Dobra volja i vedar duh

Krsna slava Crkve Svetog Save u Diseldorfu obeležena je, na radost više od 500 prisutnih ljudi, u nedelju 29. januara liturgijom, kulturnim programom i narodnim veseljem u Parohijskom domu Eparhijskog centra.

Arhijerejskom liturgijom načalstvovao je vladika Jovan, a sasluživali su otac Jovan Marić, sveštenik u penziji iz Vupertala, sveštenici iz Diseldorfa otac Nebojša i otac Aleksandar i đakon Aleksandar. Brojni članovi pevnice vođeni bogatim iskustvom Pavla Aničića upotpunili su lepotu liturgije.

Obrativši se okupljenima, vladika Jovan je u besedi naglasio da se Svetosavlje kao naše nasleđe od Savinih vremena ne može sagledati samo u duhovnosti, kulturi i umetnosti, jer je iznad svega ono zbog čega se liturgijski sabiramo i pričešćujemo – a to je vera u vaskrsenje.

Prepuna sala

Posle liturgije i pričešća, kome su prvo pristupila sva deca učesnici kulturnog programa, vladika je pozvao sve prisutne u Parohijski dom, gde je sala bila posebno lepo uređena. Iako je rezervacija mesta bila obavezna i stotine ljudi su je imale, svoje mesto, makar i za stajanje, našli su i svi oni koji ih nisu rezervisali, ali su imali želju da budu deo slavljeničke zajednice. Svečana sala bila je prepuna starih, mladih i dece, veselog žagora, čestitanja i zagrljaja, a u središnjem delu, za stolom koji je bio baš kao i svi ostali, primao je goste i čestitanja vladika Jovan. Tradicionalno poštovanje slavskih svečanosti svojstveno našem narodu – vedar duh i dobra volja doneti na poklon – dali su pečat slavskoj atmosferi, pa gužvu niko nije ni primećivao. A najlepša „gužva“ u bojama i cveću naših narodnih nošnji zablistala je na bini kada su se zavese razmakle. Na desetine dece – đaka Škole veronauke i članova KUD Moravac, kao i druge dece koja su učesnici programa – sa osmesima, ponosom, savladanim tremama, velikim trudom i iskrenom radošću, recitovalo je, pevalo, sviralo i igralo. A za te trenutke prepune prelepe dečje spontanosti koju su prisutnima podarili zaslužni su Sandra i Pavle Aničić, koji vode KUD Moravac, kao i učiteljica Škole veronauke protinica Jelena Rakić, koja je uz nesebičnu pomoć brojnih roditelja nastup osmislila i vodila program. Osim igara Šumadije, u izvođenju najmlađe folklorne grupe, u drugom delu programa gosti su uživali i u vlaškim igrama omladinskog ansambla i u leskovačkim prvog ansambla.

Kolo među stolovima

Pozvavši svu decu, kumove i sveštenike na binu vladika Jovan je rezao i sa kumovima celivao slavski kolač koji su sa ostalim slavskim znamenjima za ovu godinu pripremili kumovi Srđan i Suzana Stojanović sa zetom, ćerkom i unukom Markom, Miljanom i Mašom Milovanović. Posle predaje dela slavskog kolača Miloradu i Desanki Mihajlović, koji će dogodine biti domaćini slave, kumovi su podelili paketiće svoj deci. Sa novim ikonama, brojanicama i krstićima iz paketića uživali su mališani i u druženju i probanju dobijenih slatkiša.

Sve do kraja slavlja u kasnim popodnevnim časovima svečanu salu ispunjavale su melodije poznatih starih i novih pesama u izvođenju Dragana Kostića Sajka iz Diseldorfa i u pratnji orkestra. Nikoga ravnodušnim nisu ostavila kola pa se u nekim trenucima vilo kolo oko svih stolova, te se nije nigde moglo proći – ako se ne igra.

A na kraju, uz muziku koja je pratila preostale goste, pozdravljali su se sa njima otac Nebojša, otac Aleksandar i predsednik CO Ivan Đorđević koji su od ranih jutarnjih časova svojom pažnjom i prijatnim osmehom za svakoga i sve bili tu.

Pomoć u kuhinji

Posle lomljenja kolača i podele paketića salom su zamirisali ćevapi iz kuhinje pa je otpočela gozba koja je posebno bila ukrašena bogatim izborom kolača, a o kojoj su brinule pre svega vredne članice Kola srpskih sestara pri hramu. Iako su se muškarci starali oko posluženja pića, morali su i u kuhinji priteći u pomoć, pa smo se tamo sreli i sa đakonom Aleksandrom čije su ruke bile pune posuđa, ali je on bio vedar i raspoložen za jednu zajedničku fotografiju.

Zovi ako treba, tu sam!

Mada zauzet brojnim domaćinskim obavezama, otac Nebojša je za „Vesti“ govorio o obeležavanju crkvenih slava u dijaspori i u matici.

– U crkvenom kontekstu utemeljena je proslava svih praznika – pa i Svetog Save – na prvom mestu liturgijskim sabranjem i evharistijskom trpezom. U tom kontekstu isto je u matici i dijaspori. Posle je uobičajen program sa recitacijama posvećenim Svetome Savi. I to je skoro potpuno isto.

Prva razlika ogleda se u učešćima koja imaju folklorna društva i u tehničkim uslovima, a to su pre svega velike sale. Ovde kod nas je za tu vrstu programa sve potpunije, ispunjenije i lepše. Sa druge strane, u matici obeležavaju sve škole Svetog Savu svojim programima i svečanim akademijama i sveštenici ih posećuju. Ipak, ne smemo zaboraviti da je liturgija događaj sam po sebi, i ona je punoća sabranja – ističe otac Nebojša.

On je zahvalio svima koji su na bilo koji način pomogli proslavu hramovne slave.

– Vladika Jovan i predsednik Crkvenog odbora Ivan Đorđević zajedno su se sa kumovima, porodicama Stojanović i Milovanović, veoma potrudili. Bez velike pomoći porodica Dušana Skokića, Mira Prijovića i Radomira Čerovića sve bi bilo neuporedivo teže. Naše vredne sestre iz Kola su kao i uvek dale sve od sebe da naše gostoprimstvo bude domaćinsko. A mi svi smo veoma zahvalni velikom broju parohijana volontera koji su se u svakom trenutku i za sve tu našli. Veoma je lep taj naš običaj da vam čovek kaže: „Zovi ako nešto treba, tu sam!“, to mnogo znači.

Nešto za dušu

U srdačnom razgovoru i radosti okupljanja zatekli smo i članove porodica Đoković, Arsić, Bogdan, Štakić i Nedeljković. Kako nam rekoše, to je „Užičko- čačanski srez“! Marko, najstariji od troje dece Đokovića, rado je govorio za „Vesti“.

– Ranije sam ovde igrao u folkloru i izgradio puno prijateljstava, a mnoga i danas traju. Oduvek me zanimala naša istorija i kultura. Išli smo sve troje u srpsku školu, u kući sa roditeljima smo samo srpski pričali. Vezan sam jako za Sirogojno, gde smo bar dva puta svake godine odlazili kod naše familije. Nasledili smo i slavu Đurđevdan i znamo i ko smo i gde smo. Ovde obično dolazimo u ovako svečanim prilikama i imamo potrebu za time, to nas vezuje. Meni treba nešto za dušu, a to ovde uvek nađem – sa zadovoljstvom nam je rekao Marko.

Molitveno mesto

Nešto bliže bini sto porodice Tomašević bio je zakićen sa tri svetosavska paketića koje su dobile sestre Anastasija i Teodora i njihov brat Jovan, koji je kao desetogodišnjak i učenik Škole veronauke ponosno i zvonko na priredbi odrecitovao pesmu „Želja Svetog Save“.

– Samo malo ne razumem srpski, ali nije mi bilo teško da naučim ovu pesmicu i nisam imao tremu. Sve su recitacije bile lepe, a najviše mi se svidelo kada je Andrijana pevala „Zaspo Janko“. I sviđa mi se ova ikona koju sam dobio, staviću je na moj radni sto – kaže Jovan.

Roditelji Ivana i Nebojša Tomašević došli su iz Beograda pre 10 godina. Ivana je članica Kola srpskih sestara.

– U ovom hramu smo rado i redovno iz više razloga. Pre svega radi crkvenog života i duhovnog aspekta, ovde je naše molitveno mesto. Među ovim ljudima mi takođe čuvamo našu tradiciju i jezik, i učimo našu decu – zadovoljno je ispričala Ivana.

Dalmatinke iz Beograda

Obučene u lepe narodne nošnje, prelepe sestre Andreu i Hanu zatekli smo kako sede kraj bine i budno prate igru starijih folkloraša. Njihovi roditelji, Željana i Goran Sladaković, ispričali su nam da su poreklom iz Dalmacije, a pre sedam godina iz Beograda su došli u Diseldorf.

– Prethodne dve-tri godine zbog korone nam je bilo teže, nije bilo ovakvih okupljanja i druženja. Sada smo nedeljom uvek tu, posle liturgije deca imaju veronauku pa se onda svi druže, uče srpski i ćirilicu. I kod kuće pričamo srpski, odlazimo u Beograd i Dalmaciju, radi nas, ali pre svega radi dece – kaže sa osmehom Željana.

Goran dodaje:

– Pričamo im kod kuće i o svecima, tako su puno naučili i o Svetom Savi. Lepo je sve ono što deca dobijaju ovde kroz Školu veronauke i takvih obrazovnih aktivnosti treba da ima ovde još više. Inače, iznenađeni smo velikim brojem ljudi koji dolaze, sada smo i mi stalni i družimo se dobro.