Dokazao sam da mogu i da pevam

Kao da je Zdenku Kolaru bilo malo sve što je, još od sedamdesetih godina naovamo, uradio u svetu muzike ali i van nje, tek, duboko u sedmoj deceniji odlučio je čuveni bas-gitarista da se prvi put, okuša i kao pevač! Jedan od osnivača Idola udružio se sa, poslednjih godina, na razne načine izuzetno aktivnim bendom Medžik buš i plod te saradnje je album „Superheroj“ u izdanju Jugoton Kroacija rekordsa.

Izdanje koje, kako mnogi kažu, „miriše“ na sedamdesete i osamdesete, a produkcijski sveže, najavljeno je video-singlom „Savršeni par“, pesmom koju je davnih dana komponovao doskorašnji basista Bajaginih Instruktora Miroslav Cvetković Cvele, a onda je tekst uklopio vođa Medžik buša Damjan Dašić. Predstavljena je, zatim, obrada starog hita Ivice Percla „Svaki dan sam“.

Pored ove dve, „Superheroja“ čini još 10 pesama. Uz Cveleta, autori „sa strane“ su i vođa Eve Braun Goran Vasović Vaske i lider Električnog orgazma Srđan Gojković Gile, Zdenkov stari saborac pre svega iz dana zajedničkog muziciranja sa prerano preminulim kolegom i prijateljem još od detinjstva, Vladom Divljanom.

– Ta Giletova „Čekam novi dan“ je baš u fazonu Orgazma – radosno će novopečeni pevač.

Završne „Opekotine“ na „ramboamadeusovski“ način predstavljaju nešto što odudara od ostatka albuma. Vuku mnogima na „Ameriku“ Idola.

– Da, uklopilo bi se to na „Paket aranžmanu“. Skica pesme je nastala sredinom osamdesetih, posle raspada Idola. Skupljajući numere za „Superheroja“, poslušao sam kasetu sa „Opekotinama“ i shvatio da to zanimljivo zvuči. Treba čuti pažljivo tekst iako pesma traje šest minuta.

Preloman koncert u Sava centru

O procesu snimanja albuma…

– Bilo je tu i znoja i svega i svačega. Nisam se preterano svađao sa ekipom u studiju (smeh). Ideja je bila da ne snimamo samo moje i Damjanove pesme, pa smo zato angažovali još neke autore.

Zdenko, kome je ovaj album i autorski debi, ne može tačno da se seti u kom trenutku je odlučio da snimi pevački prvenac.

– Dokazao sam sebi da i to mogu da uradim. Po meni – ispalo je lepo. Da nije, ne bi ni izašlo. Pevam, inače, celog života. Sad, da li se i kome se sviđa, to je stvar ukusa.

Prelomni je bio koncert 2018. u Centru Sava, sećanje na Divljana.

– Dogovorio sam tad, načelno, saradnju sa Medžik buš tandemom, Dašićem i Markom Ćalićem. Vuklo se to neko vreme, onda je došla korona. Čuli smo se telefonom i rešili da prionemo na posao.

Zdenko je penziju dočekao u Gradskoj upravi, u Sekretarijatu za javni prevoz Grada Beograda. Od muzike je, veli, mogao da živi samo u vreme Idola.

– Sećam se prvog honorara od mini LP-ja. Moja majka je uvek brinula da imam neki siguran posao. Malo je reći da je ostala u čudu kada sam joj poklonio tepih koji je odavno želela. Kada se bend raspao, međutim, morale su da se rade i druge stvari, bez obzira na to što sam ostao u muzici. Nije svaki od tih poslova bio uspešan. Fender Precision bas gitaru iz 1975. godine sam kupio u vreme Idola, na njoj sviram na velikim koncertima.

Kolarov prepoznatljiv, autentičan lik u dobroj meri je doprineo da dobije nekoliko manjih uloga u filmovima i serijama.

– Glumio sam u filmu „Ruski umetnički eksperiment“ u režiji Branimira Dimitrijevića i Borisa Miljkovića, kao i u čuvenom ostvarenju „Šest dana juna“ u režiji Dinka Tucakovića, gde je muziku komponovao Divljan.

Taj film pamti po nečemu nesvakidašnjem.

– Trebalo je da se snima dok sam bio u vojsci a glumio sam upravo vojnika. Sve je, međutim, prolongirano za dve godine, tako da nisam imao tih planiranih 12 dana odsustva zbog glumačkog rada, već sam to vreme morao da provedem na straži. Tu je „nagrabusio“ kostimograf, jer da se snimalo kad je planirano, ne bi morao da mi traži uniformu. Snimali smo na Srebrnom jezeru gde nema mnogo kasarni. Propisno se namučio da mi ovako gabaritnom pronađe odgovarajuću uniformu.

Čuvene su i reklame u kojima se Zdenko pojavio. Mnogima i dalje u glavi odzvanja ono „O, o, o, o, Optima“, uz Kolara u žutom kombinezonu.

– To je ispalo zanimljivo, pa su me pozvali da radim za C market kampanja se zvala „Škola dobre usluge“. Prošlo je dobro, pa na neki način postadoh njihov „zaštitni znak“. Tako su onda krenule da se ređaju reklame.

Decenija u tramvaju

A onda se, sa malih ekrana, spustio na šine i postao – vozač tramvaja.

– To sam radio nepunih 10 godina. U početku, osamdesetih, to je bio dobro plaćen posao, ali su devedesetih stvari postale problematične. Napustio sam tramvaj kad smo počeli da radimo za polutke. Taj period života smatram vrlo korisnim za sebe. Vožnja mi nije teško padala, kao ni ustajanje usred noći.

Prvih nekoliko godina vozio je čuvenu „trojku“. Relacija: Omladinski stadion na Karaburmi – Kneževac.

– Svega i svačega sam se nagledao vozeći tramvaj. Najviše me je nerviralo što ljudi ne razmišljaju svojom glavom.

Upitan za fotografije iz tog perioda, samo se nasmešio.

– Nemam ih. Drugo je vreme bilo, nismo se slikali svaki čas…

Kaže – danas retko koristi gradski prevoz.

– Uglavnom idem peške. U centru grada sam i skoro sve mi je blizu.

Nije čudo što mu se jedna pesma na pevačkom prvencu zove „Tramvaj zvani čežnja“.

– Izgleda da su neke slike iz tog perioda ostale…

Zaposlio se, zatim, kao tonac na Radio Pingvinu, pa nastavio po drugim privatnim radio stanicama.

– Bio sam i menadžer prodaje i urednik u Raund rekordsu. Radio sam i u jednoj prodavnici muzičkih instrumenata, pa u firmi Skala.

Po razlazu Idola, Kolar je jedno vreme odložio bas gitaru.

– Kada je Divljan snimio svoj prvi solo album „Tajni život A. P. Šandorova“, pozvao me je da mu se pridružim na koncertima. Skupila se fenomenalna ekipa – Aleksandar Šandorov, Đorđe Petrović, Marko Milivojević… Počeli smo sa svirkama, međutim, posle samo desetak njih, Vlada je otišao u Australiju. Razumeo sam ga, proživljavao je to vreme veoma emotivno.

Sa Divljanom ceo život

Kad se Divljan vratio iz Australije, Zdenko je paralelno nastavio da nastupa sa njim u Old stars bendu, kasnije Nevladinoj organizaciji, sve do ponovnog Vladinog odlaska, ovoga puta u Austriju.

– Još kao klinci, nas dvojica i bubnjar Boža Jovanović, maštali smo da imamo bend i to smo i ostvarili. Priključili su nam se Srđan Šaper i Nebojša Krstić. Boža je posle nekog vremena napustio Idole i otišao svojim putem.

Kasnije je, nažalost, došlo do razdora i dobro znanih podela.

– Vlada je zaštitio bend na svoje ime. Možda je pogrešio, a možda i nije, što nije produžio zaštitu na ime Idoli. Kazao mi je da ga to više ne zanima, da za njega Idoli više ne postoje i da je on Vlada Divljan. Naravno, pesme Idola koje je on napisao nastavio je da izvodi.

Vredan pomena je bend koji je prethodio Idolima, Zvuk ulice, osnovan 1975. Mnogo godina kasnije, 2018, dočekali su snimanje i objavljivanje debi albuma „Kao začaran“.

– Vlada, Boža i ja smo napravili prvu zajedničku grupu Faraoni još u osnovnoj školi. Što se tiče Zvuka ulice, nastupali smo u to vreme uglavnom u punoj maloj sali SKC-a u Beogradu. Drago mi je da je albumom zaokružena i ta priča.

Da se za kraj vratimo aktuelnom „Superheroju“. Kaže Zdenko, album bi trebalo da bude predstavljen i uživo.

– Samo da uskladimo obaveze Medžik buš i ja i eto nas na bini.

„Svaki dan sam“ me pratila kroz život

Osvrnuo se Zdenko posebno na obradu „Svaki dan sam“.

– Pesma je 1969. izvedena na Omladinskom festivalu Subotica. Ivica Percl je bio protestantski pevač i gitarista, nosio je kačket… Pesma je bila lagana za svirku, ja sam je „usvojio“. Svirao sam je po žurkama kada smo imali u razredu neke rođendane ili slične stvari. Nešto kasnije, kad su Idoli nastali, imali smo velike koncerte koji su trajali po dva i po sata, ali ne zato što smo imali toliko materijala da sviramo, nego zato što nas je publika vraćala na bis više puta. Ja sam izvodio ovu pesmu kao solo tačku po Zagrebu, Ljubljani, što je izazvalo dobre reakcije. I evo, novi flešbek“, pesma je sad na ovom disku.

Sviranje bluza je privilegija

Posebno bitna muzička etapa, i danas aktuelna kod Zdenka je kultni bluz bend Zona B, osnovan još davne 1987.

– Privilegovan sam što sviram bluz. U grupi smo od početka bubnjar Dušan Ristić Rista, gitarista Duda Bezuha i ja. Kad je pevač Jovan – Lole Savić napustio bend iz privatnih razloga, zamenio ga je divni Petar Zarija. Tu je i legendarni Pera Džo na usnoj harmonici.

U vreme nastanka benda, kako kaže Kolar, niko od članova nije razmišljao šta će biti sutra i šta ih čeka u dalekoj budućnosti.

– Bili smo mladi i bezbrižni, tako da nikom od nas ideja za osnivanjem benda nije izgledala ozbiljno. Sticajem okolnosti, to se iz ideje pretvorilo u dugotrajno bavljenje bluzom, muzičkom formom koja nije finansijski isplativa, ali zato ima vrlo vernu publiku među svim generacijama i to je razlog dugovečnosti benda. Mi u grupi smo prijatelji, uzajamno se poštujemo, to je naša koheziona sila.

„Odbrana“ sa mnogo babica

Album Idola „Odbrana i poslednji dani“ zvanično je proglašen za najbolje izdanje jugoslovenskog roka u 20. veku, u eminentnoj knjizi autora Duška Antonića i Danila Štrpca. Tokom snimanja, međutim, nije sve išlo glatko, makar iz Zdenkovog ugla:

– Taj album smo snimali duže od šest meseci. Svaki dan smo u 16.00 ulazili u studio i ostajali, umesto do 23.00, dokle nam je bio termin, do četiri ujutru, pa i duže. Snimanje je trajalo tako dugo iz više razloga. Ušli smo u studio ušli prilično nespremni, a i nije nam išlo. Po meni – bilo je tu suviše „babica“.

Tiraž nije bio u skladu sa priznanjima koja su mnogo kasnije usledila. Album je prodat u 50.000 primeraka, za razliku od prethodnog EP-ja nazvanog imenom benda, koji je „otišao“ u 200.000.

– Napravili smo minus Jugotonu, barem u tom trenutku. Možda naša publika nije bila spremna za takav album, možda su očekivali pesme poput „Zašto su danas devojke ljute“ ili „Devojko mala“, a dobili su nešto sasvim drugo. Zvuk je bio drugačiji, nov.