Uvođenjem evra je Hrvatska zaokružila svoje članstvo u EU. Da li je lepo more dovoljno za konkurentnost među najbogatijima u strogom korsetu evra? Šta se čini da Hrvatska ne bude „zemlja konobara i čistačica“?
Prvim danom Nove godine Hrvatska pristupa zoni Šengena i uvodi evro kao sredstvo plaćanja. I sa „hrvatskim“ evrom u džepu, neće prestati dileme da li je to dobro ili loše za građane Hrvatske.
Kod pristupa Šengenu je mnogo manje dileme, ali i tu su očevi ujedinjene Evrope brzo shvatili da u plemenitom idealu ima i mračnih strana. Uz laka putovanja diljem kontinenta nastaje i raj za kriminalce svih vrsta. Jedan satirični nemački list je svojevremeno izazvao maltene diplomatski spor ciničnim oglasom: „Posetite Poljsku! Vaš auto je već tamo.“
Još lakše dolazi do svađe oko migranata i odredbe koja se ne sprovodi dosledno, a kaže da bi tražioca azila morali da traže azil u zemlju EU u koju su najpre kročili. Lako se mogu očekivati još očajniji pokušaji ulaska u Evropu bez granica preko duge granice Hrvatske.
Upravo vraćanje migranata je uzrokovalo spor između Češke i Slovačke kakav se ne pamti od mirnog razdvajanja Čehoslovačke. Svo vreme granica između te dve nove države praktično nije postojala sve dok Slovačka ovog leta nije odbila da prihvati migrante koji su se provukli u Češku.
Naravno da ni u Slovačku – kao ni u Hrvatsku – migranti ne mogu „pasti s neba“ i u oba slučaja su svi oni već bili negde na području Evropske unije, ali to je spor oko kojeg se još uvek lome koplja.
Nostalgija za nemačkom markom
Kod uvođenja evra, građanima Hrvatske slaba uteha može biti to što je i u Nemačkoj pre dvadeset godina bilo mnogo više skepse i nepoverenja nego veselja zbog zajedničkog evropskog novca.
Dok se nemačka ljubav prema marki još mogla razumeti, kod protivnika uvođenja evra u Hrvatskoj su najglasniji bili oni iz krajnjeg desnog političkog spektra kojima se uglavnom može i zahvaliti naziv dosadašnjeg hrvatskog novca.
Uzor nije samo ideološki sumnjiv, već i ekonomski: Pavelićeva kuna je u jedva četiri godine postojanja vrtoglavo izgubila vrednost prema marki Rajha. A i to je tek zvanični podatak, ondašnja kuna je prema kanti masti ili vreći brašna brzo postala bezvredan papirić.
S druge strane, rasprave o uvođenju evra nikako da prestanu i jer su argumenti zagovornika podjednako tanki i neuverljivi. Još pre pet godina su vlada premijera Andreja Plenkovića i Hrvatska narodna banka objavili „strategiju“ uvođenja evra i neprestano se ponavlja kako se Hrvatska obavezala da će uvesti evro već pristupom u EU.
To nije do kraja račno. Istina je da jedino Danska i svojevremeno Velika Britanija nisu imale tu klauzulu, ali su u Briselu dovoljno pragmatični da baš nigde ne piše kada treba uvesti evro.
Drugi argument je da ionako svi „u glavi“ računaju u evrima, što je teško verovati kad se kupuje kilo jabuka. No to je onda i priznanje poraza i nesposobnosti da se stekne poverenje u domaći novac. Tu se onda tvrdi da će s evrom i krediti biti povoljniji, što zapravo manje ima veze s vrstom novca nego s kalkulacijom dobiti i poverenjem banaka u (prezadužene) Hrvate.
Stroga pravila za stabilnost evra
Često se čuo i argument da će s evrom biti jednostavnije za strane investitore i turiste, ali se ne govori šta građani Hrvatske imaju od toga što je stranim kompanijama i trgovačkim lancima još jednostavnije da skinu kajmak od poslova u Hrvatskoj.
A što se tiče posetilaca, kad budu videli da je kafa u nekoj hrvatskoj rupi na nivou cene luksuznog kafića evropske metropole, tu bi još moglo biti neugodnih iznenađenja u već ionako problematičnoj potrošnji turista.
Najraširenije objašnjenje za uvođenje evra je uglavnom bilo: evro imaju svi, pa ćemo i mi. To je baš kul, onda još i puknuti Nikolu Teslu na kovanice da se naljute komšije.
Hrvatska je previše mala…
Možda jedini argument koji ne spada u dečji vrtić jeste kako je Hrvatska previše malena i na vetrometini kojekakvih uticaja da bi mogla priuštiti novčanu samostalnost. Poljska ili Mađarska su bitno veće i samodovoljnije tako da one barem još neko vreme mogu priuštiti luksuz svojih zlota i forinti.
Ali „malima“ i ekonomski slabima nije lako, možda je čak i još teže u strogim okvirima stabilnosti evra. Doduše već u doba korone – a pogotovo sad dok divljaju cene energenata – čini se da su gotovo svugde pogažene granice novčane discipline. A one kažu: 2 odsto inflacije, 3 odsto novog zaduženja i državni dug najviše 60 odsto BDP-a.
No kako će nas rado podsetiti stanovnici Grčke, Španije ili Portugalije, kod „malih“ će mnogo pre pokucati čuvari evra i „savetovati“ koje troškove treba rezati: školstvo, zdravstvo, penzije, tu su i branitelji, a država plaća i Crkvu…
Brisel ima dovoljno drugih problema
Još će verovatno dugo biti rasprava o evru u Hrvatskoj – ako ne u vladi i medijima, onda svakako kod kuće i među prijateljima. Ali i vatrene pristalice i ogorčeni protivnici će se lako složiti u jednom: evro po sebi neće rešiti nijedan problem koji muči Hrvatsku.
Odnosno hoće jedan i nipošto malen: solventnost novca koji će građani Hrvatske imati u svom džepu, ali to je problem za koji se Zagreb zaklinje da uopšte nije ni postojao. Neefikasna državna uprava nesposobna za brza i pragmatična rešenja, gigantska mreža lokalne samouprave gde glavnu reč ionako vode lokalni moćnici iznad svake sile i zakona… Popis stvarnih problema je veoma dug.
Jedino se može raspravljati, hoće li s evrom doći i novi problemi. Ali po starom običaju će se i oni rešavati „u hodu“ i „po sluhu“. Građani Hrvatske su već više puta dokazali da su sposobni da progutaju gotovo sve, a i Brisel ima dovoljno drugih problema. Sad valja vežbati šarmiranje i Evropske centralne banke u Frankfurtu, zaključuje u komentaru Dojče vele.
Zabranjeno je preuzimanje, kopiranje ili prenošenje teksta, dela teksta ili fotografija sa sajta vesti-online.com bez izričitog navođenja izvora i aktivnog linka ka originalnom tekstu na našem sajtu.
Svako kršenje ovog pravila biće smatrano povredom autorskih prava i biće prijavljeno u skladu sa zakonom.
