Dulitli iz Surčina

Nikada neću zaboraviti trenutak kada smo prvi put videli psa Čarlija, umotanog u krvavi peškir i ostavljenog sa polomljenom kičmom u kutiji za cipele. Odmah sam se setila našeg Filipa, sina jedinca, koji je kraj svog života proveo u kolicima. Napustio nas je pre godinu i po dana. Ono što nisam uspela za svoje dete, pokušavam da uradim za ovog psa i da on ponovo prohoda.

Ovako počinje neverovatnu priču Đulijeta Naumoski (50), koja sa suprugom Zoranom (48) spasava bolesne i povređene životinje, od kojih su svi digli ruke. Privremeno ih udomljavaju i neguju u porodičnoj kući u beogradskoj opštini Surčin, a potom poklanjaju drugim ljubiteljima životinja.

– I Filip je spasavao i udomljavao životinje. Filipov odlazak nam je samo pokazao da to moramo da nastavimo dalje. Svako živo biće na ovoj planeti ima pravo da diše, bude voljeno i da ne sme da oseća bol i patnju. Spasavam životinje otkad znam za sebe, volim ih neizmerno. Smatram da je to naša dužnost, da mi kao superiorniji na ovoj planeti moramo da pomažemo slabijima od nas. Spasti život je obaveza svakog od nas i uopšte nije bitno čiji je taj život. Samo u sinergiji sa svim živim bićima u prirodi možemo nastaviti dalje na ovoj planeti – kaže Đulijeta za „Vesti“.

Kućni red

Od sigurne smrti spasli su 14 životinja, koje trenutno žive s njima, a bile su napuštene, pregažene i polomljene ili upucane, svakako otpisane i sa lošim prognozama da prežive. Da budemo precizniji, bračni par Naumoski, poreklom iz Makedonije, sada živi sa tri psa, tri mačke i osam papagaja. Pritom jedna maca i jedna kuca imaju hendikep.

– Maca je bila pogođena vazdušnom puškom, bila je nepokretna i u peleni, bez mogućnosti da sama vrši nuždu. Posle nekoliko meseci, uz pomoć fizikalne terapije i mnogo ljubavi, maca sama hoda. Jedino ja moram dvaput dnevno manuelno da joj praznim bešiku. Nepokretna kuca je mali jorki Čarli, kojeg je ujeo pitbul i polomio mu kičmu. Njegovi vlasnici su nas zvali, jer znaju da spasavamo životinje, i rekli nam da će ga eutanazirati ukoliko ga ne uzmemo. Naravno da smo se odlučili da sačuvamo njegov život. Odveli smo kucu kod veterinara i borba je počela. I još traje – ističe gospođa velikog srca.

Zoran dodaje da su sve ove životinje deo njihove porodice i njeni ravnopravni članovi, pa zato svi zajedno žive u kući. Za mace imaju ograđenu terasu sa zaštitnim mrežama i penjalicama za igru. Za papagaje imaju ogromnu volijeru (veliki kavez za papagaje) gde borave tokom zime. Na proleće ih premeštaju u dvorište gde do jeseni uživaju u prirodi „jer ne žele da im uskraćuje slobodu“. U domu im, tvrde, nije gužva, jer svaka životinjica zna i poštuje kućni red, tako da funkcionišu besprekorno.

– Ne, ne osećamo se kao da živimo u zoološkom vrtu. Više ličimo na porodicu Dulitl – dodaju kroz smeh, poistovećujući se sa britanskim doktorom iz 40-ih godina 19. veka koji je razumeo govor životinja i počeo da ih leči.

.Životinje nikad ne ostavljaju u pansione ili kod prijatelja kad hoće da putuju već naprave dobar plan, pa svi zajedno idu na more ili gde god da reše.

Prva bila Bambi

Prva spasena životinja bila je kerušica Bambi, koju su pre četiri i po godine našli na placu gde su izgradili svoju kuću.

– Imala je oko 20 dana i ličila je na crnu lopticu sa predivnim bademastim očima. Zoki nije ni tren razmišljao, pokupio ju je, doveo u stan, pa smo je odveli kod veterinara. Uradili smo sve potrebne analize i izvadili više od 40 krpelja. Dobila je i antibiotike, jer joj je krvna slika bila loša. Bila je velika verovatnoća da su joj krpelji napravili problem i da možda neće preživeti. Okupali smo je, krenuli da je negujemo i mrvica je preživela – ponosno navodi Đuli.

Posle Bambi, za nepunih pet godina kroz njihov dom ljubavi prošlo je ne zna se koliko najrazličitijih cimera na četiri noge, ali i onih pernatih. Spasavali su staforde, ulične kuce, divlje mace, ptice, zmije, miševe, ježeve…

– Verujte mi na reč da nikada, ali bukvalno nikada nijedna životinja nas nije ujela ili povredila na bilo koji način – tvrdi Zoko.

Tačan broj životinja koji su prodefilovali kroz kuću ne znaju, jer ne vode evidenciju. Kako kažu, njihove životinje nisu brojke već mnogo više od toga i sve su im podjednako drage.

– Svako je poseban na svoj način, i oni koji su ostali kod nas i oni koje smo spasili, izlečili i srećno udomili u savršene porodice s kojima smo postali prijatelji – naglašava Đuli.

Ohrabrili i komšije

Ona dodaje da nikada nisu imali ikakvih problema u komšiluku, da su čak neke komšije, prateći njihov primer, i sami udomili po neku životinju. A i kad bi čuli neki ružan komentar, ne bi se osvrtali, jer znaju zašto rade to što rade.

– Svaka životinja je došla kod nas kada smo imali neki problem u životu. Jednostavno se pojavi i odvuče te od muke, bola, gubitka. Uteši te, smiri, raduje se ili tuguje sa tobom. Ali pre svega, tu je. Nisi sam i voli te, leči, tera da živiš i da ne odustaješ. Misleći da spasavamo njih, nismo ni svesni da oni zapravo spasavaju nas. Misleći da živimo, nismo ni svesni koliko smo neživi dok nam životinja ne pokaže kako se živi. Mislimo da znamo da volimo. Nismo ni svesni da smo hendikepirani kada je ljubav u pitanju sve dok im ne dopustimo da nam pokažu šta je ljubav. Mislimo da smo superiorni, a u suštini smo tako mali. Voleli bismo da ljudi pokažu više empatije prema svim živim bićima na ovoj planeti, da svako od nas otvori srce i spase bar jednu životinjicu, da ljudi postanu svesni da i životinje osećaju, vole, raduju se i tuguju. Da shvate da svi mi imamo isto pravo na život – rekla je Đulijeta.

Ovi Surčinci na kraju razgovora imaju važnu poruku za sve:

– Ovom svetu ne trebaju više ni političari, ni naučnici, ni milijarderi. Ovom svetu je potrebna ljubav i saosećajnost, a naša je obaveza da budemo ljudi. Ništa više, samo ljudi!

Filip izgubio bitku sa karcinomom

Đuli ističe da su i ona i muž odmalena vaspitavani da je svaki život vredan, da ne prave razliku da li je u pitanju čovek ili životinja.

– Imali smo priliku da odrastamo pored životinja, a kroz takvo odrastanje dete nauči mnogo više nego deca lišena te mogućnosti zbog svakojakih izgovora koje roditelji nalaze. Tako smo vaspitavali i našeg sina i uspeli smo da odgajimo divno dete ljubavi, puno empatije, svesti, milosti i razumevanje prema svemu što čini naš život – kaže s tugom u glasu Đuli.

Ljubav koju pružaju životinjama pomogla im je kad su pre malo više od godinu i po dana doživeli veliku porodičnu tragediju, ono najgore što se može desiti roditeljima – izgubili su sina jedinca Filipa. Imao je rak testisa, koji je već metastazirao na plućima kad su ga otkrili. Posle operacije, proširio se i na mozak. I to je sanirano, ali je užasan rak „otišao“ na kičmu i Filip je ostao nepokretan. Bio je u komi 26 dana.

– Izgubio je bitku sa karcinomom – rekao je kratko Zoran.

Samo da Čarli prohoda

Najteži slučaj im je Čarli, koji je već imao dve teške operacije. Kičma mu je bila fiksirana šinom i 22 dana je bio u transporteru zbog strogog mirovanja, a onda su počeli oporavak, koji traje već šest meseci.

– Naša najveća želja je da Čarli ponovo hoda. Operacija, terapija, suplementi, bezgranična ljubav i svakodnevne vežbe polako daju rezultate. Uspeli smo da mu pomognemo da se podigne na svoje nogice, on je pravi borac, ali je i dalje neizvesno da li će prohodati ili ne. Za nas je on savršen pas i kakav god bio ishod, on ima nas i on je srećan pas. Ako ne uspe da prohoda, a prohodaće, dobiće kolica i imaće savršen život – pričaju Đulijeta i Zoran.

Emocije koje greju dušu

Naumoski tvrde da za pruženu pomoć dobijaju mnogo zauzvrat od životinja.

– Oni su mnogo inteligentniji od nas, oni znaju i osećaju i dopuste vam da im pomognete. Oni su zahvalni i uzvrate vam ljubav, ali onu ljubav za koju smo zaboravili da postoji: prava, vanvremenska, bezrezervna, duboka, iskrena ljubav od koje vam se duša ugreje a oči zasuze – ističe ovaj divni par.

Ne traže pomoć

Bračni par Naumoski kaže da uglavnom sami pokrivaju troškove hrane i lečenja životinja, ali da se dešava da im pomognu prijatelji tako što organizuju neku akciju. Za Čarlija im je, na primer, samoinicijativno pomogla Hrvatska grupa za jorkiće kada su pročitali priču o njemu. Od prikupljenih sredstava su, kažu, platili Čarlijevu fizikalnu terapiju.

– Sve košta pakleno mnogo. Samo za Čarlijijevu terapiju za ovih šest meseci platili smo 1.800 evra. Nadamo se da ćemo mi ljudi shvatiti da treba da pomažemo jedni drugima. Recimo, uskratim sebi jednu kafu u kafiću, a taj novac uplatim kao donaciju, koja će nekoj životinjici spasiti ili olakšati život – predlaže Đuli.

Psi sve pamte

Sagovornici „Vesti“ ističu da se druže s ljudima kod kojih su udomili životinje.

– Družimo se s njima ili bar pričamo preko Vibera. I sa vlasnicima i sa kucama, jer verujte nam da oni nikada ne zaborave čoveka koji ih je spasao – napominju.

Od Gostivara do Surčina

Đuli i Zoko su rođeni u makedonskom Gostivaru i odrasli su zajedno, jer su njihovi roditelji bili prijatelji i družili se. Zoko već 30 godina živi u Srbiji, Đulijeta šest i po. Živeli su zajedno u stanu u Bloku 61 u Novom Beogradu da bi se pre dve i po godine preselili u Surčin, gde su izgradili kuću, koja je na kraju postala svratište za životinje.

Uteha

Zoko je dva mandata radio u makedonskoj ambasadi, a Đulijeta je kao palijativna sestra radila u domu za stare i brinula o ljudima koji su bolovali od Alchajmerove bolesti i demencije. Sve do tragedije…

– Trenutno ne radim nigde zato što prolazim kroz ličnu psihološku krizu. Glavna preokupacija su mi sada životinjice, a Zoko mi bezrezervno pomaže – kaže Đulijeta.