Derbi mora bez publike

Vlade Đurović – harizmatični trener u penziji, sada televizijski komentator, predavač na kampovima i seminarima, pasionirani šahista i govornik kojeg je uvek zanimljivo slušati. Prilikom susreta upriličenog u prijatnom ambijentu bašte Šumatovca, još jednom se za „Vesti“ osvrnuo na završnicu regionalnog i domaćeg takmičenja, i govorio na mnoge teme.

Crvena zvezda je osvojila trostruku krunu, a kraj ABA lige i KLS-a obeležili su incidenti i skandali.

– Pratio sam završnicu oba takmičenja vrlo pažljivo, jer komentarišem za Arena sport. I pre početka sam rekao da je domaći teren kod nas velika prednost. Pokazao sam se i kao dobar prognozer. Rekao sam da će o pobedniku ABA lige odlučivati majstorica, jer nemoguće je da „gost“ trijumfuje u takvoj atmosferi. Nisam baš očekivao da će biti prekida i izbacivanja publike. Mislim da su tu i sudije malo preterivale, ponašale se „teatralno“, preuzeli su glavnu ulogu bez potrebe. Ovo što se dešava između Zvezde i Partizana više nije rivalitet, to je mržnja. Mišljenja sam da ubuduće, gde god da se sastanu, treba da se igra bez publike! To jeste finansijski udar ali očigledno drugačije ne može.

Nema hrabrosti za tešku odluku

Crno-beli nisu želeli da igraju završnicu domaćeg prvenstva?

– Ljudi koji rade u Partizanu su ozbiljni, imaju integritet i mesto u društvu. Na mestima su na kojima rukovode i rade sa velikim novcem i imaju svoj stav. Željko Obradović je veliko ime, najveći evropski trener i on dobro zna šta znači takva odluka i koliko je problematična.

Bilo je spekulacija da sledi žestoka kazna, izbacivanje u niži rang, zasad ništa od toga?

– Bilo je sličnih skandala i ranije, pa nije bilo izbacivanja. I sam sam bio akter sličnog incidenta kada sam bio trener Šibenke, posle finala protiv Bosne. Mislio sam da nam je nepravedno „oteta“ titula i lično moja odluka je bila da se ne ide na „majstoricu“ u Novi Sad. Pričalo se svašta tada, da ćemo biti izbačeni u treću ligu, da sam upropastio Šibenku tom odlukom, na kraju se nije desilo ništa. Čak nas je i Borislav Stanković zaštitio. Nisam očekivao da bude drugačije ni sada, nema dovoljno hrabrosti da se donese tako krupna odluka. Ni onda kada je se radilo o Šibenki, posebno ne sada kada je Partizan u pitanju. Samo mi nije jasno zašto je Obradović finansijski kažnjen i zašto je on označen kao krivac za neigranje crno-belih.

Partizan je dobio „pozivnicu“ za Evroligu, sada su i jedni i drugi u evropskoj eliti. Da li će to smanjiti tenzije?

– Dobro je za našu košarku što su i jedni i drugi „unutra“. Moj predlog da se derbiji igraju bez publike u Evroligi nije moguć, Evroliga to neće dozvoliti. Dobra okolnost je što sude strane sudije, strani delegat, i strani kontrolor suđenja, pa verujem da će sve, ipak, proći bez većih incidenata kakve gledamo u regionalnom i domaćem prvenstvu.

Priča se samo o „večitima“, ostali kao da ne postoje?

– Nije to uvek bilo tako. Nekada Zvezda ili Partizan odu u Niš, Kruševac ili bilo gde, tamo 15.000 ljudi navija za domaće, tek poneko za Zvezdu i Partizan, sada toga više nema. Sada svi navijaju samo za Zvezdu ili Partizan, deca vole šampione, pa se vezuju za „večite“, jer osim njih niko drugi ne može ništa da osvoji. To tako nije u drugim zemljama. U Španiji Gran Kanarija ili Baskonija imaju veliki broj navijača, ili na primer u Hrvatskoj, dalmatinski klubovi imaju navijače, pošto tamo niko ne može da navija za Dinamo ili Cibonu. To, nažalost, nije slučaj i kod nas, svi navijaju za beogradske velikane. Srpski sport je talac njihovih loših odnosa.

Možemo i bez Jadrana

Kakva je budućnost ABA lige, hrvatski klubovi su najavili da možda istupaju iz lige?

– Ukoliko izađu Hrvati onda bi trebalo i mi. Naša liga jedina u regionu ima potencijal da bude kvalitetna i imala bi smisla. Imamo pet ligaša na Jadranu, solidne ekipe u Drugoj ABA ligi. Klubovi po manjim sredinama, poput Vršca, Sloge, Vojvodine tada bi uložili malo više para i imali bismo pune hale. Ostali u regionu nemaju ni četiri kluba, lige su im na mnogo nižem nivou. Tako da, iskreno, uopšte ne bih mnogo patio ako bi se ABA liga raspala.

U septembru se održava Evropsko prvenstvo, ne igra Bogdanović, tu je Jokić?

– Bogdanović je sjajan, ali mislim da bi veći hendikep bio izostanak Nikola Jokića. Ali ne treba očekivati čuda. Ljudi misle da će Jokić, zato što je MVP, da postiže 30 poena na svakoj utakmici. Mnogo je teže u Evropi, nisu svi toga svesni. Drugačija je košarka, igrači su namazaniji, grublji, treneri u Evropi su promućurniji nego američki treneri. Igraju sa dve četvorke, sa tri „mala“, sa četiri „mala“, neće biti lako Nikoli da se tu snađe. Mislim da naša javnost nije fer prema Jokiću. Ne može on da ima isti tretman kao ostali. Mora da bude više takta, da se zvezde i njihove potrebe bolje razumeju. I program priprema treba prilagoditi svakom igraču ponaosob, ni tu ne može isto za sve.

Jokić je dvostruki MVP NBA lige, ima li šanse za „het-trik“?

– On je fenomen. Obično se kaže da je košarka na Balkanu rezervisana za dinarsko – crnogorske tipove, ali Jokić to demantuje. Ne verujem da može i treći put da osvoji MVP priznanje, čak i ako bude najbolji, neće mu dozvoliti. Ima mnogo sjajnih košarkaša koji igraju u jačim ekipama nego što je Denver, i koji su mnogo veće zvezde. Šteta što se Denver ne pojača, da budu ozbiljniji u borbi za titulu, ali to je provincija, neće kvalitetni igrači da idu tamo.

Grci najveći rival za zlato

Možemo li do zlata? Ko su nam najveći konkurenti?

– Verujem da možemo, ali nisam baš toliko siguran. Kratko je vreme za pripreme, treba da se uklope igrači, da naprave hemiju između sebe. Puno je nepoznanica. Verujem u naš mentalitet, pozitivan sportski inat i bezobrazluk. Siguran sam da nam ni motiva neće manjkati, dugo nismo osvojili zlato u košarci. Ali, bio bih zadovoljan bilo kojom medaljom.

Mislim da su nam najveći rivali Španija, Italija i posebno Grčka. Ne samo zato što ih je kao selektor preuzeo Itudis, već i zato što su im se odazvali svi najbolji.

Da li je i vaš utisak da srpska košarka „izbacuje“ sve manje tehnički potkovanih igrača?

– Slažem se. Treneri rade za 50 ili 100 evra i onda, da bi se nametnuli, postavljaju sebi rezultate kao cilj. Imperativ je da na nekim takmičenjima budu plasirani u prva četiri, da eventualno nešto osvoje kako bi se čulo za njih, da bi se „probili“. Onda u toj žurbi se preskaču neki bitni elementi u radu sa košarkašima, a ne može se postati dobar igrač bez besomučnog ponavljanja i stalnog rada na manama. Nažalost, naši treneri nemaju vremena za to, juri se rezultat. Ranije treneri nisu imali takav strah za egzistenciju. Nedostaje i entuzijazma. Savet trenerima je jednostavan, samo ponavljanje i ponavljanje. Mladi košarkaši su nam u velikom broju „akceleranti“, rano dostignu plafon zbog fizičkih predispozicija, a onda više ne napreduju.

Čini se da posle Vase Micića „na vidiku“ nemamo plejmejkera?

– Čak ni on nije pravi plejmejker, mnogo je visok za to, 198 cm. Stalno se plašim za njega, kada ga čuva Slukas ili neko sličan, da li će da mu izbije loptu, Vasa je viši od njega za dve glave. Naravno, svaka njemu čast na svemu što je postigao, ali nije plej. Mislim da plejmejker ne treba da bude preko 190 cm, treba da bude brz, da misli na ekipu, da vidi sve. Nemamo takvog košarkaša – zaključuje Đurović.

OKK Beograd u srcu

Stasali ste kao košarkaš u OKK Beogradu, kasnije bili trener i rukovodilac. „Klonferi“ danas?

– Imamo ugovor sa Megom, oni kod nas razigravaju svoje mlađe igrače, koji nisu još dovoljno zreli za prvi tim Mege. Tako su kroz klub prošli Đurišić, Jović, Mušikić koji su sada oslonac Mege, i mislim da je to bio dobar put za njih. Nemamo dovoljno novca da samostalno opstanemo. OKK Beograd je četiri puta bio šampion države, ali nažalost vremena su takva. Ni Dudin Radnički nije u boljoj situaciji, i oni jedva preživljavaju.

Propao povratak u Zvezdu

Godinama se spekulisalo o povratku Vlade Đurovića u Crvenu zvezdu, novinski naslovi su govorili da je to gotov posao, Vlade se vraća na širom otvorena vrata, ipak…

– Ja sam na velika vrata došao prvi put u Zvezdu 1986, kao šampion Jugoslavije sa Zadrom. Bio sam dve godine u Zvezdi, nažalost ništa nismo postigli iako sam bio ubeđen da ćemo osvojiti titulu. Izgubili smo od Partizana, mada mislim da nisu bili jači od nas. Otišao sam nezadovoljan. Pobedili smo Cibonu sa Draženom u polufinalu 1987, tako da mene smatraju za „grobara“ Cibone, pošto sam ih dobio i prethodne godine sa Zadrom. Desilo se, u međuvremenu, da sam više puta bio slobodan, ali me se nisu setili. Samo jedne godine Zvezda se javila, ali tada sam dao reč mom prijatelju Bošku Đukanoviću i otišao sam u Metalac, nisam to hteo da pogazim. Žao mi je što se nisam vratio u Zvezdu. I zvezdaši i partizanovci znaju da sam zvezdaš, bude tu i nekih „prozivki“, jer misle da sam pristrasan, ali se trudim da budem što objektivniji kada komentarišem utakmice na televiziji.

Divni čovek Sreta

Sa nedavno preminulim sjajnim plejmejkerom, legendom Jugoplastike i reprezentativcem, Zoranom Sretenovićem, Vlade je sarađivao u Crvenoj zvezdi i dobro ga poznaje. O njemu ima samo lepe reči:

– Neverovatan košarkaš i još bolji čovek. Najpotcenjeniji veliki igrač, verovatno zato jer nije bio atraktivan. Bio je dodavač, skorer, imao je ogromno srce. Samo on je mogao da „poveže“ sve one „aždaje“ koje je imala Jugoplastika. Neki drugi plejmejker to ne bi mogao na taj način. Ni Saša Đorđević, na primer. Svaka čast Božidaru Maljkoviću, koji je to prepoznao. Van terena miran, tih, nevidljiv. Kakav je bio čovek videlo se i na sahrani, veliki broj ljudi je bio prisutan. Došli su čak i obični navijači iz Splita koji ga nisu ni poznavali, ali su želeli da mu odaju počast.

Kampovi, seminari

Iako u trenerskoj penziji, i dalje ste aktivni, radite na televiziji Arena, držite kamp DžUBAC-a, seminare, igrate šah…?

– Da, uživam da držim kampove i seminare, voleo bih da me više zovu. Imam šta da kažem, studenti i treneri vole da me slušaju. Pričam i o životu, ne samo o košarci. Trener koji se razume samo u košarku nije dobar trener. Mora da bude psiholog, pedagog, da poznaje anatomiju, da čita mnogo. Za mene kažu da sam rečit i elokventan. Mnogo pročitanih Andrića i Dostojevskog je zaslužno za to. Šah volim, ali nažalost rivali mi umiru, pa sam prešao na igranje preko aplikacije. Sve to mi pomaže da zadržim vitalnost i „zaposlim“ mozak.

Tunis za kraj karijere

Poslednji trenerski angažman ste imali u Tunisu?

– Lepo iskustvo, iznenađujuće dobra košarka se igrala tamo. Klub popularan, dvorana uvek puna, solidni budžeti. Malo ljudi to zna, u Tunisu postoji košarkaška tradicija. Problem je bio u tome što smo mogli da angažujemo samo dva stranca. Nismo imali naročito kvalitetne domaće igrače, pa su rezultati izostali.

Legenda Kalelarge

U Zadru vas obožavaju i dan danas?

– Nisu me baš oduševljeno primili kada sam došao. Kao trener Šibenke redovno sam pobeđivao Zadar i nisu mogli da me smisle. A, iskreno govoreći, nisu želeli ni Srbina na klupi. Osvajanje čuvene titule 1986. sve je promenilo, i danas me tamo pamte. Redovno idem u Zadar i svaki put me dočekaju kao svog. Ne samo moji prijatelji, već i ljudi na ulici. Nekad mi bude i neprijatno – na primer, kada šetam ulicama Zadra sa mojim prijateljem Josipom Skoblarom, legendarnim igračem OFK Beograda, inače rođenim Zadraninom, ljudi nam prilaze i samo mene prepoznaju.