološkinja. „Ukratko, nemate gde da uputite suicidalnog čoveka. Statistike pokazuju da veliki procenat ljudi pre pokušaja samoubistva potraži profesionalnu pomoć, a ipak su se ubili. To znači da moramo da edukujemo one koji su na prvoj liniji vatre, a to su lekari opšte prakse.“

Edukovati se mogu svi – baš onako kako se edukuju da pruže prvu pomoć nakon saobraćajne nesreće ili kada nekoga pogodi infarkt. Ali pre svega sa ove teme treba skinuti stigmu. “Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem“, napisala je u novembru u vrlo zapaženom tekstu urednica “Vremena“ Jovana Gligorijević, jedna od retkih javnih ličnosti koje otvoreno govore o svojoj borbi sa depresijom.

– Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa – zaključila je ona tekst upečatljivog naslova „Zašto se nisam ubila“.

Preko hiljadu ljudi u Srbiji svake godine nije te sreće da ih neko izvuče iz ponora. Pisale su novine svojevremeno i o slučaju čoveka koji je preskočio ogradu Brankovog mosta i nameravao da se baci u Savu stigla je i policija, a zluradi komentari nekih vozača koji su morali da čekaju – a koje ovde nećemo ponavljati – jedan su od najdubljih zabeležnih padova ljudskosti u mirnodopskim uslovima. – Niko ne vidi akt očaja, nego počne da procenjuje – da li je to znak hrabrosti ili kukavičluka – kaže o takvim primerima Branka Kordić.

– Moraš da budeš jak, ma sve je ok, ne budi razmažen… A zašto bi neko bio razmažen ako ga nešto tišti? – priča An Mari Ćurčić. “Kao, blam je govoriti o sopstvenim emocijama. Ta edukacija mora da krene od porodice i vrtića. Bojim se da tek sada počinjemo da iskijavamo devedesete. Ljudi pucaju.“

Tabloidno lešinarenje 

Tamo gde ljudi pucaju, tu su tabloidi, da opišu “muk u porodičnom domu“, “lelek iznad kovčega“, “šokantne“ detalje oproštajnih pisama… “To je klasično lešinarenje – nema drugog izraza. Ima li crvene linije? Gde je? Gde će im duša?“, kaže Ćurčić pozivajući novinarska udruženja da reaguju pa makar i na svaki tekst.

Teško je i pojmiti da niz novinara svakodnevno ide na posao kako bi vesti iz crne hronike preneli na vrišteći način iako to može biti okidač za nove tragedije. Neznanje teško da može biti izgovor pošto fenomen nije nov.

Još je Geteov klasik “Jadi mladog Vertera“ bio zabranjen u brojnim nemačkim gradovima odmah posle izlaska 1774. U Lajpcigu je zabrana važila punih pola veka uz objašnjenje da je delo zapravo “preporuka samoubistva“ koje je izazvalo epidemiju suicida. Premda se o “Verterovom efektu“ kontroverzno diskutovalo, mnogi istraživači utvrdili su korelaciju izveštavanja o pojedinačnim slučajevima samoubistva i povećanja stope suicida.

Centar „Srce“ nudi brošuru u kojoj novinari – a u doba društvenih mreža svako je pomalo novinar – treba da izveštavaju o takvim slučajevima. – Svakako je potrebno izbegavati objavljivanje fotografija osoba koje su izvršile samoubistvo i mesta gde je izvršeno; izbegavati izveštavanje o detaljima upotrebljenog metoda, te senzacionalistički izveštavati o samoubistvu – preporučuju u tom centru.

An Mari Ćurčić se nada da će problem čijih je razmera postala svesna na najteži mogući način sada konačno ostati u žiži javnosti duže od trodnevnog hajpa koji izazivaju tragična samoubistva. Njena kampanja „VAŽNO JE“ već je privukla pažnju onih koji je odavno trebalo da urade nešto. I sada je red na njih.