Dečani ne smeju da postanu džamija

Da li je upisivanje Visokih Dečana, Pećke patrijaršije, Bogorodice Ljeviške i Gračanice na listu Uneskove ugrožene baštine postalo važan činilac u odbrani i predstavljanju ovog kulturnog i duhovnog blaga?

Da li Unesko razume njihov život i kako se uticaj ove svetske organizacije oseća u svetinjama Srpske pravoslavne crkve, pita Politika u današnjem tekstu na ovu aktuelnu temu.

Odgovor na ova pitanja jednako je složen kao i život spomenika. Uključivanje u kulturnu i duhovnu riznicu čovečanstva jednim delom pretpostavlja i da je to „čovečanstvo“ odgovorno za zaštitu i sugurnost ovih objekata. Sigurno je ova tvrdnja istinita, ali ona ima jedan ozbiljan nedostatak: Palmira, Nacionalni muzej u Iraku, Budine statue u Avganistanu, stradali su i čovečanstvo ih nije zaštitilo.

Šta onda dodatno štiti srpske manastire na Kosovu? Njihova svetost, briga i zainteresovanost Srba u svetu, izuzetna umetnička vrednost, država Srbija i međunarodni prijatelji samo su deo slagalice u složenom procesu opstanka.

Čini se ipak da je ključni odgovor na pitanje kako su ove svetinje preživele dao sam život, koji je u različitim periodima, uprkos svemu, pružao najbolja rešenja.

Namera Komunističke partije Jugoslavije da, odmah posle revolucije i Drugog sveskog rata srpske crkve i manastire pretvori u muzeje, konačno je propala u poslednjim decenijama 20. veka. Život se iznenađujućom brzinom i u dobroj meri obnovio unutar ovih zidina i dočekao rat i bombardovanje 1999. godine.

Srpski narodni život se posle bombardovanja i nekoliko ciklusa etničkog nasilja (1999. i 2004.) oslonio i povezao sa preostalim kulturnim i duhovnim tačkama na Kosovu i Metohiji. Ostvarena je snažna veza nalik onoj iz osmanskog perioda, isključujući činjenicu da su u toj epohi Srbi imali pravo i mogli da žive u gradovima.

Ima li Unesko kapaciteta da zaustavi procese razaranja i uništenja, posebno ove koji su započeli 1945. godine, ili će kosovske vlasti u prvoj fazi borbe protiv SPC nastaviti institucionalno obesmišljavanje njihovog postojanja? Te prikrivene namere vidljivo i agresivno podražava kampanja koja promoviše ideje da su Srbi u srednjem veku oteli i prisvojili albanske crkve i manastire. Pitanje zašto su od 1999. do danas porušili i oskrnavili 156 „svojih“ objekata, ostaje bez odgovora, a ono se retko i postavlja.

Kako danas iz tog ugla izgleda slika četiri spomenika sa Uneskove liste?

Na Vidovdan 1946. godine Pećkoj patrijaršiji KPJ oduzela je 850 hektara zemlje, kuće i lokale.

Ostale su nejake ruke monahinja da decenijama trpe i ropski rade na ono malo zemlje što im je preostalo. Na rukama mati Matrone, koje su krive i deformisane od teškog rada i voženja traktora, najbolje se vidi kako je odanost svetinji uspela da je sačuva. Pećka patrijaršija, srpski Sen Deni ili Vestminsterska opatija, sačuvani su i njenim rukama.

Kada je 17. marta 2004. igumaniji Fevroniji oficir Kfora predložio da se evakuišu zbog mogućeg napada Albanaca, ona je kratko odgovorila: „Ja odavde živa neću“! Manastir je postao ostrvo u većinski neprijateljski raspoloženom okruženju.

Kada je zidan zaštitni zid oko svetinje, pećki gradonačelnik Ali Ljajići je radove zabranio. Iz Prištine ga je zvao predsednik vlade, bivši i uticajni komandant OVK Agim Čeku i rekao: „Neka se zida zid“. Odgovor je glasio: „Nema ništa od toga!“. Potom se uključio šef Unmika Nemac Joakim Riker sa istim naređenjem: „Zidaj Zid!“. Sve je bilo uzalud dok iz Vašingtona, iz samo vrha američke administracije nije stigao poziv Rozmari di Karlo: „Zidaj zid“! Radovi su mogli da počnu i da se završe. U Patrijaršiji se razvija život i on je deo Uneska, kao i ova priča o zidanju zida.

Visoki Dečani su jedini manastir koji čuva Kfor i do njega se dolazi posle tri kruga obezbeđenja. Ova svetinja, zadužbina moćnih i bogatih vladara kralja Stefana Dečanskog i cara Dušana, dovedena je na prosjački štap u komunističkoj Jugoslaviji, a život se sveo na nekoliko kaluđera koji su čudesnim naporima sprečavali da najlepša balkanska crkva postane muzej.

Pre posete predsednika Tita, psi i specijalni agenti pretraživali su manastir i tražili bombe i eksploziv. Iguman Makarije je rekao:“Zar vi mislite da bih ja zbog Tita srušio Dečane?“ Od 800 hektara zemlje vraćena su tek 24.

Svi kosovski sudovi su presudili da se ta zemlja vrati, ali to neće da uradi opština Dečani, a neprijateljska atmosfera protiv ove svetinje kreira se na dnevnom nivou. Unutar njenih zidova sve buja od života i jasno je da Unesko mora da čuva pojanje dečanskih monaha, duborez u radionici, nove ikone koje ovde nastaju, proizvodnju vina i sira… Unesko je zadužen da podrži duh tolerancije i ljubavi kojim diše ovo mesto. Može li on to?

Manastir Gračanica je jedini od srpskih spomenika koji se nalazi u srpskoj sredini, ali kolutovi bodljikave žice na njegovim ogradnim zidovima pokazuju da ovde nešto nije u redu.

Sudbina postepenog i planiranog propadanja pogodila je i ovu crkvu jedinstvene lepote. Kada ju je krajem tridesetig godina prošlog veka videla Rebeka Vest, ona je zaključila da joj nedostaje Francuska akademija nauka i umetnosti. Nije prošlo ni deset godina, Gračanici je sve oduzeto. Komunistička partija je postavila svoju kasu za prilog u crkvi. Monahinje u zadužbini bogatog srpskog kralja Milutina spavale su na trospratnim krevetima u jednoj prostoriji, gladovale i od lokalnih seljaka tražile posudu pšenice.

Život se održavao ponovo na ropskom radu i trpljenju. Kada su bombe NATO 1999. počele da tresu ovo lepo zdranje, manastir je bio pun života i taj život se održao do danas. On Unesku govori – morate me zaštiti.

– To je nešto veliko, naš manastir je zaštićen od svih država. Ne može niko da nam uzme manastirsku crkvu – kaže gračanička igumanija Teodora.

Bogorodica Ljeviška sa Unekove liste je mesto najlepšeg srpskog slikarstva. Na njemu je neki osmanski činovnik ili posetilac zapisao stihove persijskog pesnika Hafiza: „Zenica oka mog gnezdo je lepote tvoje“. Potom je i freske i stihove prekrio malter i hram je pretvoren u džamiju. Kada su krenuli s obnovom pedesetih godina prošlog veka, ispod maltera zasijali su likovi svetskih vrednih fresaka. Srbi koji su tada živeli u njenoj blizini videli su kako se obnavlja i njihov život. U sukobu 1999. svi su proterani, žica i nemački Kfor čuvali su srpsku Sikstinsku kapelu.

U pogromu 17. marta 2004. freske su ponovo potonule u mrak i pretvorene su u crne mrlje zbog požara, nekoliko buradi nafte i automobilskih guma koje su albanski eksremisti doneli u hram. Unesko je odlučio da ove mrlje stavi na listu ugrožene svetske kulturne baštine. Srpski i italijanski stručnjaci krenuli su da sklanjaju tamne slojeve sa lica svetiteja, a zajedno s tim procesom dogodio se i povratak života. jednim delom udes Bogorodice Ljeviške je sličan Svetoj Sofiji u Carigradu, u koju se nije vratio život i liturgija.

Ovde je sveštenik Đorđe sa svojom porodicom i služenjem postao deo Bogorodice Ljeviške. Njegovi posetioci u šali govore kako su otac Đorđe (Stefanović), njegova supruga Zorana i ćerka Mitra najlepša porodica srpske crkve, i to u najlepšem hramu u parohiji bez vernika. Njihov osmeh, tumačenje nanovo otkrivenih fresaka i način na koji podnose svoj mučni i izolovani život deo su zaštićene Uneskove baštine čovečanstva.

„Mi čekamo da se Unesko probudi, da ga konkretnije vidimo, da mnogo toga na našem hramu zaštitimo i sačuvamo“, kaže otac Đorđe.

Manastiri na Kosovu i Metohiji deo su šireg konteksta sa jakim uticajem, kako na sredinu koja ih okružuje, tako i na generacije onih koji već dugo žive po svetu. Oni se ne mogu izdvojiti i postati razdvojene, eksteritorajlne tačke srpske i svetske baštine, njih, najvećim delom, čuva život i organska, zavetna veza sa Kosovom i Metohijom.